ENVest je očekivana, Upravni odbor Javne medijske ustanove Radio-televizije Srbije (RTS) imenovao je 2. februara Dragana Bujoševića za generalnog direktora, na mandatni period od pet godina.
Bujoševiću će to biti drugi mandat na čelu RTS-a; prvi je počeo nakon smrti bivšeg direktora Aleksandra Tijanića, isterao ga do kraja, iako je 2019. ispunio uslove za penziju. Dužinom mandata i kreativnim slugeranjstvom svrstava se u red prepoznatljivih figura ovdašnjeg novinarstva koje su obeležile značajne istorijske periode, poput utemeljitelja ratnohuškačkog televizijskog izraza. Uz ratnog huškača Milorada Vučelića i glasnogovornika mirnodopske smrti Aleksandra Tijanića.
Njegovu karijeru pre RTS faze obeležili su značajni događaji novije istorije, poput donošenja Šešelj-vučićevskog Zakona o informisanju i petooktobarskog prevrata; po Zakonu je, kao glavni i odgovorni urednik Evropljanina (vlasnik Slavko Ćuruvija) kažnjen sa 400 hiljada dinara (60.000 dolara), a koji dan nakon 5. oktobra 2000. objavio je sa Ivanom Radovanovićem knjigu “Peti oktobar – 24 sata prevrata”. Radio je u nedeljniku NIN kao novinar i glavni urednik, a njegovo urednikovanje obeležilo je i jednu fazu Politike; verovatno postoji nekakva logika u Bujoševićevoj strahovladi i, paralelno s njom, favorizovanju kadrova koji su se proslavili u vreme Slobodana Miloševića, ali niko nije otkrio ritam njene pogubne destrukcije.
Novinarski rizik i njihova socijalna prava shvata specifično: „Meni u Politici nisu objavili ništa skoro dve i po godine. Jesam li išao po ulici i vikao zbog toga? Kada su nam 1998. godine sudili zbog rušenja ustavnog poretka s Evropljaninom, nisam plakao, iako bih, da presuda nije ukinuta, i dan-danas plaćao tu kaznu. Izbor je vaš. Ako hoćeš da to radiš, plati cenu. Tačka“, Bujoševićevo je viđenje cene bavljenja novinarstvom.
Nije bilo prilike, a, po svemu sudeći, ni razloga za kadrovskim intervencijama unutar RTS, te ovde Bujošević nije demonstrirao svoje viđenje odnosa prema kadrovima. Koji bi – iskustvo govori – bili bez suvišnog i predugog razmišljanja otpušteni.
Za sad nisu, bili su na liniji. U prethodnom mandatu Bujošević je neštedimice forsirao uređivanje prećutkivanjem, disciplinom koju je, kao tobože nesrpsku (Nije srpski ćutati), metnuo u naziv svog tok-šoua koji je obarao rekorde u dosadi, a i brzini menjanja kanala braće Karić i kasnije Prve TV kada se na ekranu ukaže prepoznatljivo lice voditelja.
Nije bila bolja ni teletabis igranka produkcija državne televizije za njegova vakta, u kojoj se izdvaja uistinu istorijski, nezapamćeni (niko nije stigao do kraja prve epizode) serijal “Nemanjići”, vredan 2,7 miliona evra.
Povezivan sa demokratama, docnije i sa liberalima, osporavan i nagrađivan, stekao je u profesiji, dok se nije autorski samopovredio, najviše zvanje u struci – „zna da piše“. Što mu dođe kao oficirska karakteristika „naročito se ističe“.
Nije ga to zanimalo, neka sam vidi šta će sa teretom odluke. I motivacijom.
Dragan je Bujošević možda i pripadao nekoj stranci, ali je, ispostavilo se, bez obzira na stranačke naklonosti, često bio spreman na brutalni obračun sa istinom. Ne ide mu se u penziju, a, ruku na srce, ko bi jasnije od njega pročitao onaj šešeljevski spisak za odstrel iz 1992. Optimisti veruju da ima ljudi za spisak.
