Ubija, a ne ubijao, jer su nerazrešena ubistva i dalje pretnja novinarstvu, novinarima, pa i, kako političari vole o godišnjicama da naglase, demokratiji u Srbiji. Nerešena ubistva novinara kumovala su i nerazrešenom bombaškom napadu na Dejana Anastasijevića 14. aprila 2007, napadima na Brankicu Stanković, a trag nebrige očituje se u svakodnevnim uvredama i nasrtajima na profesiju i novinare.
[box align=’box-center’ id=’120′]
Nema sumnje da je prekvalifikacija navodnog samoubistva Dade Vujasinović u ubistvo najznačajniji dokaz da aktuelno tužilaštvo ne zatvara oči pred napadima na novinarstvo. Nema sumnje ni da je država svesna da su i Dadino i Slavkovo ubistvo rad profesionalaca iz obaveštajnih službi unajmljenih da ubiju. Nema sumnje da je Pantić glavom platio novinarsku rešenost da istraje u borbi s korumpiranim moćnicima.
Ali, još manje ima sumnje da je jedina satisfakcija za žrtve – presuda. Pravedna i pravična. A posle nje dolaze priznanja koja služe kao opomena da se zločin više nikada ne sme ponoviti. Baš zato, prerano data beogradska ulica Ćuruviji i jagodinski trg Pantiću nisu priznanje, već pomoć protoku vremena i prekrivanju zločina čije razmere urušavaju ne samo jednu profesiju i živote njenih pregalaca, već čitavo društvo.
Ko prikriva ubistvo Dade Vujasinović?
Novinarka revije Duga ubijena je 8. aprila 1994. godine u svom stanu u Novom Beogradu. deceniju i po ta je smrt vođena kao “samoubistvo”. Januara 2009. tužilaštvo je utvrdilo da je reč o ubistvu, ali ni tri godine kasnije pomaka nema. Zašto je ugledna novinarka ubijena, ko je naredio i ko pucao, pitanja su bez odgovora
Punih 18 godina nisu razjašnjene okolnosti smrti novinarke Radislave Dade Vujasinović, koja je postala poznata pišući o događajima na ratištu i kriminalu u tada visokotiražnom listu Duga.
Dada Vujasinović ubijena je u svom stanu u Novom Beogradu 8. aprila 1994. Istražni organi, potpomognuti zaključcima veštaka, dugo su tvrdili da je u pitanju samoubistvo.
Petnaest godina, od aprila 1994. do januara 2009, trebalo je za prekvalifikaciju slučaja Dade Vujasinović u ubistvo. Za to vreme nekoliko istraga pokušalo je da rasvetli kako je stradala ugledna novinarka, ali je svaki od istražnih postupaka obustavljan. Jedan od nalaza veštaka bio je pet godina u fioci nekadašnjeg istražnog sudije Okružnog suda, nije bio dostavljen tužilaštvu, što je uticalo na kašnjenje drugih veštačenja.
Sklonjeni su i dokazi kao što su odeća Dade Vujasinović i filcani čepovi iz patrona za lovačku pušku koji nepobitno potvrđuju da su ispaljena dva hica. Urađen je niz protivrečnih medicinskih i balističkih nalaza koji su ometali istragu i još niko, ni tri godine po prekvalifikaciji “samoubistva” u zločin, nije postavio pitanje odgovornosti onih koji su to činili i skrivanjem istine postali saučesnici.
Promena u odnosu prema ovom slučaju vidljiva je i dokazana samom prekvalifikacijom u ubistvo, ali pitanje je da li je 18 godina od zločina jaka volja koju tužilaštvo ima dovoljna za utvrđivanje istine?
Traljava istraga I sumnje: Dadu Vujasinović pronašli su novinar Bratislav Grubačić, koji je u to vreme s njom bio u emotivnoj vezi, njen kum fotoreporter Duge Zoran Tatar i Branislav Bajat, njen dugogodišnji prijatelj. U stanu je zatečen nered, na zidu oštećene slike, istrgnut luster. Nađeni su pramenovi Dadine kose na trosedu, kao i krvavi otisci prstiju na rubovima fotelje….
Zvanična verzija o samoubistvu potkrepljena je nalazima načelnika Instituta za sudsku medicinu Branimira Aleksandrića i balističara Milana Kunjadića, bivšeg pripadnika MUP-a. Navodno, novinarka je pucala sebi kroz levu dojku i raznela taj deo tela do pazuha, što je dovelo do iskrvavljenja.
