EN
Profesorka Ana Martinoli u ovom broju Dosijea kaže da su oba zakona suštinski pomak, ali ostaje pitanje kako će oni zaista biti primenjivani. Najspornija tačka jeste ona u kojoj vlast ni za živu glavu ne daje Telekom. O tome, ljudi prenose, neće ni da razgovaraju. Sleći će se prašina i oko ovoga, vratiće se sve u svoj stari kolosek, ali ono što zaista ostaje da zjapi, to jeste da ovde medijska scena uopšte ne postoji. Ponekada je tužno pričati o medijima kada njih ovde skoro da uopšte nema. Čak i dobitnik nagrade „Dušan Bogavac“ Saša Dragojlo kaže da su novinari postali „odrpani prosjaci koji ubeđuje prolaznike da su ugledni građani sa diplomom“. I upravo je u tome najveća tragedija ove profesije.
U javnosti imamo kreature i amebe koje se predstavljaju kao novinari i novinarke, dok oni koji pokušavaju da svoj posao obavljaju časno & pošteno – dobijaju osećaj da bi trebalo da ga napuste. Zato je sve više mlađih naraštaja u novinarstvu odalo se tamnim silama propagande, jer im je to predstavljeno kao novinarstvo.
Ako pričamo o novcu, nema ni tamo za tog „običnog“ slovokucača mnogo vajde, uglavnom glođu koske, dok oni glavnokomandujući kerberi se dave u kajmaku. Međutim, ako je neko ušao u ovaj posao zbog novca, za pogrešnim vozom trči. S druge strane, moraš da budeš tvrdkorni hazarder koji će da pliva kroz ovaj mulj, držeći se Kodeksa novinara Srbije, svog obraza i etičkog načina izveštavanja. Činjenica jeste da se u prethodnom periodu otvorio popriličan broj medija i, što bi se reklo, ima posla ko hoće da radi. Ali, ako ustaneš ujutru, umiješ se, doručkuješ, popiješ kafu, dođeš u redakciju, smeješ se sa kolegama, a onda otkucaš ime, prezime i staviš fotografiju maloletnog lica koje je usmrtilo svoje vršnjake – ti nisi novinar, već saučesnik. I to nije samo jedan, jelte, medij, već čitav sijaset stovarišta suza, krvi i bola, koji sebe nazivaju medijskim kućama.
Možda je optimizam potcenjen, ali je svakako defetizam opravdan, budući da će u SNSrbiji i dalje novinare loviti poput zečeva. Nijedan zakon to neće promeniti, neće ga promeniti ni resetovanje REM-a, pa čak ni oduzimanje nacionalnih frekvencija, niti ne-dodeljivanje finansijskih sredstava na konkursima. Regresija čitavog društva koje konstantno pada kroz ponor, još od osamdesetih godina, sada možda samo doživljava svoj vrhunac, pa je postalo kranje poželjno pretući novinara kada ustaneš ujutru.
Glasine, koje kruže čaršijom, da će Ćuruvijini asasini biti oslobođeni samo dodatno raskomadavaju veru u budućnost novinarstva. Dno kao da nam stalno beži, a mi uporno ronimo za njim. Mada, iakokolege i koleginice žive taj medijski pakao, prolaze kroz devet krugova beznađa i ništavila, oni i dalje ne posustaju u ovoj borbi protiv vetrenjača. Ono što, ipak, ovom poslu na kraju dana daje smisao jeste taj unutrašnji osećaj da si svojim radom doprineo – barem malčice, dovoljno je – da se istina obznani. To je ta varnica u ovom mraku.
