Posle
prve dve rečenice Izveštaja o pritiscima i kontroli medija, u kojima se kaže da
je nad domaćim medijima „uspostavljena potpuna kontrola“ i da
„više ne postoji medij iz kojeg građani mogu da dobiju potpune i
objektivne informacije“, prosečan čitalac lako bi mogao da zaključi kako
je Savet za štampu, kao potpisnik ovog dokumenta, malo preterao. Međutim, posle
sledećih 49 stranica ne može se izbeći utisak da je Savet, ako ne baš
„pogodio u metu“, ono bar detaljno prikazao mehanizme zbog kojih
ovdašnji mediji izgledaju tako kako izgledaju.
Izveštaj
je nastao kao rezultat ispitivanja vlasničke strukture medija, kao i
dokumentacije koja se tiče saradnje državnih institucija s medijima i
različitim agencijama, produkcijskim kućama i drugim medijskim subjektima u
periodu od januara 2008. do kraja juna 2010. godine. Posle takve analize,
konstatovano je da na medijskoj sceni postoje tri osnovna problema:
netransparentnost vlasništva, ekonomski uticaj državnih institucija na rad
medija i problem RTS-a koji, kako se navodi, „ima ulogu servisa političkih
stranaka i vladajućih elita“.
VLASNICI
I GAZDE: Od ukupno trideset analiziranih medija (vodeći „nacionalni“
mediji), Savet u čak 18 slučajeva nije uspeo da utvrdi prave vlasnike. Od
ukupno jedanaest TV i radio stanica koji emituju program s nacionalnom
pokrivenošću, njih devet nema poznate vlasnike. Prema navodima Izveštaja,
problem je pre svega to što se kao vlasnici predstavljaju ofšor kompanije, čiju
je vlasničku strukturu skoro nemoguće utvrditi. Slična je situacija i s
medijima koji imaju „kobajagi“ vlasnike: javnosti potpuno nepoznata
imena iza kojih se, kao i za ofšor kompanija, obično kriju domaći političari i
biznismeni.
U pokušaju
da utvrdi prave vlasnike medija, Savet je, pored zvanične dokumentacije,
analizirao i način izveštavanja medija o određenim aferama i određenim
ličnostima. Tek tu se, naime, jasno vidi zbog čega je nekome uopšte u interesu
da poseduje određeni medij – urednici i novinari prilično se očigledno
opredeljuju za ono za šta se zalaže i njihov vlasnik, a on na taj način
ostvaruje svoj ekonomski ili politički interes. Savet u tom kontekstu ističe
situacije u kojima su sukobljeni interesi vlasnika različitih medija ili
biznismena – npr. sukob između Milana Beka i Željka Mitrovića, ili između
Miroslava Miškovića i Milke Forcan – kada se mediji jasno svrstavaju uz jednu
ili uz drugu stranu.
„VREME“:
Iako navode da su dnevnik „Danas“ i nedeljnik „Vreme“ u
vlasništvu novinara, autori Izveštaja ipak ocenjuju da „Vreme“ nije
uspelo da „izbegne uticaj vlasnika krupnog kapitala na svoju uređivačku
politiku“. U tom kontekstu, opisana je kreditna situacija
„Vremena“: da vlasnici „Vremena“ imaju upisan dug u
registru zaloga zbog uzetog kredita, i to preko preduzeća „V film“
kome je upisano dugovanje od 370.000 evra firmi „Delta Maksi“ koje
dospeva na naplatu 21. marta 2012. Preduzeće „V film“, navodi se
dalje, u međuvremenu je izbrisano iz registra i pripojeno preduzeću „Vreme“
koje izdaje nedeljnik. Prema oceni autora Izveštaja, tokom istog perioda
„vidljivo se promenila i uređivačka politika… koja ukazuje na značajan
uticaj vlasnika ‘Delte’ na sadržinu tekstova tog nedeljnika, posebno kada je
reč o poslovanju Miroslava Miškovića“.
Ova
teza u Izveštaju se potkrepljuje jednim tekstom iz „Vremena“ i
navodima iz tekstova Dragoljuba Žarkovića u „Politici“. Ističe se,
naime, da je „Vreme“ 3. marta 2011. na naslovnoj strani objavilo da
je Mišković prodao „Delta Maksi“ belgijskom Delezu, da je tom
prilikom objavljena velika fotografija Miškovića i da je tekst bio afirmativan.
„Ovo je, inače, samo jedan od većeg broja tekstova u kojima Žarković brani
Miškovića od nagomilanih ‘optužbi koje je neki put smešno i demantovati’ (citat
D. Žarkovića) i koje su za Miroslava Miškovića ‘verovatno najveća opasnost u
smislu pozicije u društvu’ (citat D. Žarkovića)“, kaže se u Izveštaju.
IMA
SE, MOŽE SE: Pošto je na osnovu zvaničnih dokumenata uporedio prihod medija od
oglašavanja i prihod od državnih institucija, Savet je došao do zaključka da
medijima od državnih institucija dolazi otprilike četvrtina ukupnih prihoda.
Naime, institucije budžetskim novcem između ostalog finansiraju sopstveno
oglašavanje i promociju, što na godišnjem nivou iznosi petnaest miliona evra.
Pored toga, mediji kroz različite javne konkurse od države dobijaju i dodatna
sredstva, u iznosu od 21 do 25 miliona evra godišnje. Prema nalazima Saveta,
medijima najviše novca stiže iz Telekoma Srbije, Ministarstva ekonomije i
regionalnog razvoja, Ministarstva zdravlja i Ministarstva poljoprivrede,
šumarstva i vodoprivrede. Ova situacija, međutim, utiče na uređivačku politiku,
na koju nikako ne bi trebalo da utiče: Savet za borbu protiv korupcije tvrdi da
je „gotovo nemoguće pronaći analitički tekst, odnosno istraživački pristup
novinara“ kada izveštavaju o radu najvećih državnih „donatora“,
tj. institucija i ministarstava.