Tokom policijskog uviđaja nisu uzeti otisci sa puške, fotografije koje su napravili policijski inspektori bile su crno-bele i na njima se teško razaznaje gde je krv, a uviđaj je obavljen bez istražnog sudije, što se danas pravda sumnjom na samoubistvo.
Stručnjaci koje je angažovala porodica došli su do suprotnih nalaza u odnosu na zvaničnu istragu. Stručnjak za sudsku medicinu Rastislav Lazarević utvrdio je da su usta cevi puške u momentu opaljenja bila udaljena najmanje pet do šest centimetara. Balistički nalaz Zorana Jovanovića pokazao je da je razmak – najmanje 10 centimetara.
Sudska veštakinja Mirjana Štajner pronašla je na fotelji u kojoj je Dada krvarila tragove još jedne krvne grupe.
U superveštačenju balističara Vlade Kostića, koje je završeno 2008, u zaključku je navedeno da su u novinarku ispaljena „dva sačmena snopa koji su formirali veoma tešku ranu“, što ona, kako tvrdi Kostić, nije mogla sama sebi da učini.
Svedočenja: Bratislav Grubačić je pričao da je Dada dva puta pokušala da se ubije, te da je u drugom pokušaju popila bočicu tableta za spavanje i zbog toga je otišla na kliniku „Laza Lazarević“. Ove navode svojevremeno je demantovala doktorka Zorka Popović, tvrdeći da je Dada Vujasinović došla kod nje iz sasvim drugih razloga koji su bili čisto medicinske, a ne psihijatrijske prirode.
Porodica Vujasinović i danas je uverena da Grubačić mnogo zna o Dadinom ubistvu.
Bivši policijski inspektor Mladen Lojović više puta je javno govorio da za njega nije postojala dilema da li je Dada ubijena i da su postojale tri moguće verzije ko se iza toga nalazi: ”Sumnjalo se u Arkana, jer je Dadi pretio zbog tekstova koje je napisala, kao i u generala Božidara Stevanovića koji je posle intervjua izgubio gotovo sigurnu poziciju načelnika Generalštaba. Te dve verzije vrlo brzo su otpale. Ostalo je još da se razgovara sa Bratislavom Grubačićem, koji je jedini imao ključeve Dadinog stana i svakodnevno bio s njom. Nažalost, njega nikako nismo mogli da nađemo, stalno je bio nedostupan”.
Okolnosti: Vladimir Beba Popović svojevremeno je ukazivao na bliskost Grubačića s Momirom Gavrilovićem, deceniju kasnije ubijenim radnikom Državne bezbednosti koji je, navodno, prvi ušao u stan posle Dadine smrti, podmetao dokaze i uzeo kompromitujuće kasete i fascikle.
“Nažalost, to su najčešće operativna saznanja nedovoljna za sudski postupak. Mnoge materijalne činjenice uništene su, retki preživeli svedoci neće da govore ili zbog toga što se međusobno štite ili zato što se plaše. Ipak, taj će slučaj biti rešen. Ubice su nedvosmisleno pripadnici švercerskog lobija, pre svega oružja iz redova KOS-a i DB-a”, tvrdio je Popović pre nekoliko godina.
Tri godine posle najznačajnijeg koraka učinjenog od 8. aprila 1994. do danas, prekvalifikacije zločina u ubistvo, čini se da nema pomaka koji će dovesti do nalogodavaca i izvršilaca. Uprkos novim saslušanjima i svedočenjima i volji tužilaštva 18. godišnjica smrti Dade Vujasinović proteći će kao i prethodne s velikim upitnicima. Ko? Zašto? Po čijem nalogu?
Zagorka Dolovac
*U kojoj je fazi slučaj Dade Vujasinović?
Postupak koji se u Višem javnom tužilaštvu Beograd vodi povodom ubistva novinarke Radislave Dade Vujasinović nalazi se u fazi pretkrivičnog postupka. Tužilaštvo je intenzivno pristupilo reviziji postupka i do sada je saslušan veći broj svedoka, a takođe ponovo su saslušani veštaci Kunjadić, Aleksandrić i Alimpijević.
*Gde su najveće prepreke napretku i okončanju postupka?
Svesni smo značaja ovog predmeta, ali objektivna prepreka je protok vremena i dokazi koji nisu na adekvatan način fiksirani odmah po izvršenju krivičnog dela.
*Može li tužilaštvo prevazići te prepreke?
