„Novinarstvo i mediji moraju da budu zaštićeni u potpunosti, kao temelj i dokaz postojanja jednog ozbiljnog i demokratskog i civilizovanog društva“, (istim povodom portparol vladajućeg DS-a).
„Pravda mora biti brzo zadovoljena, a počinioci nedela najstrože kažnjeni“, G17 plus, čiji će ministar Nebojša Bradić tri godine kasnije doneti sramni Zakon o informisanju. Tadić povodom pretnji Brankici Stanković: „Država nikako neće tolerisati nasilje huligana i kriminalaca i pretnje novinarima koji rade svoj posao“ (11. decembar 2009).
„Najoštrije ćemo sankcionisati svaki akt nasilja koji nema veze sa navijanjem. U državi niko ne sme da preti i svako ko to radi biće priveden pravdi“, Ivica Dačić. Centar Zemuna. 23 sata, dvojica mladića metalnom štanglom udaraju novinara Teofila Pančića u krcatom autobusu GSP-a i nestaju u istom mraku iz kojeg su ponikli.
Ali, šta čudi u zemlji u kojoj imate „no-no“ zakon koji novinare treba da privede prigodnom pisanju, a nemate isti da ih zaštiti od napada! Sve je kristalno jasno – državi je bitnije da disciplinuje nego da zaštiti novinare.
Mali savet: pratite danas kako će trust političkih mozgova upravljača „najstrože da osudi novi napad“… Ali, kad Ustavni sud proglasi NEUSTAVNIM sporni zakon, a donosilac/ promoter se ni ne počeše, rečeno je i previše! Treba li da se dese novi slučajevi Dada Vujasinović i Slavko Ćuruvija pa da umesto najstrožih osuda dobijemo konačno zakon koji bi ZAISTA zaštitio „temelj i oslonac civilizovanog društva“?!
Autor: Milica Dakić
