Teško
je zamisliti išta podlije nego kada dželat počne tražiti pravdu za sopstvenu
žrtvu. To se u Srbiji, međutim, dešava stalno jer su dželati i dalje slobodni
dželati a žrtve su i dalje žrtve, koje lutaju prostorima svoga jada, u potrazi
za odgovorima gde su grobovi njihovih najmilijih i gde su odgovori na pitanje
„ZAŠTO?”
Tako
porodice pobijenih radnika Radiotelevizije Srbije već 12 godina tragaju za
odgovorom na to novinarsko pitanje: „Zašto?” Robiju je jedini popio Dragoljub
Milanović, jedan od mnogobrojnih monstruma Miloševićeve ratne propagande. Popio
je robiju jer je utvrđeno da je, kao direktor RTS-a, svesno žrtvovao 16
ljudskih života da bi genocidni režim dobio propagandni rat protiv celog sveta.
Kako je dobio taj rat, imali smo, na žalost, priliku da se uverimo i sami. I na
jednak način ga dobija i danas, sa jednim novim Milanovićem.
Gebelsi
iz naših sokaka
Od
nepravde koja strašno boli porodice žrtava, gore je jedino krvavo licemerje
kojekakvih „novinarskih” udruženja koja su te, 1999. godine, okupljala najgori
i mnogobrojni šljam srbijanskog novinarstva. I koja i danas okupljaju te iste
ili slične revizionističke udarnike. Koji nisu spremni da progovore ama baš
niti jednu reč o tome kako je moguće da se jedna država nađe u ratu sa
Slovenijom, Hrvatskom, Bosnom i Hercegovinom, Kosovom i na kraju sa celim
svetom? I kakva je njihova uloga bila u tome?
Ne,
nego udaraju u talambase kako bi oni, časni i pošteni, da se 23. april ubuduće
ima obeležavati „kao dan sećanja na ubijene u medijima koji su bespravno
proglašeni vojnim ciljem”. Bez odgovora na pitanje otkud to da se RTS uopšte
mogao naći na toj listi, šta je taj RTS radio tokom devedesetih godina prošlog
veka, i zašto niko nije javio zaposlenima da se evakiušu?
To
su, dakle, gebelsi iz naših sokaka, fine i tihe komšije koje se uredno u
prolazu jave i nama i našoj deci. Oni, koji su opoganili i opoganjuju
novinarsku profesiju tako da se neće oporaviti boktepita koliko decenija. Oni
koji su, nakon „napornog” rada, izveštavajući iz logora, posle toga ljuljuškali
sopstvenu decu u krilu i s ljubavlju prema cveću zalivali svoje bašte. Isti oni
koji su, posle 5. oktobra 2000. godine, zahvaljujući zaslugama u slobodarskom
izveštavanju sa vukovarskog ratišta, postali predsednici ili generalni
sekretari istih tih udruženja „novinara”. Oni, iz čijih su pera izlazili
naslovi „Ćuruvija dočekao bombe”. Oni, koji su podržavali legaliste i koji
danas potpisuju peticije u kojima traže da pravosuđe nema pravo da bude
pravosuđe i da ispita moguće inspiratore atentata na Đinđića. I sada bi žrtvama
da sole pamet o tome šta se desilo 23. aprila 1999. godine!
To
su isti oni koji su svesni da u momentu NATO bombardovanja, to jest potpunog
uništavanja zgrade Televizije Novi Sad u njoj ne da nije bilo nijednog kolege,
nego je i sva oprema iz nje bila iseljena (doduše, ni danas se nekako ne zna
gde je ta oprema završila). To su isti oni, nelustrirani i krivično negonjeni,
koji će nastaviti sve da čine kako bi nas zadržali u mraku kojim su nas
darivali. Pa, dokle?!
Nema
dna
Pa
dotle dok smo mi smo isti oni koji nismo učinili dovoljno da pročistimo svoju
profesiju od propagatora genocida, već smo, eto, pristali čak i da sedimo s
njima za istim stolom, „u ime novinarske egzistencije”. Sedimo sa istim onima
koji su danas spremni da brane kojekakve kusturice i vukotiće od sopstvenih
kolega, koji i dan-danas rade za kojekakve službe, ubogi i nesrećni, poružnjeli
od zla i ćopavi od nesreće koju su posejali svuda oko naše dece i oko nas. Sa
istim onima koji bi nas popili u čaši vode samo da im se za to pruži prilika. A
pružiće im se, nema sumnje, ukoliko nastavimo da im praštamo ono što je
neoprostivo: sve one ljudske smrti kojima su svojim izveštavanjem doprineli.
Da
je nemoguć napredak medija u Srbiji bez jasnog podvlačenja krivične i
lustracione linije o tome ko je novinar bio a ko genocidni propagandista, imamo
prilike da se uverimo svaki dan. Zato je svako kukanje o ugroženoj novinarskoj
egzistenciji, o potrebi da se sa takvim „kolegama” sedi za istim stolom – samo
bedan izgovor, koji nam jedino omogućava da postanemo saučesnici u truljenju
jednog postgenocidnog društva, koje u svakoj svojoj pori odbija sebi to da
prizna. Odbija to sebi da prizna jer su se saučesnici u zločinu uvukli u svaku
tu društvenu poru i beznadežno je zagadili. Oni su spremni na sve kako bi sebi,
i svojoj imovini, i sopstvenoj savesti omogućili da nekažnjeno nastavi da
opoganjuje buduće generacije. A na šta smo mi spremni i koliko nas je uopšte
preostalo, normalnih i od zlikovaca nekorumpiranih novinara?
Ako
smo spremni za akciju kao što to danas pokazujemo, onda nam je budućnost
izvesna. Neprestano se ovde postavlja pitanje kada će srbijansko društvo
konačno dotaći dno? Odgovor je vrlo jednostavan: neće nikada, jer srbijansko
društvo ne propada, već truli. A proces truljenja zna da potraje, do u beskraj
i natenane.
Autor: Dinko
Gruhonjić
