EN
To je, istina, na engleskom jeziku, pa ovca, odnosno SHEEP znači sledeće: S (source) – ko je izvor informacije, ko se krije iza nekog naloga (ozbiljna institucija ili nešto što je imitira); H (history) – koja je istorija tog izvora, da li je tradicionalno objavljivao teorije zavere, pogrešne informacije ili podatke koje zagovaraju određeni stav; E (evidence) – postoje li pouzdani dokazi za objavljenu tvrdnju; E (emotion) – da li poruka treba da izazove emociju, razbesni, rastuži, jer kada smo emotivni retko kada zdravorazumski razmišljamo; P (pictures) – koristi li poruka sliku ili video koji treba da izazove reakciju, koji je izvor slike ili videa i da li stvarno predstavlja to što tvrdi. Na srpskom bismo mogli da kažemo SVEDOK: slika – video – emocija – dokaz – odakle – /ko (izvor). Dakle, pre nego što odlučimo da u nešto poverujemo ili to podelimo, svedimo informaciju na SVEDOK – kaže u intervjuu za sajt Udruženja novinara Srbije dr Stefan Mandić- Rajčević iz Instituta za socijalnu medicinu Medicinskog fakulteta u Beogradu, jedan od svega dvojice sertifikovanih menadžera za infodemiju u Srbiji, obučen u Svetskoj zdravstvenoj organizaciji (SZO) za borbu protv lažnih i pogrešnih informacija, koje su „verni“ pratilac pandemije SARS-CoV-2 virusa.
Šta konkretno znači biti sertifikovani menadžer infodemije?
SZO je vrlo rano tokom pandemije shvatila da borba protiv SARS-CoV-2 virusa nije samo problem kliničke i preventivne medicine, već da je dodatni izazov komunikacija. Već u novembru 2020. SZO je, u saradnji sa First Draft, organizovao prvu obuku iz upravljanja infodemijom na koju se prijavilo 740 stručnjaka iz oblasti javnog zdravlja, epidemiologije, virusologije, kliničke medicine, ali i novinarstva, komunikologije, psihologije. Na osnovu biografije, prihvaćeno je 275 kandidata, koji sada imaju sertifikat o uspešno završenoj obuci, a što ih kvalifikuje da obavljaju posao menadžera infodemije. Ovakva obuka organizovana je još dva puta – u junu i novembru 2021, a Srbija može da se pohvali da ima dve osobe koje su je uspešno završile, i obe sa Instituta za socijalnu medicinu Medicinskog fakulteta u Beogradu – dr Aleksandar Stevanović i ja.
Kako je izgledala ta obuka SZO?
To su predavanja i diskusije sa stručnjacima iz celog sveta iz oblasti javnog zdravlja, promocije zdravlja, imunizacije dece, zdravstvene i naučne komunikacije, zdravstvenog izveštavanja, koji su se uglavnom i pre bavili upravljanjem infodemijom iako se to nije tako zvalo. Ponašali smo se kao timovi za upravljanje infodemijom u osmišljenom okruženju jedne zemlje koja se tek suočava sa epidemijom koronavirusa, njenim političkim i ekonomskim izazovima, lažnim vestima i pogrešnim informacijama, nadrilekarima i lažnim sredstvima za prevenciju koronavirusa, pogrešnim odlukama države i stanovništva. Stanovništvo je podeljeno po etničkoj i verskoj pripadnosti, ima različite običaje i izvore informacija, što su sve bili izazovi da razvijemo adekvatnu strategiju za odgovor na infodemiju.
Šta tačno podrazumeva upravljanje infodemijom?
Osluškivanje briga i nedoumica zajednice, pripremu i komunikaciju visokokvalitetnih i istinitih zdravstvenih informacija, odgovor na pogrešne informacije i dezinformacije, stalno praćenje informacija i njihovog konteksta u zajednici, podrška zdravim oblicima ponašanja i osnaživanje pojedinaca i društva kako bi bili otporniji na pogrešne informacije.
Kako ste primenili to znanje stečeno u SZO?
Institut za socijalnu medicinu i Škola javnog zdravlja i menadžmenta u sistemu zdravstvene zaštite dosta rano se uključila u borbu protiv koronavirusa promocijom zdravlja i zdravih oblika ponašanja, traženjem i komunikacijom tačnih i kvalitetnih zdravstvenih informacija, ali i različitim istraživanjima. Podržavamo vakcinaciju kroz odgovore na najčešća pitanja i nedoumice, gradimo partnerstva sa studentskim organizacijama, kao što je IFMSA na Medicinskom fakultetu u Beogradu, sa kolegama sa Farmaceutskog fakulteta i Udruženjem farmaceuta Beograd koji su već imali aktivnosti u borbi protiv infodemije, ali i sa nevladinim sektorom, kao što je Medijski edukativni centar koji se bavi medijskom i informacionom pismenošću, i udruženja novinara. A tu su i neke medijske kuće i novinari, koji su nam važan saveznik u odgovoru na infodemiju. Mediji u Srbiji su prešli važan put od blagog senzacionalizma na početku pandemije do ozbiljne provere činjenica i čak raskrinkavanja pogrešnih informacija i nastavljaju da igraju značajnu ulogu u odgovoru na infodemiju.
