ENRedakcija je u sredu, 5. februara, ostala bez glavnog urednika. Posle kraće i teške bolesti, u 69-oj godini života, preminuo je Dragoljub Žarković.
Upoznala sam ga u martu 2013. godine. Novinari i urednici sedeli su za stolom u kafani ispred redakcije i proveravali šta je od tekstova stiglo, šta nije, šta je spremno, a šta ne.
Bio je utorak – dan kad se Vreme sklapa i odlazi u štampu. Bio je to i moj prvi dan na praksi u Vremenu – tada sam, kao studentkinja novinarstva na Fakultetu političkih nauka, koji je godinama pre mene i Žarković završio, kročila u tadašnje prostorije redakcije na Trgu republike u Beogradu.
Na stolu do šanka stoji tablica s natpisom Vreme, a mesto „na čelu“ uvek je bilo Žarkovićevo.
Vodili su se mnogi ozbiljni i neozbiljni razgovori, a svaki mladi novinar koji je, poput mene, došao u Vreme da volontira, naučio je za tim stolom mnogo više novinarskih lekcija nego u fakultetskoj klupi. Predavali su ih Žare i svi ostali novinari tog lista. Imala sam sreće da sedim za njim.
Žareta sam se u početku plašila. Sedeći za stolom i obično ispijajući pivo, delovao je nekako strogo.
Ispostaviće se kasnije da nije imao ni „s“ od strogoće.
Od njega sam prvi put čula da pisanje dobrog teksta počinje od naslova. Ako nemaš dobar naslov, nema ni teksta – pričao je. Tada mi je delovalo suludo da tekst počinje od naslova, kasnije sam shvatila da je to jedna od najvažnijih lekcija koju sam naučila od Žareta.
Kada bi četvrtkom izašlo Vreme, okupljali bi se urednici, novinari, saradnici. Pričalo bi se o tome šta je dobro, šta je moglo da bude bolje, a meni, kao početnici, bilo je vrlo važno da čujem i šta Žarković misli o nečem što sam napisala.
Nekoliko puta sam se usudila da ga pitam šta misli, a on bi odgovorio „Dobro je, mala“.
Jednom je čak, za vreme turneje po Srbiji kojom je Vreme obeležavalo 25 godina postojanja, pomenuo mlade saradnike koji su mlađi od lista. Tada sam, čini mi se, bila najsrećnija osoba na svetu.
Novinari na početku karijere vrlo često nikad ni ne upoznaju glavne urednike, a, hej – mene je Žare čak i pomenuo pred tolikim skupom.
Pre nešto više od dva meseca, od direktora Vremena Stevana Ristića čula sam da je Žarković teško bolestan, ali da je optimističan. Pozdravili smo se tada uz nadu da će se Žare izvući.
Nije uspeo. Posle Tanje Tagirov i Dejana Anastasijevića, otišao je još jedan od „Vreme“ ljudi.
Preminuo je posle kraće i teške bolesti.
Žarković je osnivač Vremena i njegov glavni urednik od 1991. godine.
Pre Vremena, bio je novinar i urednik u novinskim kućama Politika (1974-1987) i Borba (1987-1990).
Pisao je kolumne za nekoliko medija, sarađivao s nekoliko radio stanica, a svojevremeno je predavao na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, na kom je i sam diplomirao novinarstvo.
Godine 2016. objavio je Naprednu knjigu sa podnaslovom Godine uspona Aleksandra Vučića.
„Svi biografski podaci, međutim, nisu dovoljni da dočaraju njegovu uredničku i novinarsku lucidnost, talenat i neverovatnu veštinu komunikacije i harizmu. Redakcija Vremena Žaretovim odlaskom izgubila je sopstveni koren i veliki deo identiteta. Pamtićemo ga po svemu, a najviše po spremnosti da na sopstvenim leđima ponese najveći teret pritisaka i da čak žrtvuje i sebe kako bi poštedeo redakciju i sačuvao njen integritet i kredibilitet“, saopštila je redakcija.
Prebrodio je teška vremena s Vremenom i u Vremenu, ali je bolest bila jača od njega.
Brojni novinari, ali i javnost u Srbiji opraštaju se od Žareta na društvenim mrežama.