U
Izveštaju o pritiscima i kontroli medija podseća se na činjenicu da Zakon o
oglašavanju dozvoljava oglašavanje svojih aktivnosti i mera koje su od značaja
za građane, naročito u pet slučajeva: poruke za učešće na izborima ili
referendumu, mere za postupanje građana u slučajevima opšte opasnosti, poruke
humanitarnih akcija i konkursa, kao ekonomske aktivnosti. Istim zakonom
međutim, zabranjeno je da se koristi ime, lik, glas ili lično svojstvo
funkcionera, kao ni da se posredno ili neposredno oglašava politička
organizacija. No, kako je utvrdio Savet za borbu protiv korupcije, u praksi se
događa upravo to. Pre svega, najviše novca mediji dobijaju objavljujući
informacije o kampanjama koje obično nemaju humanitarni karakter, već promovišu
rad i aktivnosti ministarstava. Tokom poslednje dve godine, najskuplje kampanje
bile su „Očistimo Srbiju“ Ministarstva životne sredine i prostornog
planiranja, promocija startap kredita Ministarstva ekonomije, kampanja
„Kosovo je Srbija“, kampanja za vakcinaciju protiv svinjskog gripa i
kampanja za odvikavanje od pušenja. Istovremeno, ispostavlja se da su u
medijima najzastupljeniji upravo ministri iz resora koji su se najviše
oglašavali: Savet podseća na nalaze Medijske dokumentacije Ebart iz 2009. o
najzastupljenijim političarima u medijima, prema kojima su se u medijima
najviše pojavljivali Mlađan Dinkić, Ivica Dačić, Tomica Milosavljević, Rasim
Ljajić, Slobodan Milosavljević…Takođe, podseća se da „nema emisije čiju
je produkciju platilo Ministarstvo u okviru kampanje Očistimo Srbiju, a da se u
njoj kao akter ne pojavljuje ministar Oliver Dulić“.
Savet
za borbu protiv korupcije navodi da osim kupovine oglasnog prostora, kao
osnovnog modela finansiranja medija od strane državnih institucija, postoji još
šest različitih načina na koje se novac iz budžeta preliva u medije –
specijalizovane usluge informisanja, informisanje po ugovoru, pretplata na
usluge, subvencije u kulturi, realizacija projekata, usluge istraživanja.
Poslednja stavka naročito je zanimljiva, a navodi se primer plaćenog
objavljivanja dodataka o određenim temama, za koje su pojedini mediji
inkasirali desetine miliona dinara: primera radi, tu je ugovor kojim je
Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja platilo kompaniji Ringier
47,2 miliona dinara na ime pružanja usluga istraživanja iz oblasti životne
sredine koja će biti objavljena u listovima „Blic“ i „Alo“
u vlasništvu te kompanije.
AGENCIJE:
Posebna pažnja u Izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije posvećena je
uticaju marketinških i PR agencija na medije. Pre svega, važna je činjenica da
su ove agencije uglavnom u vlasništvu stranačkih aktivista ili s njima
povezanih osoba, kao i da neke od tih agencija zastupaju toliko državnih
institucija da im prihodi dolaze skoro isključivo od državnih organa. Od ukupno
22 ministarstva, samo tri nisu koristila usluge agencija u prethodne tri godine
(Ministarstvo za nauku, Ministarstvo prosvete i Ministarstvo za državnu upravu
i lokalnu samoupravu). S druge strane, mnogo je veći broj neslavnih primera:
Ministarstvo za Kosovo i Metohiju je tokom 2008. koristilo usluge osam
različitih agencija, dok je Ministarstvo poljoprivrede u istom periodu radilo
sa neverovatnih jedanaest agencija. Ministarstvo zdravlja angažovalo je deset
agencija, dok je samo 2009. bilo angažovano njih devet.
U
čitavoj ovoj priči jedan od najvećih problema jeste to da agencije koje
zastupaju ovo ili ono ministarstvo istovremeno kontrolišu i tržište reklama –
one od medija zakupljuju oglasni prostor, prodajući ga potom svojim klijentima
po znatno višim cenama. Pošto su mediji inače u vrlo nezavidnoj finansijskoj
situaciji i kao takvi spremni na kojekakve ustupke, ovakva povezanost
političara, agencija i velikih oglašivača ponekad direktno utiče i na
uređivačku politiku. „Često se dešava da agencije medijima uplate samo deo
ugovorenog iznosa avansno, a da plaćanje preostalog dela koriste za pritisak na
medije, odnosno prestaju sa plaćanjem ukoliko medij počne da se bavi nekom
temom koja nije u interesu strane kojoj vlasnik agencije pripada, ili nije u
njegovom ličnom interesu“, navodi se u Izveštaju.
Baš
kao što je detaljnom analizom pokušao da uđe u trag pravim, a skrivenim
vlasnicima medija, Savet za borbu protiv korupcije analizirao je i vlasničku
strukturu agencija, tj. njihovu političku pozadinu i samim tim realnu moć. Taj
deo izveštaja, bogat poznatim i nepoznatim imenima, jedan je od onih zbog kojih
se Izveštaj Saveta za korupciju zaista „čita kao triler“, kako su ga
već označili neki medijski eksperti. Jedan od glavnih nalaza Saveta jeste da
neke agencije imaju veoma značajno mesto na tržištu reklama, jer „pored
otkupljivanja reklamnog prostora od medija, posluju i sa većim brojem državnih
institucija, odnosno budžetskih korisnika“. U pitanju su, kako se navodi,
agencije Meken Erikson u vlasništvu Srđana Šapera i agencije Multikom i Direct
media, u kojima vlasnički udeo ima Dragan Đilas.