Koliko je usitinu delotvorna SZO na polju infodemije? Često navodi da treba da se osnaži, ohrabri, podstakne… a dok sve to bude ljudi gube živote i zbog dezinformacija, poverenja u antivaksere…
SZO je uradila veliki posao u borbi protiv infodemije. U kratkom vremenskom periodu je identifikovala problem, napravila okvir za borbu protiv infodemije i ponudila obuku stručnjacima. Time je državama ponudila stručnjake u ovoj oblasti koji imaju znanja i veštine da odgovore na svakodnevne izazove. Naravno, na državama je da ovaj problem prepoznaju i odluče kada i kada će na njega odgovoriti. SZO se nije zaustavila na okviru i obukama, nego paralelno razvija i stručne i naučne podoblasti odgovora na infodemiju, tzv. nauku o infodemiji – infodemiologiju, kroz tehničke konsultacije u kojima smo imali čast da učestvujemo i radne grupe koje nastavljaju da traže najbolji način da objasne uzroke infodemije, njihove efekte, ali i ponude rešenja.
Sloboda govora je ljudsko pravo, a infodemija je u suštini borba protiv laži. Gde je mera i granica to dvoje?
Ovo je veliki problem. Sloboda govora jeste ljudsko pravo, a borba protiv infodemije podrazumeva borbu protiv pogrešnih informacija i dezinformacija. Važno je podvući razliku između ova dva poslednja izraza. Pogrešne informacije nemaju nameru da nekome naškode, štaviše često osobe koje ih šire misle da će nekome pomoći. Cilj dezinformacije je, u suštini, da nekoga navedu na pogrešan put i da naškode. Borba protiv infodemije se najmanje bavi uskraćivanjem slobode govora, zato što je brisanje pogrešnih informacija najslabiji način odgovora na infodemiju. Adekvatan odgovor na infodemiju podrazumeva jačanje i izgradnju poverenja između institucija, novinara, stručnjaka i ljudi koji koriste informacije. Cilj je da se na vreme ponude visokokvalitetne zdravstvene informacije, jer pogrešne informacije nastaju kada nema tačnih podataka. Ali i da se građani osnaže da lakše prepoznaju pogrešne informacije, da traže pouzdane izvore i provere, kao i da razmisle pre nego što podele sa drugima neku nasumičnu pogrešnu informaciju koju su dobili preko društvenih mreža. Deljenjem neproverenih informacija, iako često bez loše namere, učestvujemo u širenju infodemije.
Ko su redom, najveći krivci za infodemiju?
Nemoguće je, i kontraproduktivno, tražiti jednog ili najvećeg krivca za infodemiju. Ona je proizvod novonastale javnozdravstvene krize i straha/emocija koje je prate, neadekvatne komunikacije sa ljudima, kasnog odgovora na nju i njenih različitih lica tokom pandemije (različite teme su bile aktuelne u različitim momentima). Možda je bolje reći čija je odgovornost da reši problem infodemije. Svaka država ima odgovornost da svojim građanima pruža kvalitetne zdravstvene informacije i da uloži poseban napor da im olakša da donesu ispravne odluke u vezi sa sopstvenim zdravljem. Zdravstveni stručnjaci igraju značajnu ulogu, oni treba da budu obavešteni, umereni u svojim izjavama pogotovo kada su u pitanju neproverene informacije, da adekvatno komuniciraju sa stanovništvom, odgovore na brige i nedoumice zajednice i da ih ne ignorišu, iako možda deluju neosnovane. Mediji imaju veliku moć da filtriraju nepouzdane i pogrešne informacije, zaustave njihovo propagiranje, daju zdravstvenim profesionalcima prostor i vreme da se na određena pitanja kvalitetno odgovori, pa u krajnjoj liniji i da poduče stanovništvo i budu taj pouzdani izvor informacija. I konačno, svaki građanin je odgovoran prema sebi, svojoj porodici i zajednici, računajući i onlajn zajednicu i društvene mreže, da se informiše na pravi način i prekine lanac prenošenja pogrešnih informacija.
Šta bi u Srbiji moglo da se uradi po ovom pitanju?
U Srbiji, kao i u većini drugih zemalja, neophodno je realno sagledati situaciju i probleme sa kojima se suočavamo, otvoriti kanale komunikacije i organizovano rešavati probleme u vezi sa infodemijom. To podrazumeva učešće svih aktera, od države, preko zdravstvenih profesionalaca i medija, do samih građana. Srbija ima dovoljno stručnjaka i kapaciteta da adekvatno odgovori na infodemiju.
Kako novinari što brže i jednostavnije da znaju šta su kredibilni izvori i informacije u pandemiji?
