ENJa nisam sa B92 prešla na RTS. Otišla sam sa B92 da ne pređem nigde. Moj odlazak bio je prva i do sada jedina, a nadam se i poslednja velika unutrašnja bura u B92. Zvanično – razišli smo se povodom velike hajke koja je organizovana oko toga što mi je dodeljena nagrada BK fondacije. Suštinski – nagradu sam i primila iz bunta, razočarana sklapanjem raznih dilova koji su u potpunosti rušili moju sliku ideala zbog kojih sam često bila u neposrednoj životnoj opasnosti, potpuno spremna da izgubim život. Toliko su tada to bile snažne emocije i verovanje u ono što sam radila kao novinar i kao član B92. Danas to mnogi ne razumeju. Danas mnogi misle da bih zbog svega što sam do sada prošla, morala da budem prepuna gorčine. Ali nisam, verujte. Jasno mi je da sam i tada, a i kasnije, u mnogo čemu bila naivna, ali ta vrsta naivnost znači i jednu veoma retku čistotu. A tu nema mesta ni razočarenju, ni kajanju.
Na RTS sam otišla jer su me ljudi do kojih mi je bilo stalo vratili iz Amerike znajući da ću da se upecam na argument „koliko god je bilo teško biti protiv, teže je biti za, teže je graditi“. I tako sam otišla na RTS u trenutku u kome je to bio mastodont, a ne sistem, u kome su ljudi bili preplašeni od novog doba u kome je trebalo da konačno počnu da se bave profesionalnim novinarstvom, i u kome je u čitavom informativnom programu postojao samo jedan prastari kompjuter. Od toga sam tamo počela.
– Da li je rastanak sa kućom u kojoj si svašta prošla tokom devedesetih bio emotivan ili bolan, da li su kolege i javnost to shvatali kao „izdaju’’?
Najbolniji u mom životu. Ljudi su plakali, ja sam plakala. Jedno vreme je obustavljen program i proglašen štrajk, jer su ljudi mislili da me tako brane. Bilo je mnogo iskrene patnje i nekih interesa kojih mi nismo bili svesni. Bilo je, kao što sam rekla, i mnogo naivnosti koje smo sve svesniji što smo stariji.
– Kasnije ste mnoge iznenadili odlaskom na BK TV. Šta je tu prevagnulo?
Najviše jedna odvratna faza u mom privatnom životu u kojoj sam izgubila troje meni jako bliskih ljudi koji su mi u mnogo čemu bili oslonac. Dvoje su izgubili život, treći je iz mog života odlazio na drugi način. Sa 38 godina života i 20 godina rada u novinarstvu ja sam počinjala od nule, u bukvalnom smislu. To nisam mogla radeći u RTS-u u proseku po 11-12 sati dnevno, sa mizernom platom. Imala sam ime i ništa drugo. Lepo je kad te tapšu po ramenu, ali ti na kasi traže da platiš. A negde treba i da živiš. I tako sam bila u poziciji da izaberem između Pinka i BK. Ponuda koju sam dobila sa Pinka bila je u materijalnom smislu bolja, ali sa profilom te TV kuće nisam imala baš ništa zajedničko. BK TV je u tom trenutku bila potpuno neuređena, ali puna izuzetno kvalitetnih ljudi, pa mi je bio izazov da pokušamo da napravimo dobar rezultat. I uspeli smo, uprkos svemu. A prepreke nisu bile male. Država je, prema proceni stručnjaka, gašenjem umesto prodajom BK, izgubila 30 miliona evra.
– Da li vas raduje što bar u televizijskom novinarstvu postoji jaka konkurencija, što svakako podiže cenu dobrim novinarima?
Što bi se reklo – ne slažem se sa pitanjem. Niti postoji jaka konkurencija, niti su novinari dobro plaćeni. Dobrih novinara ima taman za jednu jedinu televiziju.
– Iz ličnog iskustva – može li se reći da su transferi TV zvezda kod nas unosni, da su u pitanju „nepristojne ponude’’? Da li se mogu porediti sa zemljama Zapada?
Dirljivo mi je koliko verujete pisanju štampe. Ja bih volela da živim u vili koju su mi pripisivali tabloidi, ali ne živim. Da sam na Zapadu, sigurno bih živela.
D.P.