JAVNI
SERVIS: Savet za borbu protiv korupcije je u svom Izveštaju o medijima posebno
oštro ocenio rad Radio-televizije Srbije. Pre svega analizirana je povezanost
ove kuće sa različitim agencijama iza kojih stoje funkcioneri vladajućih
stranaka i članovi Upravnog odbora RTS-a, opet uz mnogo poznatih i manje
poznatih imena. Navodi se takođe da se „pojedini članovi Upravnog odbora
RTS-a, koji odlučuju o radu, imenovanju direktora tog medija i kontrolišu
finansijsko poslovanje, vrlo često pojavljuju kao autori pojedinih emisija, pa
se tu može kriti jedan od razloga zašto redovno pružaju podršku Aleksandru
Tijaniću“. Tema autora Izveštaja bilo je i poslovanje RTS-a s manjim
produkcijskim kućama, odnosno način međusobnog „prebijanja dugova“ u
kome je opet konstatovana povezanost sa agencijama, privatnim produkcijama i
visokorangiranim političarima. „Poseban uticaj vlast ostvaruje preko RTS-a
koji, umesto da bude javni servis građana i dalje predstavlja servis za
političke strukture, ali i produkcija koje su blisko vezane za vrhove
vladajućih stranaka i članove Upravnog odbora RTS-a“, navodi se u
Izveštaju. „Za efikasnu borbu protiv korupcije, koja predstavlja
prioritetni interes građana Srbije, neophodna je nepodeljena podrška javnosti i
civilnog društva, koja se može postići jedino posredstvom medija, pre svega
javnog radiodifuznog servisa. Međutim, postavlja se pitanje kako RTS, budući da
i sam posluje netransparentno, može doprineti borbi protiv korupcije?“
Savet se, osim RTS-a, posebno bavio i Republičkom radiodifuznom agencijom gde
je ustanovljeno mnoštvo spornih odluka i imenovanja. Na osnovu analize tih
odluka, finansijskog poslovanja i političkim igrama koje su bile pozadina
dosadašnjem radu RRA, Savet je ocenio da ovo telo radi pod velikim pritiskom i
„pod stalnim pritiskom političkih partija“.
MOGUĆA
REŠENJA: Na kraju obimnog i vrlo detaljnog Izveštaja, Savet za borbu protiv
korupcije predložio je nekoliko mera koje bi doprinele poboljšanju medijske
slike Srbije. Pre svega, predlaže se da se objave podaci o pravim vlasnicima
medija, posebno u slučajevima kada se vlasnici kriju iz ofšor kompanija ili
drugih privatnih lica. Osim toga, preporuka je da Komisija za zaštitu
konkurencije, RRA i druga tela regulišu stepen medijske koncentracije (kada je
u pitanju vlasništvo, ali i programska raznovrsnost, oglašavanje itd.), kao i
da prate i podstiču medijski pluralizam i raznovrsnost. Preporučuje se takođe
da se ograniče budžeti državnih institucija za reklamiranje i sankcionišu
institucije koje tim aktivnostima krše Zakon o oglašavanju. Osim toga,
preporuke se tiču načina angažovanja privatnih produkcija u programu javnog
servisa, oglašavanja državnih institucija u medijima, kao i uređivanja sistema
informisanja o radu Vlade – umesto vladinih agencija koje snimaju događaje i
zatim ih prosleđuju medijima, predlaže se da Vlada raspiše jedinstven tender za
usluge video-snimanja i da ih postavlja na svoju internet stranicu, kao i da
raspiše tender za usluge pres-klipinga. Što se tiče RTS-a i RRA, Savet
preporučuje da se svake godine objave zvanični rezultati o konkursima za izbor
programa RTV produkcija i finansijski izveštaji. Takođe, preporuka je da se
članovima Upravnog odbora RTS-a i Saveta RRA onemogući da istovremeno budu i
producenti programa. (Nastavak u sledećem broju)
Dragan
Bujošević (glavni urednik Politike): Nisam korumpiran, što i vama želim
U dva
dana sam dobio ponudu da pišem, pod jedan, o izveštaju o medijima Saveta za
borbu protiv korupcije poznatijim kao Verica Barać i, pod dva, o tome kako
marketinške agencije drže pod potpunom kontrolom medije.
Već
na prvi pogled ponuda broj dva liči na „partijski“ zadatak pošto za
već utvrđenu svetu istinu treba samo prikupiti par tričavih podataka koji ni
nisu bitni jer je istina sveta. Ali, i u onoj prvoj se krije određena nakana
ili će biti jasnije ako kažem određena tendencija, jer se pretpostavlja da ću
nešto reći i u odbranu lista u kome radim. Priznajem, pretpostavka je sasvim
opravdana.
Nije
samo „tendencija“ zajednička ponudama, već je to i činjenica da treba
da pišem džabe, valjda da bih dokazao kako nisam korumpiran, da nisam plaćen da
podržim bilo koju od dve „tendencije“.
Pristanak
da pišem za „Vreme“, a ne za drugog ponuđača, višestruko je
motivisan. Prvi i osnovni motiv je što znam da je prva teza sasvim besmislena,
a ne manje važno je i to što mi omogućava da pišem o pojedinačnom – o
„Politici“, a ne o opštem – mediju.
U
prvoj rečenici izveštaja Saveta piše „da se nad medijima u Srbiji vrši
snažan politički pritisak, zbog čega je nad njima uspostavljena potpuna kontrola.
Više ne postoji medij iz kojeg građani mogu da dobiju potpune i objektivne
informacije.“ Ta tvrdnja je koliko velika laž toliko i veliki bezobrazluk.
To je kao kada bi neko tvrdio „Savet podnosi falične prijave kako nijedan
slučaj korupcije ne bi bio procesuiran u redovnom sudskom procesu“ i kao
dokaz za to ponudio činjenicu da nije pokrenut nijedan proces na osnovu prijava
koje je potpisala Verica Barać. Pa neka sada Verica objašnjava kako to nije
istina, da sve to nije zbog manjkavih prijava, nego zbog neslobodnih i
korumpiranih tužilaca i sudija.
A
kako bi se mogla zloupotrebiti ova rečenica iz Izveštaja: „Savet za borbu
protiv korupcije je u dosadašnjim obraćanjima javnosti, nailazio na velike
probleme u predstavljanju primera značajnih povreda zakona od strane državnih
organa i izabranih funkcionera, kao i na moguće izvore krupne (sistemske)
korupcije“, neću je zloupotrebljavati.