Postoji jaka volja tužilaštva da se reši predmet ubistva novinarke Dade Vujasinović koje je postalo metafora za opasnost novinarske profesije i slobodnog istraživačkog novinarstva 90-ih godina kada su i drugi novinari stradali zbog poštenog i časnog obavljanja svoje profesije. Mi u tužilaštvu imamo visok stepen svesti o neophodnosti rešavanja ovog slučaja, kao i da za to postoji veliki javni interes. Zbog toga smatram da smo postigli napredak time što je ranija teza da je reč o samoubistvu isključena, već da je u pitanju ubistvo novinarke koja je objektivno i pošteno radila svoj posao.
Stalne pretnje
Dada Vujasinović bila je neustrašiva u poslu i zbog toga su joj stalno pretili. Željka Ražnatovića Arkana opisala je kao proslavljenog komandanta SDG, legendu beogradskog podzemlja, poslastičara i dilera! Kada ga je posle serije ubistava u prestonici pozvala i pitala ko je sledeći, odbrusio je: “Ako te zanima ko je sledeći, slobodno napiši da si ti i da sam ti ja to rekao!”
Dobijala je preteća pisma od pilota zbog tekstova o general-pukovniku RV i PVO Božidaru Stevanoviću, poznatijem po nadimku Mika Šprajc, koji je navodno poludeo zbog njenog pisanja. Jednom je i privedena na batajnički aerodrom, gde je zadržana čitav dan.
Svojim oštrim perom zakačila je mnoge kriminalce, funkcionere MUP-a, političare, a nekadašnji visoki funkcioner SPS-a Borisav Jović tužio ju je zbog teksta “Kriminalci u parlamentu”. Dadu je tužio i Glavni odbor SPS, ali je sud presudio u njenu korist.
Hronologija opstrukcije
Radislava Dada Vujasinović pronađena je mrtva u svom stanu u Trećem bulevaru 118 u Novom Beogradu 9. aprila 1994. godine. Utvrđeno je da je smrt nastupila dan ranije.
Porodica angažuje ekipu stručnjaka koji opovrgavaju zvanični nalaz i 7. decembra 1994. dostavljaju izveštaj Okružnom tužilaštvu.
Advokat porodice Branislav Tapušković tražio je 23. februara 1995. superveštačenje zbog oprečnih nalaza stručnjaka. Kada je doneto rešenje Tapušković ulaže primedbu zbog toga što je određeno da predsednik komisije bude Branimir Aleksandrić, koji je učestvovao u prvom veštačenju.
Veštačenje je, ipak, obavljeno 5. maja 1998. a izveštaj je stigao tek tri godine posle toga, 4. novembra 2003.
Zbog nesaglasnih rezultata veštačenja Okružni sud u Beogradu naložio je 2006. godine još jedno veštačenje.
Veštačenje balističara Vlade Kostića završeno je 30. maja 2008. i pokazalo je da je smrt novinarke „uzrokovana delovanjem drugog lica“. U zaključku je navedeno da su u novinarku ispaljena „dva sačmena snopa koji su formirali veoma tešku ranu“.
Srpsko tužilaštvo je krajem januara 2009. saopštilo da pokreće pretkrivični postupak za ubistvo Dade Vujasinović izvršeno 8. aprila 1994, u porodičnom stanu u Trećem bulevaru u Novom Beogradu.
Obećanja
Republički javni tužilac Zagorka Dolovac: “Sve preduzete radnje trebalo bi da pomognu u otkrivanju okolnosti ubistva Dade Vujasinović i mišljenja sam da će doći do pomaka u otkrivanju počinilaca ubistva, iako je prošlo mnogo godina. Dok sam ja na ovom mestu neću stati dok zločini nad novinarima u Srbiji ne budu rasvetljeni”. (April 2011, Večernje novosti)
Portparol Republičkog tužilaštava Tomo Zorić: “Tužilaštvo će aktivno sa drugim organima raditi na rasvetljavanju ubistva. Iako je prošlo mnogo godina, nećemo odustati dok ubistvo novinarke Dade Vujasinović ne bude rasvetljeno. Uputili smo zahtev policiji za preduzimanje određenih radnji u cilju identifikacije počinioca tog krivičnog dela”. (April 2011, Blic)
Direktor policije Milorad Veljović: ”Policija je dobila zahtev od Tužilaštva da nastavi istragu u slučaju ubistva novinarke Dade Vujasinović i taj je slučaj prioritet u radu policije”. (April 2011, Blic)
Državni sekretar u Ministarstvu pravde Slobodan Homen: “Prava adresa je republički javni tužilac i želim da apelujem na njega, i pre svega na Ministarstvo unutrašnjih poslova, da se što pre završi pretkrivični postupak, jer je slučaj trenutno u toj fazi, a po okončanju tog postupka, nadam se, biće osumnjičenih koji će moći da budu optuženi.”(April 2009, SrbijaNet)
