EN
Zbog nepovoljnog geografskog položaja, naprednjačka bulumenta nije u mogućnosti da vlada kako joj se prohte, da donese zakone kakve bi zapravo želela, mada bi im možda najviše odgovaralo da u Srbiji nikakvih zakona i nema, pa da lepo vlada zakon jačeg. I pored svesrdnog truda, naprednjacima nije pošlo za rukom da podmetnu dva sporna člana medijskih zakona. Javnost je digla graju, uključio se OEBS, pa su bili primorani da odustanu.
Istini za nevolju, dotični članovi su tek bleda, do neprepoznatljivosti ublažena verzija stvarnih uverenja i želja vrhovnog naprednjaka. Da Vučić ima potpuno odrešene ruke, da ima sreću da se Srbija nalazi negde u blizini Severne Koreje ili Irana, zakoni o medijima bi drugačije izgledali. Na primer, ovako.
Zakon o cenzuri
Mediji imaju slobodu izražavanja, osim kada je to štetno po fundamentalne principe radikalštine, naprednjaštva ili po nacionalni interes čija definicija zavisi isključivo od samovolje velikog vođe.
Mediji imaju pravo da objavljuje mišljenja, konstruktivne kritike, sugestije i objašnjenja pojedinaca i državnih službenika radi javnog informisanja uz dužno poštovanje radikalsko-naprednjačkog učenja i najboljeg interesa zajednice koji se, gle čuda, uvek poklapa sa interesima doživotnog predsednika Aleksandra Vučića i njegovog kartela.
Dozvoljena je, poželjna i preporučljiva neposredna i posredna diskriminacija urednika medija, novinara i drugih lica u oblasti javnog informisanja, naročito zbog njihove opozicione političke opredeljenosti i uverenja ili zbog odanosti novinarskom kodeksu.
Svako ko se bavi bilo kojom vrstom propagande protiv naprednjačkog režima ili podrškom opozicionim grupama i udruženjima, kazniće se kaznom zatvora od tri meseca do jedne godine.
Čemu služe mediji
Svrha medija nije da “obezbeđuju i štite iznošenje, primanje i razmenu informacija, ideja i mišljenja u cilju unapređivanja vrednosti demokratskog društva, sprečavanja sukoba i očuvanja mira, istinitog, blagovremenog, verodostojnog i potpunog informisanja i omogućavanja slobodnog razvoja ličnosti”, kako stoji u sadašnjem zakonu.
Sprečavanje sukoba i očuvanje mira predstavljaju smrtnu opasnost za vrhovnog naprednjaka i njegovu kliku, jer su oni izgradili karijere upravo na raspirivanju mržnje, sukobljavanju sa susedima i ostatkom sveta, kao i na konstantnom stvaranju atmosfere neposredne ratne opasnoti. Ideje i mišljenja su vekovni zakleti neprijatelji našeg nacionalnog identiteta, te se stoga ne smeju upražnjavati. Svi treba da misle kao jedan, znamo koji, onaj što stoji na vrhu i zebe od mnogo mišljenja.
Slobodan razvoj ličnosti ne podrazumeva razvoj kritičkog mišljenja, samostalnog zaključivanja, niti bilo kog oblika lične inicijative, jer se to nikome ne isplati, ponajmanje samom razvijaču. Ličnost ima slobodu da razvija samo one osobine koje su u skladu sa poretkom: poslušnost, podaništvo, prilagodljivost svakoj podlozi, sluganstvo, strašljivost prema jačima, surovost prema slabijima, lojalnost plemenu, laktanje i klimoglav. U tom poduhvatu bi je istinito informisanje moglo samo osujeteti.