Osnovni
problem izveštaja je što je prepun neistina. Nasmejao sam se kada sam pročitao
rečenicu: „Najveća finansijska sredstva za medije izdvajali su Telekom
Srbije, Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja, Agencija za
privatizaciju, Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, Ministarstvo
zdravlja i Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, pa je zato
gotovo nemoguće pronaći analitički tekst, odnosno istraživački pristup novinara
kada izveštavaju o radu ovih institucija.“ Pa ljudi iz svake od ovih
„firmi“ su bili ljuti na „Politiku“ i mene zbog tekstova
koje smo objavili. Čuj ljuti, neki su besneli, jedan ministar je tvrdio da zna
da me korumpirao duvanski lobi, drugi da zna da je onaj urednik ili ovaj
novinar dobio pare… Pitao sam: „Vi to polazite od sebe?“
Hteo
sam da zovem Vericu da je pitam kako je mogla da napiše tu rečenicu. Odustao sam,
kao da se ona ne seća da je „Politika“ na naslovnoj strani objavila
tvrdnje nekolicine nevladinih organizacija da je ministar Dulić trošio em
nenamenski em mnogo… Nismo sakrili ni optički kabl… Ništa… Pretpostavio
sam i da se setila kako su radikali u Skupštini Srbije mahali
„Politikom“ prema premijeru Mirku Cvetkoviću: „To što mi tvrdimo
piše u ‘Politici’“, govorili su.
Hteo
sam da zovem Vericu da je pitam kako je mogla da napiše: „Tako je ekološki
dodatak Politike ‘Zelene strane’ u 2008. godini čak imao obavezu da zbog
izdvojenih 2,4 miliona dinara u tekstovima podrži aktivnost Ministarstva.“
Zar je moguće da Verica ne razlikuje oglasni dodatak od informativnih strana
novina? U oglasnim dodacima piše da su oglasni dodaci, zato u njihovom impresumu
nigde nema imena i prezimena glavnog urednika „Politike“.
Odustao
sam, nisam zvao Vericu. Pozvao sam dve novinarke i pitao ih šta imaju da kažu
povodom tvrdnje Saveta: „List Politika je retko objektivno izveštavao o
ovom problemu, ali je tokom tog perioda od Ministarstva zaradio 3,2 miliona
dinara.“ Jedna je rekla da je to pohvala: „Mi smo kao niko drugi
objektivno pisali.“ Odgovorio sam da sam tu rečenicu razumeo kao da smo
češće pisali neobjektivno nego objektivno o svinjskom gripu. Pogledao sam naše
tekstove i video da smo pisali i o sumnjičenjima da je epidemija naduvana i da
smo najskuplje platili vakcine…
I
nisam zvao Vericu i zato što ona nije zvala mene iako zna da bih joj
najiskrenije rekao kako me to pritiskaju Dragan Đilas i Srđan Šaper. Eto, Đilas
je bio ljut što smo objavili nešto što po njemu nije bila cela istina. Ja sam
bio ljut što je on ljut. Prekinuli smo komunikaciju šest meseci, koliko nam je
trebalo da shvatimo da je to besmisleno. Rekao bih joj i da mi je samo jednom,
početkom 2009, Šaper predložio temu za novine, ja mu rekao nije za
„Politiku“… i nikom ništa, tačnije tema se nije pojavila u
„Politici“.
I
priznajem da direktorijum „Politike“ koji se bavi parama i oglasima,
glavni urednik nema nikakve veze sa tim, nije ni jedan jedini put rekao:
„Znaš, bilo bi dobro da malo prikočite, oni su naš dobar klijent“.
A to
je rečenica koja me je proganjala negde od aprila 2002. godine kada sam
urednika „Majami heralda“ pitao šta rade ako dobra novinska priča
šteti velikom oglašivaču. Odgovorio mi je: „Znate šta je naš posao, da
pravimo pare.“
Ja i
dalje verujem da je posao novina da traže istinu, ma koliko to bilo teško i ma
koliko to često bilo bezuspešno. Baš zato sam ponekad i pristajao da uradim
nešto što je bilo protiv mog osećaja profesionalizma. Na primer, pristao sam da
na naslovnoj strani objavimo da je Savet podneo krivičnu prijavu protiv Milana
Beka. Krivična prijava nije dokaz, treba da je objavimo, ali ne na naslovnoj
strani. Moji saradnici su me ubeđivali da je pitanje Luke „Beograd“
užasno važno, da to zato mora da bude na naslovnoj. Pristao sam. Nije bilo fer
prema Beku, bilo je više nego fer prema Savetu. Mislio sam, potrebnija je
podrška Savetu nego Beku.
U
stvari, mislim da je potrebna podrška svima koji pokušavaju da otkriju istinu
ma koliko bili nadobudni, ma koliko bili ponekad vođeni ličnim
netrpeljivostima, ma koliko puta pokazali da su nepravični i nepravedni. To
važi i za „Politiku“ i za medije, jer i oni pate od ovih bolesti. I
mislim to od kada sam počeo da se bavim ovim poslom. I mislim da su razumevanje
i solidarnost nužni sastojci odnosa svih institucija, organizacija, agencija,
saveta, medija koji se bave traganjem za istinom. I znam da svi mi grešimo kada
sudimo i kada se ponašamo kao isključivi donosilac svete istine. Tada najlakše
grešimo. Dakle, nisu mediji bezgrešni, ali nije ni Savet.
Ljiljana
Smajlović (predsednica UNS-a): Strogo kontrolisani mediji
Ne
morate biti marksista da biste znali da se pitanje uticaja na medije zapravo
svodi na dobro nam poznato pitanje o tome ko je vlasnik sredstava za
proizvodnju. Srpski su mediji u vlasništvu države i prijateljskih joj tajkuna,
odnosno korporacija koje su u postelji sa vlašću. Verica Barać dakle ne greši
kada veli da su mediji ovde postali manipulativno oruđe u rukama političke
elite.