Pred novinarima nije lak posao. Kredibilan izvor i kredibilna informacija u oblasti zdravlja najčešće je bez senzacionalizma. U medicini se retko kada dešavaju „revolucije“ znanja, a mnogo češće znanje i razumevanje određenog problema proizvod je evolucije, velikog broja ljudi koji svojim istraživanjima prave male korake u pravcu napretka. Deluje čudno, ali kada se gleda piramida dokaza, mišljenje stručnjaka je na njenom dnu, kao najniži nivo. Na vrhu piramide su randomizovane kontrolisane kliničke studije i metaanalize, posle kojih se tek nešto može uvrstiti u preporuke. Dokazi dolaze iz naučno-istraživačkih poduhvata koji se najčešće ponavljaju više puta kako bismo dokazali da određena uzrok izaziva neku posledicu, da određeni lek može da leči ili izleči oboljenje… Takođe, neophodno je prihvatiti da ne možemo imati odgovore na sva pitanja odmah i ponekad treba sačekati na tačnu informaciju. Bilo kakva informacija nije bolja od nepostojanja informacije – bolje je jasno reći da se nešto još ne zna nego tvrditi bilo šta. S druge strane, u medicini je moguće i da se stav promeni, ali ne zato što je neki stručnjak promenio mišljenje, nego zato što je prikupljeno dovoljno dokaza za to.
Kako prepoznati kredibilnu naučnu studiju? Ako je nešto u prestižnom Lancetu, da li to automatski znači da je apsolutno pouzdano?
Kredibilne naučne studije se objavljuju u naučnim časopisima koji su indeksirani (praćeni) i bazama naučnih časopisa. Određena imena časopisa ukazuju na vrhunski nivo naučne strogosti, što podrazumeva da stručnjaci iz određene naučne oblasti detaljno analiziraju svaki rad, postavljaju pitanja, traže objašnjenja, i ukazuju na eventualne greške. Ipak, i tu je moguće da dođe do greške, pa se dešavalo i ranije (kao što je slučaj sa radom koji je pokušao da poveže MMR vakcinu sa poremećajima iz spektra autizma) da i studije objavljene u vrhunskim međunarodnim časopisima budu povučene. Tu je veliki značaj naučne zajednice koja čita radove, ukazuje na nepravilnosti, traži dodatna objašnjenja. Tokom pandemije bilo je radova koji su bili medijski promovisani zbog svojih senzacionalnih saznanja, ali su kasnije povučeni jer autori nisu uspeli da odgovore na pitanja drugih naučnika, ili se ispostavilo da uopšte nisu imali podatke koje su tvrdili da su analizirali. Zato je u osnovi naučnog istraživanja ponovljivost: ako jedna grupa naučnika pokaže uticaj supstance „A“, druge grupe naučnika će pokušati da izvedu istu studiju/eksperiment i provere da li taj efekat stvarno postoji. Što se tiče MMR vakcine, kasnije studije nisu pokazale nikakav efekat na poremećaje iz spektra autizma, te je ta teorija opovrgnuta.
Takođe, naučnici mogu da pošalju i svoje mišljenje, koje je često zasnovano na prethodnim studijama i iskustvima, preliminarnim rezultatima nekih istraživanja ili analiza, ali kao što smo pomenuli ranije – mišljenje stručnjaka predstavlja najniži nivo naučnog dokaza i u suštini treba da podstakne druge naučnike da osmisle studiju koja bi mogla ponuđenu hipotezu da potvrdi ili opovrgne.
Vidi li se sada koliko je važna medijska pismenost?
Medijska pismenost i zdravstvena pismenost zajedno mogu da naprave ili iskorene infodemiju. Nije čudno što tehnologija napreduje brže nego što mi uspevamo da je ispratimo i adekvatno se obučimo da je koristimo. U 21. veku problem nije naći informaciju, jer informacija ima i previše, nego naći pouzdanu i korisnu informaciju.
Šta tačno podrazumeva zdrastvena pismenost?
Jednostavno rečeno zdravstvena pismenost predstavlja znanje, motivaciju i veštine neophodne za razumevanje, vrednovanje i primenu informacija kako bi se donele adekvatne odluke u vezi sa zdravstvenom zaštitom, prevencijom bolesti ili promocijom zdravlja u svakodnevnom životu. Jasna je veza sa infodemijom, pogotovo u onom delu gde zbog previše raznih informacija ljudi nisu u stanju da donesu ispravnu odluku u vezi sa zaštitom sopstvenog zdravlja. Zahvaljujući prof. dr Aleksandri Jović Vraneš sa Katedre za socijalnu medicinu, koja se već godinama bavi ovom temom, mi smo uspeli da obogatimo naše aktivnosti i u ovom smeru.
I konačno – ima li vakcine za infodemiju?
Vakcine, kao efikasnog, brzog i jednostavnog rešenja nema. Otpornost na infodemiju postiže se poverenjem u institucije koje pružaju tačne, adekvatne i blagovremene informacije, unapređenjem zdravstvene i naučne komunikacije, kao i zdravstvene pismenosti stanovništva. Sve ovo zahteva organizovan i dugotrajan rad, ali je rezultat društvo koje je spremno da složno odgovori na ovu i bilo koju sledeću krizu koja može da nam se dogodi.