Bivši republički javni tužilac Slobodan Radovanović: “Tužilaštvo smatra da je u nerazjašnjenim slučajevima smrti novinarke Bratislave Dade Vujasinović i dvojice gardista na Topčideru najverovatnije reč o ubistvima, izjavio je republički tužilac Slobodan Radovanović. Tužilaštvo je već dalo nalog policiji da traga za ubicom Vujasinovićeve koja je usmrćena aprila 1994. u svom stanu u Beogradu, dok će se u vezi sa gardistima nastradalim u kasarni na Topčideru 2004. godine ubrzo izjasniti.” (Februar 2009, B92)
Predsednik Srbije Boris Tadić: “Bez kažnjavanja ubica novinara Ćuruvije, Dade Vujasinović i Milana Pantića ne može biti ostvarena sloboda medija, niti demokratizacija našeg društva”. (April 2006, B92)
Nekadašnji načelnik Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala MUP-a Srbije Radovan Knežević: “Policija neće stati dok ne reši ne samo ovaj slučaj, već i druge slučajeve u kojima ubice još nisu otkrivene.” (Oktobar 2001, Blic)
Ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić: „Bez obzira na to što sam ja, odnosno moja stranka, bio deo vlasti u onom periodu (pre oktobra 2000), odgovaraće ko god da je počinio ili naložio ta ubistva.“ (April 2010, RTS)
Ćuruvija 13 godina bez pravde
Ubistvo Slavka Ćuruvije 1999. i nesposobnost države da se ono reši pokazuje snagu Miloševićevih eskadrona smrti i veza DB sa sudstvom i policijom.
Trinaesti put tekst počinje: vlasnik listova Dnevni telegraf i Evropljanin Slavko Ćuruvija ubijen je 11. aprila 1999. godine u centru Beograda, ispred zgrade u ulici Lole Ribara 35 gde je stanovao. Nakon popodnevne uskršnje šetnje u njega je ispaljeno sedamaest hitaca u prisustvu supruge Branke Prpe, koju su ubice ozledile udarcima u glavu. Pucnji u Slavka Ćuruviju jasno su stavili do znanja svima da Slobodan Milošević i njegova supruga Mirjana Marković mogu nekažnjeno da ubijaju i u Beogradu. Pomoći istih eskadrona smrti Službe državne bezbednosti koji su nekažnjeno ubijali na ratištima bivše SFRJ, pa i te 1999. dok je NATO bombama kažnjavao Srbiju za pokušaj Miloševićevog režima da sa Kosova protera 800.000 Albanaca.
Ćuruvija je ubijen uz nadzor glomazne mašinerije DB, koja je pomno pratila i beležila svaki njegov korak i svaku njegovu reč. Svaki detalj privatnog života. Sve osim poslednjeg čina, samog ubistva. Ta ključna činjenica pokazuje da se čitavih trinaest godina posle egzekucije Ćuruvije tajne SDB Srbije i dalje pomno skrivaju i da još nije raskinut krvavi savez sa nekadašnjim režimom.
Profesionalni put: Profesionalni put Slavka Ćuruvije pokazuje istančanu glad za novinarstvom, od rada u Borbi do pokretanja Nedeljnog telegrafa 1994. godine. Dve godine kasnije s Momčilom Đorgovićem osnovao je i Dnevni telegraf (DT), čiji su tiraži počeli ozbiljno da uznemiravaju režim. Mnogi beogradski novinari prošli su kroz redakcije njegovih novina, prema nekim svedočenjima čak se i on iznenadio kada je video koliko ih je bilo. Nedeljnik Evropljanin bio je poslednji u nizu njegovih poduhvata.
Na osnovu Uredbe Vlade Srbije o posebnim merama u uslovima pretnje NATO napada na zemlju DT je privremeno zabranjen 14. oktobra 1998. Nedugo potom zaplenjena je celokupna imovina firme DT-pres koja je izdavala DT. Čim je tzv. Šešeljev zakon o javnom informisanju “smenio” Uredbu, zbog tekstova i ilustracija u Evropljaninu oktobra 1998. Prekršajni sud u Beogradu izrekao je Ćuruviji i njegovom preduzeću ukupnu kaznu od 2,4 miliona tadašnjih dinara, a ubrzo je usledila i još jedna kazna od 1,2 miliona dinara.
Rat sa NATO alijansom koji se približavao bio je najavljen u njegovim novinama, a Ćuruvija je, zajedno sa još dvojicom novinara lista, 8. marta 1999. godine kažnjen sa pet meseci zatvora zbog uznemiravanja javnosti.