Neka
nikoga ne buni što to kaže gospođa Barać, umesto da to sa beogradskih krovova
viču uticajni urednici i ugledni novinari. U Srbiji su za tri godine iz
političkih razloga smenjena tri glavna urednika tri prestonička štampana
medija. Zakon o medijima je menjan kako bi se slomio „Kurir“, tabloid
koji je posle hapšenja vlasnika izgubio svaku oštrinu prema vlasti. Brljotinu
od zakona posle je „čistio“ Ustavni sud Srbije, ali brisanje
paragrafa nije izbacilo samocenzuru iz glava urednika i novinara. Vlast se i ne
trudi da, u akcijama „čišćenja“ onih koji nisu dobro savladali
autocenzuru, sakrije otiske svojih prstiju. Samo jedna rečenica političara iz
vladajuće koalicije dovoljna je da se sa radio-talasa javnog servisa skine
emisija koja se ne uklapa u vladajući pogled na svet. Ostaće legendarna izjava
Mihaila Ringijera da je glodura „Alo“ smenio pre odlaska na večeru sa
predsednikom Srbije, umesto posle, kako neko ne bi pomislio da je to uradio na
predsednikov nagovor.
Došlo
je dotle da je Evropska komisija prošle godine platila istraživanje koje je
pokazalo da se u srpskim medijima o Evropi govori ili neutralno ili izrazito
pozitivno, ali uvek protokolarno, birokratski, bez dubine. Ako je za novinarsku
karijeru, odnosno opstanak na spisku zaposlenih, opasno iskazivanje skepse u
odnosu na politiku da Evropa nema alternativu, ako vam radno mesto usred krize
zavisi od toga koliko volite Evropu, vi je nećete posmatrati kritički već ćete
glumatati obožavanje. Nisu srpski novinari ni supermeni ni mazohisti.
Sve
se u novinarstvu zapravo svodi na odnos sa vlašću. Nije zadatak štampe da
propagira zvaničnu politiku, pa makar ta politika bila po volji Evropske unije.
Ne sme se tražiti da sve novine gaje jedan te isti, tobože „evropski
duh“.
Udruženje
novinara Srbije već neko vreme upozorava da su srpski novinari zastrašeni i
poniženi, a mediji suviše jednolični i politički strogo kontrolisani. Zemlja je
duboko podeljena, kao narod smo u intelektualnom i moralnom haosu, zavladali su
korupcija i šarlatani. A novinari? Naše medijske gazde, u zajedničkom poduhvatu
sa Vladom Srbije, uspešno su pretvorile Vericu Barać u ženu koja ne postoji, a
da mi ni glasa od sebe nismo dali. Jesmo li zaista naučili nešto iz
devedesetih? Bojim se da će i za našu generaciju novinara jednog dana reći da
smo bili psi koji nisu zalajali kada je trebalo.
Aleksandar
Tijanić (generalni direktor RTS-a): Baraćizam, zakon i posledice
Moje
neprijateljstvo prema Verici Barać je platonsko. Nikada joj ne bih naudio.
Međutim, odnos Predsednice Saveta za borbu protiv korupcije prema meni i RTS-u,
instituciji koju vodim, sadrži elemente aktivnog neprijateljstva.
Da se
odmah razumemo, rad njenog Saveta je od izuzetne važnosti za normalnost Srbije.
Pod uslovom da ona sama taj rad shvata kao smrtno ozbiljan. Gde je onda koren
našeg tradicionalnog nesporazuma? Ako krenemo od Srbije, zemlje na beskrajnom
lečenju, na večitoj terapiji, na neprekidnom bolovanju od sebe same, razmotrimo
korupciju kao epidemiju nacionalnih razmera. Suštinski, nadam se da Verica
prihvata moju definiciju korupcije kao duboko emotivnog odnosa dve osobe u
grozničavoj potrazi za obostranom korišću. Razlike nastaju njenim verovanjem da
su mediji autohtono korumpirani, generalno krivi, te da ovu tešku optužbu
gotovo ne treba dokazivati.
Nije
esnafska tajna koji televizijski novinar, sa obaveznim izrazom lica punim
prezira prema samom sebi, radi za jednog opasnog „krojača“ sa
poternice. Još je poznatiji tragični slučaj seniorskog novinara, ljubitelja
„operativnog rada na terenu“, koji je promenio sopstveni stav, svoje
pisanje i svoj lični odnos prema pomenutom „krojaču“ i njegovoj
zalizanoj „bebi“. Osnovna je pretpostavka da je uzrok nagle promene
dvojice pomenutih feničanskog porekla: novac. Ali tih slučajeva nema u Izveštaju
Saveta kojim rukovodi Verica. Ali ima dosta štampanih stranica vezanih za rad
medijskog Javnog servisa Srbije i mene kao generalnog direktora sa
sedmogodišnjim stažom.
Daleko
od toga da sam ja bezgrešan. Baš zato i meni i RTS-u treba da „sudi“
osoba manje grešna. No, kako ta pretpostavljena bezgrešnost izgleda u praksi?
Sedam godina zaposleni u RTS-u drže prvo mesto u poverenju i gledanosti među
elektronskim medijima. To je postignuto u hroničnoj nestašici novca,
neprekidnom padu pretplate, koja je došla do granice od četrdeset procenata.
Reklo bi se, besmislene i nedovoljne veličine. Svaki evropski javni servis
počiva na dogovoru sa državom. Ona obezbeđuje dovoljan i stabilan izvor
finansiranja; javni servis program koji zadovoljava standarde. No, umesto
budžeta od sto miliona evra, RTS iz godine u godinu ima sve manje pa smo došli
do 75 miliona što je nedovoljno za održavanje Javnog servisa.
