ENNamera predlagača je bila da se ta neravnopravnost još više produbi preko uvođenja instituta pretplate na programe koji se pripremaju u Takovskoj 10. Lepa prečica za povratak u prošlost. Interesantno je, u tom smislu, da su oni koji koji danas tvrde kako nema ništa od „javnog servisa“ bez pretplate isti oni koji su se, u pomenutoj prošlosti, bunili protiv oživljavanja dotične relikvije „samoupravnog socijalizma“. Iskustvo nije ovde bilo majka mudrosti, naprotiv.
U vreme dok je pretplata bila „građanska obaveza“ ona je, ipak, naplaćivana prinudno, bila je „objedinjena“ sa nekim drugim davanjima. Onaj koji nije hteo da plati nije smeo da gleda našu tada jedinu televiziju. Posebni kontrolori su nadgledali „situaciju“ i pečatili televizore neurednih platiša. Mogli su, dakle, da vam uđu u stan, da lično provere ne krijete li neki televizor u klozetu ili špajzu. Bilo je to eklatantno kršenje zakonske nepovredivosti stana. To pravo nema čak ni policija bez pravovaljanog sudskog naloga. Ali, ko je tada vodio računa o građanskim pravima i slobodama?!
Sada se takva slika može ponoviti. Sa velikom verovatnoćom se može prognozirati masovan bojkot plaćanja pretplate. Biće to osobena vrsta „građanskog protesta“ čija će kolateralna žrtva ispasti Takovska 10. Nije u tom protestu bitna televizija, već je bitna (bedna) egzistencija većine ovdašnjih ljudi. Opet, s druge strane, ostaje nejasno hoće li se pretplata naplaćivati za „programske usluge“ ili po komadu televizora. Ako poseduješ tri televizora, ima tri puta da plaćaš pretplatu ili da trpiš pečatni vosak na svim svojim „prozorima u svet“.
Biće to, ako je takva ambicija preduzeća, tipičan račun bez krčmara. Televizori su danas roba „široke potrošnje“, cene u maloprodaji te naprave su bukvalno smešne. Pa, kada ti zapečate jedan televizor jer ne plaćaš pretplatu, odeš mirno u bakalnicu i kupiš nov. Na kraju ćeš imati pravo stovarište televizora.
I u čemu je tu interes države? To je, u ovom slučaju, prava tema. Takovska 10, jedno vreme poznatija kao TV Bastilja, ima zvaničan naziv Radio-televizija Srbije. Ona je, dakle, televizija države Srbije, „državna televizija“. Ukoliko neka država, pa čak i država Srbija, hoće da ima „svoju“ televiziju, neka je onda sama izdržava, a ne da taj trošak prebacuje na leđa građana. Bar bi pristojnost time bila zadovoljena jer građani kao poreski obveznici i ovako pune budžet iz koga bi se finansirala „državna televizija“.
Izgleda da sadašnji menadžment dotične televizije shvata ovakvu logičku dubioznost, te se Takovska 10 predstavlja kao „nacionalna mreža evropske Srbije“. Iz toga proizilaze dve nedoumice: zašto bi kvalifikacija RTS-a kao mreže „evropske“ Srbije bila od značaja u zemlji koja se inače od pamtiveka nalazi u Evropi. Jasno: misli se na proces naše integracije u interesnu zajednicu zvanu EU. A to je eminentno „državna politika“. No, ostavimo to po strani.
Bitno je nešto drugo – „nacionalna mreža“. Prevedeno na kolokvijalni srpski jezik, to znači samo jedno: postojanje RTS-a je stvar od nacionalnog značaja. A o tome šta je od nacionalnog značaja može odlučiti samo nacija. Na referendumu. To nikako nije posao vladajuće garniture, ove ili neke druge, bivše ili buduće, pošto je znano da se kod ovdašnjih političkih „subjektivnih snaga“ nacionalni interes uvek povezuje sa stranačkim interesom.
Hoću li – da završim – plaćati pretplatu? Ne bi mi teško palo. Ali, ne mogu da plaćam ono što sam već skupo platio.
Bogdan Tirnanić
