ENIzbacio je iz svoje kuće novinara hrvatske televizije koji je došao da napravi intervju za veoma gledanu emisiju „Nedeljom u dva“. Hrvatski novinar, poznat po oštrim pitanjima i nekoj vrsti „isleđivanja“ svojih sagovornika, i proslavljenom reditelju postavio je, kako su javile novine, nekoliko neprijatnih pitanja – „kako se osećao dok je pio viski sa Miloševićem dok je Sarajevo gorelo“, „zašto je slavio Gotovinu“ i „da li će u Izraelu, gde snima novi film, pohvaliti dirljivost Hitlerove ljubavi prema Evi Braun, kao što je hvalio Miloševićevu prema Miri“, posle čega ga je Kusturica izbacio napolje.
Kusturica je stvar objasnio kratko – njegovu gostoljubivost hrvatski novinar pokušao je da zloupotrebi. Sudeći prema reakcijama na sajtovima u kojima se sa oduševljenjem pozdravlja Kusturičin gest, malo ko bi, uostalom, istrpeo neprijatnog, zlonamernog i politički ostrašćenog gosta u sopstvenoj kući. Kusturica, dakle, ima prava da iz svoje kuće izbaci svakog ko ga ne poštuje, vređa i koji iznosi opasne insinuacije. Svako ima prava da prekine intervju u kom se oseća loše, u kom ga novinar optužuje, osuđuje i omalovažava. Svako želi prijateljskog sagovornika, svako želi prijatan intervju, i nije ovo prvi put da se intervjui prekidaju. Kusturica, ništa manje nego bilo ko drugi, ima prava da prekine intervju, da se pobuni protiv načina na koji se vodi razgovor koji vodi u pravcu koji mu se ne sviđa. Takođe, ima prava da bude zgrožen „očima novinara koje ne pokazuju ništa“, njegovom hladnoćom, njegovim neprijateljskim stavom, njegovim pitanjima u kojima su opasne ideološke etikete.
Ali, zašto ga je uopšte primio na razgovor? Zašto je pristao da da intervju novinaru „u čijem pogledu nema ničega“, novinaru kome je svaka „srpska priča“ unapred sumnjiva i zločinačka, novinaru koji isleđuje svoje sagovornike i kod koga se svi, bez razlike, uključujući i gradonačelnika Splita, onog što patološki mrzi Srbe, preznojavaju? Zašto je Aleksandar Stanković bio dobrodošao gost u Kusturičinoj kući, dok nije sve pošlo naopako?
Kusturica je negde izjavio ovih dana da je želeo da hrvatska javnost čuje njegove stavove.
Ali, nije li bilo naivno poverovati da će u emisiji Aleksandra Stankovića dobiti priliku da kaže šta želi, a da ne plati neku vrstu neprijatne kamate? Nije li bilo naivno da poveruje da će hrvatski novinar, zbog ostalih delova Kusturičine biografije, zaobići neprijatna obavezna pitanja po kojima je poznat i kakva su mu napravila ime i izvan Hrvatske? I, zar Kusturica, sa druge strane, inače poznat kao izuzetno darovit govornik, kao pametan i obrazovan čovek, nije mogao da smisli bolji odgovor – od izbacivanja novinara, i „međunarodnog medijskog skandala“ koji je zatim usledio?
Očigledno da nije mogao. Bilo je jače od njega.
Hrvatski novinar nije pokazao respekt prema svom domaćinu. Skrenuo je razgovor u pravcu koji proslavljeni reditelj nije očekivao. Ali, dobar novinar, upravo to radi, svidelo se to nekom ili ne. Aleksandar Stanković napravio je svoje ime upravo na tome – on pobeđuje svoje sagovornike, i za njega je svaki intervju neka vrsta bojnog polja. To je novinar koji je, između ostalog, sebi dozvolio da predsednika Srbije pita o njegovoj prvoj ženi i o tome zašto je ona otišla u manastir!?! Neko drugi bi na mestu Borisa Tadića ustao i prekinuo intervju, Boris je krotko odgovorio i na to pitanje. Nekima se to ovde nije svidelo, neki su mu čestitali na mudrosti. Da li je to pomoglo da Hrvatska više zavoli Borisa Tadića, teško je reći.
Hrvatska javnost je ovako dobila priliku ne da čuje Kusturičine stavove, nego da čuje samo odjek postavljenih pitanja, na koja nije bilo odgovora. Nažalost, ostaje da lebdi u vazduhu i morbidna Stankovićeva „dojava Izraelcima“ da je Kusturica, u stvari, fašista. Ili, da je Kusturica obožavalac hrvatskog generala Gotovine? Da je, uz to, lopov koji je ekipi HRT oteo kasete sa snimljenim intervjuom, i da je iz nemoći pribegao nasilju.
Ovaj skandal je mala stvar za Kusturicu, ali velika za novinara HRT.
Mirjana Bobić Mojsilović