Desetak dana pred ubistvo Mirjana Marković ga je označila kao glavnog državnog neprijatelja koji je izazvao bombardovanje i najavila da će mu narod suditi. Presudu je 5. aprila u Ekspresu objavio Miroslav Marković tekstom “Ćuruvija dočekao bombe”. Tekst koji je pročitan i u udarnom televizijskom dnevniku veoma je uznemirio Slavka Ćuruviju. “Svaka budala sada ima dozvolu da me ubije. Ali, ako je neko rešio da me ubije ne vredi mi nigde da bežim”, govorio je prijateljima koji su od njega tražili da napusti Beograd.
Kazna je ubrzo izvršena. Dvojica počinilaca, oružjem kalibra 7,65×17 mm, najverovatnije “škorpionom” (M-84), ubila su ga 11. aprila 1999. u haustoru zgrade u kojoj je živeo i trkom nestala u pravcu Takovske ulice.
O ovom ubistvu država je progovorila godinu dana kasnije 14. maja 2000, kada je savezni sekretar za informacije Goran Matić, blizak saradnik Mirjane Marković, na vanrednoj konferenciji za štampu 14. maja 2000. izjavio: „Na jednom sastanku u Laktašima početkom aprila Robert Frovik se dogovarao s predstavnicima pokreta Otpor o aktivnostima na destabilizaciji Jugoslavije. Na tom sastanku dogovorene su aktivnosti Otpora, poput postavljanja pitanja ko je ubio Ćuruviju i druge”.
Posle petooktobarskog pada režima Slobodana Miloševića javnosti je doturen dosije Ćuran DB, o intenzivnom višesmenskom praćenju Ćuruvije koje je povučeno nekoliko sati pre ubistva. Prvi jasan trag otkriven je decembra 2000. kada je ubijen Luka Pejović, sitan kriminalac i saradnik RDB. Pejović je, prema jednom pouzdanom svedoku, identifikovan na osnovu fotografije kao jedan od dvojice ubica. Dalje od toga nije se otišlo.
Prema tvrdnjama zastupnika Slavkovog brata Jove Ćuruvije, advokata Rajka Danilovića, osobe upućene u istražni predmet znaju ko je izvršio ubistvo i koji su ga ljudi iz DB organizovali. Sam Jovo Ćuruvija direktno je u nekoliko navrata optužio nekoliko osoba za organizovanje ubistva, uključujući nekadašnjeg zamenika načelnika beogradske DB Stevana Nikčevića i izvesnog agenta KOS-a koji živi u Novom Beogradu.
Jedna od najčešćih verzija jeste da je Mirjana Marković naredila ubistvo koje su organizovali šef Državne bezbednosti Radomir Marković i šef beogradskog centra DB Milan Radonjić. Kao neposredni izvršioci spominju se Luka Pejović, Ratko Romić i Miroslav Miki Kurak.
Prema tvrdnjama svedoka saradnika na suđenjima za ubistvo premijera i protiv zemunskog klana Dejana Milenkovića Bagzija, koji je svedočio i u pretkrivičnom postupku za ubistvo Ćuruvije, zemunski klan je nameravao da ubije Romića i Kuraka, ali se od toga odustalo posle njihovog dogovora s Miloradom Ulemekom Legijom i Dušanom Spasojevićem.
Radisavljević: Siguran sam da ćemo rešiti ubistvo Ćuruvije
“Slavka Ćuruvije se ne sećamo samo uoči godišnjice ubistva, već je rasvetljavanje tog zločina prioritet u radu Tužilaštva za organizovani kriminal. Na predmetu radimo intenzivno, pa i bukvalno u vreme dok razgovaramo.
Znam da je za devet dana 13. godišnjica ubistva – mi u Tužilaštvu i ja lično poštujemo interes javnosti, posebno novinarske, da zločin ima i sudski epilog. Sudovi i postoje zbog žrtava. Pravda, moral i etičnost idu zajedno.
Zbog delikatnosti predmeta ne mogu sada da govorim više, ali siguran sam da ćemo slučaj okončati. Znam da nam protok vremena nije saveznik i zbog toga smo na rešavanju ubistva Slavka Ćuruvije angažovali sve kapacitete ne bismo li taj nedostatak prevazišli i što pre rešili slučaj”, kaže za Novi magazin specijalni tužilac za organizovani kriminal Miljko Radisavljević.