Da
situacija bude teža, ruža vetrova koja duva na četiri hiljade zaposlenih u
RTS-u predstavlja katalog zahteva da se loša društvena situacija čini boljom,
da se veoma teška situacija čini tragičnom, da se jedni čuvaju na vlasti, drugi
dovedu na vlast, da se agencije koje otkupljuju marketinški prostor –
uobičajena praksa u celom svetu – odbiju, jer su njihovi vlasnici aktivisti jedne
političke stranke, da se udovolji višku patriotizma, da se propagira biblija
globalizma, da se ne bude toliko gledan, da sva tri programa u svakom trenutku
odgovaraju ukusu svih društvenih grupa, pojedinaca ili organizacija.
Konkretno.
U poslednjem Izveštaju Saveta, gospođa Barać u potpunosti citira zbirku
kleveta, neistina, komičnih anegdota, šarlatanskih tvrdnji koje, skrivajući se
iza opštih interesa, sakuplja, distribuira i deli grupa nesrećnika koja sebe
naziva „ekspertima“. Ta grupa hiperaktivnih anonimusa, budući da su
uglavnom radili na RTS-u, zakonski nedozvoljeno skupljaju detalje o ugovorima,
radu i stanju u RTS-u, tumače ih na svoj način i potom za takva tumačenja traže
neuspešno podršku među političkim strankama, institucijama, Fakultetu
političkih nauka, sindikatima, agencijama… Jedino gde su naišli na topao
prijem je pomenuti Savet.
Mada
znaju da su aktivisti „eksperata“ tuženi sudu, mada znaju da nijedno
njihovo tumačenje nije potkrepljeno bilo kakvim sudskim rešenjem, postupkom u tužilaštvu
ili zaključkom bilo kojeg tela koje brine o zakonitom radu. Savet je njihove
humoroidne tvrdnje o korupciji primio kao „ozbiljne indicije“ i
kompletno ih uvrstio u svoj tekst Izveštaja. Mehanizam je jednostavan. Vi ste
frustrirani, neostvareni, nedokazani ili na granici paranoidnog. Prvo zatražite
od RTS-a, u skladu sa evropskom praksom, detalje ugovora za koji ste
zainteresovani. Ako vam RTS odgovori da su svi ugovori Javnog servisa dostupni
javnosti ili zainteresovanim licima, ali da se detalji ugovora ne smeju
publikovati, onda se traži podrška poverenika za dostupnost informacija od
javnog značaja. Kad RTS zatraži pisanu garanciju od poverenika ili Saveta da
podaci koji predstavljaju poslovnu tajnu ili cifre koje mogu da nanesu
nenadoknadivu poslovnu štetu neće biti objavljene, ćutanje je odgovor RTS-u.
Znači,
ispod kišobrana „opšteg interesa“ traži se poslovno uništenje RTS-a.
Umesto da dođu predstavnici ovlašćenih agencija i saveta, da uvidom u poslovne
papire i ugovore sagledaju poslovanje i zakonitost, traži se objavljivanje svih
ugovora koji se odnose na suštinu onoga što se naziva biznisom. Cene fudbalskih
utakmica, koliko RTS plaća košarkaške utakmice, koliko košta svetsko fudbalsko
prvenstvo, koliko košta minut serije domaće proizvodnje… Naravno da su svi
papiri RTS-a dostupni nadležnim institucijama. Još naravnije, objavljivanje
brojeva značilo bi poslovni krah RTS-a. Koji bi prodavac ubuduće išao ispod
cene koja je objavljena u javnosti. Kako bi u budućnosti RTS trgovao? Kako bi očuvao
poslovnost?
Ovo
je pitanje na koje ćemo odgovor potražiti od sudova, koji treba da nas zaštite
od pogrešnog tumačenja društvenog interesa. Nije tačno da je propast RTS-a
društveni interes. Nije tačno da je RTS, kako se navodi u vašem Izveštaju o
pritiscima i kontroli medija u Srbiji, instrument vlasti. Tako se pišu
politički pamfleti i televizijske kritike, ali nikada izveštaji saveta od
krucijalne važnosti za medije, javno mnjenje i srpsko društvo. Vaše reči moraju
biti odmerene, objektivne, proverene, tačne. One odjekuju po svim ambasadama,
međunarodnim centrima moći, domaćim institucijama i neformalnim omekšivačima
srpskog javnog mnjenja.
Jedno
je borba protiv korupcije, koja uživa svu podršku RTS-a. Drugo su lomače, hajke
i makartizam.
Vukašin
Obradović (predsednik NUNS-a): Resetovanje hardvera
Samo
su B92 i RTS, 29. septembra ove godine, objavili kratke, bezlične informacije o
javnom predstavljanju Izveštaja o pritiscima i kontroli medija u Srbiji.
Sutradan, od pisanih medija, „Kurir“ i „Danas“.
Bila
je zgodna prilika i u „Utisku nedelje“, nekoliko dana kasnije. I tema
i sastav gostiju nagoveštavali su tako nešto, ali avaj, ni reči (osim u
uključenjima gladalaca) o milionima koji su se slivali iz pojedinih ministarstava
u određene medije, o misterijama oko vlasništva, kontroli marketinškog
tržišta…
A
onda, potpuni muk.
Zaglušujući
govor tišine retko je prekidan uglavnom solo istupima Verice Barać ili
pojedinačnim pokušajima, kao u „Danasu“, da se ovoj temi posveti
dužna pažnja.
A
sad, odjednom, „Vreme“ se vraća ovoj temi i to u punom kapacitetu!?
No,
ajmo iz početka, što bi rekao biznismen Milan Beko.
Izveštaj,
sa svim svojim manama, do bola je ogolio srpsku medijsku scenu. Malobrojni su
se (malo) zastideli, neki su diskretno pocrveneli, a većina je Izveštaj
shvatila kao još jedan neugodan, ali neuspeo Baraćkin pokušaj da uzdrma
vladajući establišment. Ipak, niko nije mogao da ospori činjenicu da je Verica
Barać pokazala i dokazala tezu o sistemskom gušenju slobode medija u Srbiji, te
da je vlast stvorila neku vrstu perpetuum mobila: mediji su slobodni, ali u
stvari nisu slobodni.
Kako
je vlast u tome uspela?
