ENI upravo tu je i najveći problem – što takvo ponašanje naših čuvenih “političara iz naroda” više nikoga ne šokira i što su potonje reakcije kao po običaju podeljene između sterilnih i jalovih saopštenja kritike i frenetičnog aplauza podrške na otvorenoj sceni, koji je Ilić pobrao odmah, na licu mesta.
– Ako je za bilo koji posao potrebno apsolutno mentalno zdravlje i ako, ne potcenjujući nijedno zanimanje, i noćni čuvar mora da izvadi lekarsko uverenje, naravno da bi psihički stabilan morao da bude i čovek koji odlučuje o sudbini miliona ljudi – rekao je za “Dnevnik” psiholog Žarko Trebješanin, koji se već duže zalaže za ozbiljnu psihološku proveru aktuelne političke ponude u Srbiji.
Dobro, treba biti iskren pa priznati da je Ilić isti onaj čovek u plavo-beloj trenerci čijem je mangupskom ponašanju pola Srbije klicalo s neskrivenim simpatijama kada je, na čelu “revolucionarne” bager-kolone iz Čačka, koristio potpuno isti vokabular kao i danas.
Međutim, ako mu se tada još nekako i moglo progledati kroz prste, ni jednog trenutka ne treba smetnuti s uma da je on danas ministar u Vladi Srbije i to jedan od najuticajnijih i medijski najeksponiranijih. A to nikako nije mesto za koje bi jedna od preporuka trebalo da bude i akutni problem s neugodnim novinarskim pitanjima i posledično zatvaranje u neki nedodirljivi svet iz koga se na takva pitanja odgovara uvredama i pretnjama, pa čak i fizičkim nasrtajima na novinare koji su prešli granicu njegovog nategnutog strpljenja. Uostalom, šta očekivati od ministra, kada za njegovim stilom “ćaskanja” sa novinarima nimalo ne zaostaje ni njegov savetnik za medije Petar Lazović, donedavno i sam novinar. Lepo ga je savetovao…
– Meni se ipak čini da ni sami novinari, odnosno pre svih novinarska udruženja, ponovo nisu adekvatno reagovala na takve Ilićeve ispade, jer ako on kaže da su svi novinari jedne medijske kuće zreli za lečenje i da će on da im sagradi sanatorijom to ne bi smelo da ostane na tome. I pritom pod reakcijama ne mislim na neka stereotipna, rutinska saopštenja, već na sveobuhvatno pokretanje javnog mnenja protiv takvih pojava, jer su njegovi postupci zaista postali tema za ozbiljno razmišljanje – istakao je Trebješanin.
Pogotovo ako se zna da Ilić, iako je svakako jedan od najevidentnijih primera, nipošto nije jedini domaći političar s diskutabilnim manirima. Što je najgore, dok bi ovakvi gestovi na Zapadu označili i automatski kraj nečije celokupne političke karijere, ovde ni njemu, ni njemu sličnima rejting nimalo ne opada zbog ovakvih verbalnih avantura. Uostalom, šta je tu toliko čudno? Kakva je zemlja, takci su joj i ministri.
– Stvar je u tome kako neki gest tumačite i kakvo mu značenje pridajete. I mediji i stručna udruženja i intelektualci bi morali da objasne građanima da se, ma kako nekome izledalo simpatično kada neko pred kamerama tako priča, iza toga kriju veoma ozbiljne stvari i da se ljudi ne mogu tek tako, nekažnjeno, vređati i optuživati. LJudima treba objasniti šta znače takav rečnik i takvi gestovi na javnoj sceni i kuda to vodi ovu državu, a mediji tu treba da odigraju ključnu ulogu – smatra Trebješanin.