Obećanja
Ministar pravde Vladan Batić: “U narednih nekoliko dana biće rasvetljeno ubistvo novinara Slavka Ćuruvije”. (April 2003, Blic)
Ministar policije Dušan Mihajlović: „Policija zna ko je ubio Ćuruviju”. (Decembar 2003, Blic)
Ministar policije Dragan Jočić: “Ne tvrdim da ću ja da rasvetlim taj slučaj, ali sigurno neću izmisliti neko ime i povezati ubistvo Ćuruvije s nekom grupom, a da za to nemam dokaze. Iz prethodne vlasti bilo je pokušaja da se istraga stopira, pa su navodno objavljivani neki podaci, ali ništa konkretno nije urađeno. Sada je to nemoguće jer su svi prikupljeni podaci uredno zavedeni, a istraga se vodi profesionalno i ozbiljno. Nije ovde važno ko je povukao obarač, već se moraju otkriti svi koji su bili iza tog zločina. Ovoj Vladi Srbije rasvetljavanje ubistva Ćuruvije jedan je od prioriteta”. (April 2005, B92)
Portparol Specijalnog tužilaštva za organizovani kriminal Tomo Zorić: “Postignut je napredak na rasvetljavanju počinilaca ubistva i prikupljanja dokaza. Javnost će o svim detaljima istrage ubistva Ćuruvije biti blagovremeno upoznata, kada se za to steknu zakonski uslovi”. (Decembar 2005, Politika)
Predsednik Srbije Boris Tadić: “Izvršioci i nalogodavci egzekucije Slavka Ćuruvije moraju biti otkriveni zbog njegove porodice, zbog svih građana Srbije koji očekuju da saznaju punu istinu o ovom zločinu”. (April 2006, B92)
Specijalni tužilac Slobodan Radovanović: „Pitanje je dana kada će građani Srbije čuti ko je i zašto naredio taj zločin, ko je pucao, a ko čuvao stražu, ko je pružao logističku podršku i zašto likvidacija Ćuruvije nije mogla da bude rešena više od sedam godina”. (Septembar 2006, Blic)
Specijalni tužilac Miljko Radisavljević: “Preduzimanje novih istražnih radnji moglo bi doneti ozbiljnije pomake u istrazi“. (Februar 2008, Politika)
Ministar policije Ivica Dačić: ”Preduzeću sve što je u mojoj moći da se ubistvo Slavka Ćuruvije reši”. (April 2010, Kurir)
Ministarka pravde Snežana Malović: “Sigurna sam da će pravosudni organi, a naročito tužilaštvo, utvrditi istinu i da će svi oni koji su učestvovali u ubistvu premijera Zorana Đinđića i Slavka Ćuruvije davanjem naloga i pomaganjem, ma ko oni bili, biti adekvatno kažnjeni. Ti postupci treba da se vode pred sudom, a ne u medijima, jer to ne doprinosi njihovom rasvetljavanju”. (Maj 2010, Blic)
Bivši ministar policije Dušan Mihajlović: “Izjavio sam da je ubistvo policijski rešeno, jer je jedini svedok ubistva rekao da može da prepozna ubicu, pa je sa 85 odsto sigurnosti prepoznao Luku Pejovića. Problem je što je Pejović mrtav, a svedok ga je prepoznao na fotografijama u policiji”. (Januar 2011, Večernje novosti)
Hronologija
11. aprila 1999. ubijen je Slavko Ćuruvija. MUP saopštava da intenzivno traga za počiniocima.
5. decembra 2000. ubijen je Luka Pejović u blizini svoje kuće u Dinarskoj ulici u Beogradu.
Krajem decembra 2000. objavljen je dosije DB kojim se potvrđuje da je Ćuruvija intenzivno praćen na dan ubistva 11. aprila 1999. Tada je saslušano 27 pripadnika Devetog odeljenja beogradskog centra DB koji su naveli da su neposredno pre ubistva Ćuruvije dobili naređenje da ga intenzivno prate.
Krajem 2003. očevidac ubistva identifikovao je u MUP-u Srbije na fotografiji Luku Pejovića kao jednog od dvojice neposrednih ubica.
2006. Specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal preuzelo je slučaj Ćuruvija i spremalo se da pokrene istragu protiv Mirjane Marković zbog sumnji da je naredila zločin. Pod istragom je trebalo da budu Radomir Marković, bivši šef DB, i Milan Radonjić, bivši šef beogradske DB, zbog sumnji da su pomagali u zločinu, a pripadnici posebnog odeljenja beogradske DB Ratko Romić i Miroslav Miki Kurak teretili bi se za saučesništvo. Od toga se odustalo u poslednjem trenutku, a Mirjana Marković je u međuvremenu dobila azil u Rusiji, dok je Kurak napustio Srbiju.