Sa
tržišta je, naime, sklonjen gotovo sav novac, ostavljena je mrvica tek radi
ispunjavanja forme, a ostatak je vešto zakamufliran u ministarstva, agencije,
lokalne, regionalne i lokalne organe vlasti, i dve-tri marketinške kuće koje
su, ne kako se eufemistički često kaže, bliske vlasti, već su po svojoj
materijalnoj, medijskoj i političkoj moći sama vlast. Tu se otvaraju najmanje
dva pitanja.
Ko je
omogućio da u omalenom srpskom etru, prema podacima iz avgusta 2011, sa urednom
dozvolom, program emituju 321 radio-stanica i 134 televizije. Štampanih medija
je, po podacima iz 2010, bilo 517!
Kako
je moguće da se u Srbiji od marketinškog kolača, procenjenog na 165 miliona
dolara, država i paradržavne agencije kontrolišu skoro dve trećine para koje se
okreću u oglašavanju?
Dakle,
mala bara mnogo krokodila. Idealna pozicija za vlast. Nekome daš nešto, nekome
ništa, a treće upućuješ na tržište na kome em nema novca em i ono malo što ima
opet kontrolišemo MI.
E,
sad, kad su mediji videli da je vrag odneo šalu, pošli su tragom novca. Imali
su, doduše, mogućnost i da zakatanče redakcije, ali…
Odgovor
se sam nudio.
Sve
što se kasnije dešavalo prešlo je u urbanu legendu (videti Baraćkin izveštaj –
prim. aut.).
Mediji
su umesto kontrolora vlasti postali deo vladajućeg mehanizma, umesto boraca
protiv korupcije pretvorili su se u kariku koruptivnog lanca, umesto četvrtog
stuba demokratije postali su četvri stub vlasti, a da, iskreno, velikog izbora
nisu imali. Ili katanac na vrata ili Tomica i Dulić, da ne kažem Mišković i Beko.
Ovo
objašnjenje može zvučati krajnje pomirljivo i kompromiserski. Slažem se i
unapred prihvatam eventualnu oštru kritiku, pre svega onih malobrojnih koji su
odbili da učestvuju u ovoj ne baš visoko moralnoj igri, poput
„Peščanika“ ili „E-novina“. Sudbina upravo ova dva medija,
međutim, pokazala je da se vlast rukovodila drevnom kineskom mudrošću: nije
važno da li je mačak beli ili crni, važno je da lovi miševe.
I
uspelo se u tome. „Nezavisnih“ medija gotovo da nema a građani su
izloženi neviđenom brainwashing teroru strogo kontrolisanog sistema
informisanja.
I
zato, za mene, nije poenta u (m)oralnoj obdukciji Tijanića, Žarkovića, Verana
Matića ili Veselina Simonovića. Mnogo je važnije pitanje da li će ovaj sistem
biti demontiran i da li se konačno shvatilo da mediji na ovaj način, posle
Baraćkinog izveštaja, ali i usvojene Medijske strategije, neće moći da
egzistiraju.
Hoću
da verujem da su do sličnog zaključka, nakon dvomesečnog većanja, došli i
vodeći ljudi prozvanih medija, te otud i ovo iznenadno otvaranje „medijske
Pandorine kutije“.
Možda
se, jelda, shvatilo da ovakvo državno finansiranje medija ubuduće neće biti
moguće sve i da Agencija za borbu protiv korupcije nije objavila svoj izveštaj,
pa se rešilo da se otvoreno progovori o svemu što već godinama potapa medijski
sektor.
Ipak,
onako naslepo, uz određenu dozu rezerve izazvanu, pre svega, Simonovićevim
govorom na Press Media Summitu i porukom vladinom i nevladinom sektoru da se
manu medija, verovatnijim mi se čini da se u međuvremenu pronašlo rešenje za
prepakovanje ovog modela u elegantniju formu, pa ajde sad da Baraćki i ostalima
resetujemo hardver i pokažemo da ništa, ama baš ništa nije tačno od onog što se
tvrdi u Izveštaju Agencije za borbu protiv korupcije.
Ako
je ovo drugo u pitanju, onda smo, zaista džabe krečili. I to pred izbore
Veselin
Simonović (glavni urednik Blica): Hajka na ozbiljnu industriju
Kad
se sitni prevarant i „stručnjak“ za bezbednost i bobičasto voće
uključio u hajku Saveta za borbu protiv korupcije i pridruženih stručnjaka na
novine i novinare, razmišljao sam da li da se oglašavam. Svaki smutljivac i
samozvani ekspert kome novinari ne pridaju neku posebnu pažnju, daje sebi za
pravo da izađe na neku tribinu i kaže da smo svi korumpirani, te da smo na
Đilasovim i Šaperovim jaslama.
Dok
god takvih spodoba nema u novinama, znači da ipak još nismo toliko ogrezli u
korupciji. Kao glavni urednik „Blica“ ne osećam se prozvan, ma šta
oni pričali, jer da nije bilo naših i još nekih novina i magazina, rad Saveta
za borbu protiv korupcije bio bi uzaludan posao. Kao predsednik UO Asocijacije
medija (poslovnog udruženja izdavača), moram da javno kažem DOSTA, jer ovom
hajkom nanose štetu svim izdavačima, koji teško preživljavaju (jedini bez
ikakve pomoći države) godine krize.
Sam
izveštaj Saveta o medijima je loš pokušaj istraživačkog novinarstva, u kome ima
tačnih, polutačnih ali i netačnih i proizvoljnih zaključaka. Pođimo redom:
Ko su
vlasnici medija u Srbiji? Ovom temom se bave svi koji pokušavaju da oblate sve
medije, iako je poznato ko su stvarni vlasnici ( „Blic“ je u seriji
„Ko poseduje Srbiju“ objavio imena i prezimena svih vlasnika). Mnogo
je važniji odgovor na pitanje ko i na koji način upravlja medijima. Jedan od
glavnih problema je državno vlasništvo u medijima, jer gde god da ga ima u bilo
kom procentu, vladajuća koalicija je uspostavila kontrolu. Od Saveta bih
očekivao da nam pomogne u borbi da isteramo državu iz medija. Za ovo nisu bile
potrebne nikakve strategije, dovoljni su i postojeći zakoni koji na to
obavezuju.