Januara 2007. istražni sudija Specijalnog suda počeo je saslušanje svedoka u istrazi ubistva Slavka Ćuruvije.
Februara 2008. godine istražni sudija Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu saslušao je sve predložene svedoke u okviru istražnih radnji vezanih za ubistvo novinara i vlasnika DT Slavka Ćuruvije.
6. oktobra 2009. ukradena je spomen-ploča sa mesta na kojem je 11. aprila 1999. godine ubijen novinar Slavko Ćuruvija.
Milan Pantić, prebijen do smrti
Jedanaest godina istrage i 1.500 saslušanih nisu jagodinsku policiju doveli do ubica Milana Pantića, dopisnika Večernjih novosti, ubijenog zbog pisanja o malverzacijama lokalnih moćnika.
Dopisnik Večernjih novosti Milan Pantić ubijen je ispred svog stana u Jagodini rano izjutra 11. juna 2001. godine dok se vraćao sa hlebom i mlekom iz prodavnice. Nepoznati ubica udario ga je metalnom šipkom i na licu mesta usmrtio.
Mada su mnogi očekivali da posle demokratskih promena 5. oktobra 2000. položaj novinarske profesije u Srbiji bude lakši, ovo ubistvo pokazalo je da i dalje postoje isti ozbiljni problemi s kojima se novinari suočavaju. Sačekuša za Pantića pokazala je, na najtragičniji način, s kakvim se problemima novinari u unutrašnjosti Srbije suočavaju i šta im preti ako odluče da se profesionalno bave podzemljem i organizovanim kriminalom u svom regionu.
Pantić je ubijen posle serije tekstova o ekonomskom kriminalu u pomoravskom regionu, zloupotrebama u privatizacijama i poslovanju opštinskih vlasti. Njegove kolege iz Jagodine odmah su upozorile da „ubice i naručioce treba tražiti među jagodinskim krimi-grupama“. Prema tvrdnjama članova porodice pokojnog novinara, Pantiću je pre ubistva više puta prećeno telefonom. „Samo nastavi ovako, pa ne znam dokle ćeš stići”, bila je jedna od poslednjih upućenih pretnji.
Svi ministri unutrašnjih poslova od 2001. do danas, Dušan Mihajlović, Dragan Jočić i Ivica Dačić, osnivali su specijalističke radne grupe u Upravi kriminalističke policije koja se bavila rasvetljavanjem Pantićevog ubistva, a svake godine u junu neki predstavnik policije u Jagodini ili centrale u Beogradu izjavi kako su „svi kapaciteti lokalne policije angažovani na pronalaženju ubica“.
Ministar Jočić uzbudio je marta 2005. duhove izjavom da “Milan Pantić nije trebalo da bude ubijen već samo zastrašen, ali da je ubijen greškom onih koji su bili poslati da ga zastraše”. Poslednja zvanična novost, od prošle godine, jeste da je u jagodinskoj Policijskoj upravi osnovana radna grupa koja će se isključivo baviti rasvetljavanjem Pantićevog ubistva.
Prema podacima koji su iscurili iz policije istraga ubistva obuhvatila je (aktuelnog jagodinskog gradonačelnika) Dragana Markovića Palmu, bivšeg direktora “Jagodinske pivare” Jovana Stojanovića, vlasnika firme “Feman” i narodnog poslanika DS Miodraga Nikolića Femana, nekadašnjeg direktora “Jagodinske mlekare” Tomislava Žižića, kao i Milovana Žižića, bivšeg telohranitelja i ličnog vozača saveznog premijera Zorana Žižića.
Policija je, prema navodima medija, utvrdila da su se neidentifikovane osobe dva dana pre ubistva u Pantićevom rodnom Dragovu raspitivale za njega. Koristili su “mercedes” koji je carina ustupila Saveznoj vladi 28. jula 2000. Tablice su vraćene osam dana posle Pantićevog ubistva.
Istraga je fokusirana na tekstove o direktoru „Jagodinske pivare“ Jovanu Stojanoviću, inače funkcioneru JUL-a, i kontaktima koje je on imao sa određenim brojem osoba koje su se bile uključenu u kampanju menjanja iskaza iz postupka vođenog protiv njega.