Drugi
problem transparentnosti vlasništva je jednostavno rešiti: lično mislim, a to
mišljenje dele i ostali članovi Asocijacije medija, da je potrebno u postojećim
zakonima precizirati da vlasnik medija ne može biti pravno lice u kome nije
poznat krajnji poreski obveznik. Medijski eksperti, kojih je u Srbiji više nego
novinara, bi za svaki sadašnji i mogući problem da donesu po jedan zakon
specijalno za medije. Nikad mi nije bilo jasno zašto se mnogi novinari zalažu
za takva rešenja, jer prevelika arbitraža šta se sme a šta ne u medijima otvara
veliki prostor za korupciju i uticaj.
Koliki
je uticaj državnih institucija kroz različite tipove budžetskih davanja? Savet
zaključuje da je ogroman i to postavlja na drugo mesto po važnosti. Realnost
je, međutim, sasvim drugačija: svim novinama i magazinima, članicama
Asocijacije medija, prihodi ostvareni na ovakav način ne bi mogli da obezbede
papir za štampanje ni za mesec dana izlaženja. Zato prenaglašavanje takvih
prihoda na uticaj i kontrolu predstavlja zlonamerno izvrtanje činjenica kako bi
se potkrepila unapred doneta ocena da je „nad njima uspostavljena potpuna
kontrola“. Da li je moguće, pitam površne istraživače, da u Srbiji u ovom
trenutku nema nijedan bar delimično slobodan lokalni ili nacionalni medij.
U
maniru najgoreg površnog novinarstva, Savet kaže da „mediji kroz javne
konkurse dobijaju, u zavisnosti od izvora, dodatnih 21 do 25 miliona
evra…“. Sve dnevne novine i magazini (članice AM, koje čine 85 odsto svih
tiraža u Srbiji) nisu od tih para prihodovale ni milion. Najviše finansijskih
sredstava, kažu, dobili smo od Telekoma Srbije, zatim nekoliko ministarstava.
Pođimo redom: Telekom je jedno od tri preduzeća iz iste delatnosti i sva se
oglašavaju u medijima, a novine u kojima radim su dobro prihodovale i od
Telenora i VIP-a. Slično je i u ostalim novinama. I u drugim evropskim državama
ministarstva oglašavaju i promovišu određene akcije i plaćaju oglase, a u
mnogim to čine u naglašenijem obliku u štampanim medijima kao vid pozitivne
diskriminacije.
Šta
smo mi u štampanim medijima tražili od države i regulatornih tela:
– da
poštuju zakone – izađu iz vlasništva u medijima, uvedu red na TV (poštuju zakon
o oglašavanju);
– da
prestane finansiranje medija iz budžeta, osim projektnog finansiranja na
transparentan način;
– da
smanjenjem PDV-a za štampane medije pomognu u prevazilaženju krize;
– da
omogući carinske olakšice za robu koju uvozimo (sve što se koristi u
štamparijama se uvozi);
–
tražili smo od RRA da kažnjava TV stanice za nepoštovanje zakona I urušavanje
tržišta oglašavanja;
–
tražili smo od prekršajnih sudova da procesuiraju sve prijave protiv medija
koji krše zakone, a ne sporadično i proizvoljno…
Na
konkurs za pomoć medijima Ministarstva kulture nijedne ozbiljne novine se nisu
javile, jer je budžet za to bio ravan jednodnevnom štampanju dvoje većih
dnevnih novina…
Da li
nas kontrolišu Đilas i Šaper? Savet kaže: „Posebnu ulogu u finansiranju
medija i njihovom držanju u ekonomskoj zavisnosti i neizvesnosti, imaju
agencije za odnose sa javnošću, marketinške i produkcijske agencije, koje su
uglavnom u vlasništvu stranačkih aktivista, ili sa njima povezanih osoba. Te
agencije, između ostalog, već godinama kontrolišu tržište reklama. One
otkupljuju od medija reklamni prostor, koji potom prodaju klijentima, odnosno
pojedinačnim kupcima po daleko višim cenama.“ Za ovako visokouman
zaključak stvarno je bilo potrebno veliko istraživanje. Agencije svuda u svetu
rade za proviziju, pa tako, primera radi, i kuću za koju radim. Pozivamo
kolektivno sve članove Saveta za štampu da dođu i vide sve ugovore sa svim
agencijama. Iznenadilo me je da niko iz Saveta nije došao u našu firmu i
zatražio bilo koji podatak. Da bi neke novine imale značajniji prihod od
oglasa, moraju da imaju dobar tiraž, zatim čitanost i pristojan ugled, a to u
ovom trenutku u Srbiji nije lako ostvariti. Ima novina koje su to ostvarile i
to je vredno hvale, a ne ove ružne hajke. Nema tog medijskog moćnika koji može
preusmeriti pare za oglašavanje neke strane kompanije, primera radi, zato što
mu se ne sviđa pisanje novina koje su tiražne i uticajne.
I
neka mi ne bude zamereno što ću na kraju reći i nešto sasvim lično. Gospođa
Verica Barać je imala intervjua u „Blicu“ više nego Đilas, Šaper,
Tadić i Cvetković zajedno. Do ovog poslednjeg, cenili smo izuzetno sve njene
izveštaje i maksimalno ih podržavali, jer smo smatrali da jedni bez drugih ne
možemo napraviti ništa u borbi protiv korupcije. Ovaj poslednji o medijima smo
ignorisali, jednostavno rečeno – ne priznajemo nikome da je poslednjih 15
godina uradio nešto više za slobodu medija i u borbi protiv korupcije od nas, a
mi smo u njemu označeni kao korumpirani medij. Nadam se da ćemo sarađivati na
nekoj drugoj temi. Poziv je otvoren i iskren.
Autor: Tamara Skrozza