Stojanović se, prema policijskim izveštajima, Draganu Markoviću u krajem 2000. navodno žalio da Pantić piše kritične tekstove o njemu. Želju novinara da raskrinka sumnjive poslove oko „Pivare“ potvrdio je i biznismen Smail Sinanović, vlasnik RTV Centar i firme „Magikomerc“, koji je saslušan u jagodinskom MUP-u kao svedok u istrazi o ubistvu Pantića, s kojim se “nekoliko puta pre tragedije čuo”. Sinanović nije otkrio šta je pričao u policiji, sem da mu je Pantić tražio dokumentaciju o poslovanju „Pivare“. Prema navodima Blica, preko baznih stanica mobilnih telefona otkriveno je da je Sinanović razgovarao sa Stojanovićem 18 minuta po ponoći i nekoliko sati pre ubistva 11. juna 2001.
Miodrag Nikolić Feman, koji je negirao da ima veze sa ubistvom, u jednom intervjuu je izjavio da je Pantić stradao dan pre nego što će, kako je najavio u Novostima, objaviti kopije dokumentacije o malverzacijama u “Pivari”, teškim 2,2 miliona nemačkih maraka.
Bivši saradnik DB-a Aleksandar Petkanić, koji se nalazi na izdržavanju zatvorske kazne, rekao je da je Pantić trebalo da bude opomenut zbog pisanja o vezama ljudi iz političkog i privrednog života Pomoravskog okruga sa ljudima iz kriminogene sredine i da je ubistvo nesrećan slučaj. Prema njegovom svedočenju, Pantić je više puta upozoren da prestane da piše o lokalnim aferama. Pretnje nisu donele rezultat, pa su iznajmljene siledžije iz Jagodine koje su preterale u upotrebi sile i Pantiću nanele smrtonosan udarac u glavu.
Izjave 1
Juna 2001, Miodrag Nikolić, savezni poslanik Demokratske stranke: „Pantić je žrtva objektivnog pisanja o kriminalu u Jagodini u kojem su prednjačili članovi Stranke srpskog jedinstva“.
Avgusta 2001, Vojislav Šešelj, lider SRS: “Dosovska policija prisluškuje Koštunicu – Gavrilović ubijen zato što je u Koštuničinom kabinetu pričao o kriminalnim aferama dosovske vlasti . Iz istog razloga ubijen je i novinar Milan Pantić“.
Aprila 2003, Dušan Mihajlović, ministar unutrašnjih poslova: “Policija intenzivno radi na istrazi o ubistvu novinara Milana Pantića i u tome ima pomaka”.
Novembra 2003, Dušan Mihajlović: “Ubistvo Pantića sigurno će biti rešeno, možda mnogo brže nego što misle neke neverne Tome”.
Marta 2005, Dragan Jočić, ministar unutrašnjih poslova: „ Pantić je ubijen sticajem okolnosti i nije bila namera da se ubije. Oni koji su sproveli zastrašivanje po nalogu neplanirano su ga ubili. Oko Pantića postoji mnogo činjenica, ali nas i sadašnji Zakon o krivičnom postupku sputava“.
Aprila 2008, Boris Tadić, predsednik Srbije: “Tražim od svih nadležnih državnih organa da prioritetno reše slučajeve ubistava, pokušaja ubistva novinara i pretnji medijima. Svaki slučaj pretnji novinarima mora biti istražen i svako ko im preti mora biti procesuiran…“.
Juna 2008, Velimir Ilić, ex ministar: “Mene jako interesuje ubistvo Pantića u Jagodini. Ja ću tražiti anketni odbor da se vidi zašto to nije rasvetljeno i ko je učestvovao u tome”.
Juna 2011, Miloš Antić, zamenik gradonačelnika Jagodine: „Neke moćne, mračne sile sprečavaju istragu da se dođe do istine ko je ubio Pantića i druge kolege, Dadu Vujasinović i Slavka Ćuruviju”.
Hronologija
11. jun 2001. Pantić ubijen ispred svog stana u 07.30.
Uviđaj na licu mesta izvršili su tadašnji istražni sudija Okružnog suda u Jagodini, okružni tužilac i uviđajna grupa tadašnjeg SUP-a Jagodina. Svi tragovi, koji su tog trenutka pronađeni, fiksirani su, obrađeni, izuzeti i uredno se čuvaju.
2002.
Dušan Mihajlović oformio specijalističku radnu grupu u Upravi kriminalističke policije koju sačinjavaju najiskusniji operativci Ministarstava policije i Službe za borbu protiv organizovanog kriminala.
2004.
Uprava kriminalističke policije MUP-a Srbije sačinila dva izveštaja o istrazi o izvesnom Miji Žižiću iz Beograda i njegovim kontaktima sa direktorima preduzeća u Jagodini, o kojima je ubijeni novinar kritički pisao
2008.
Najava pomaka u istrazi, ali je kasnije ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić rekao da se “pokazalo da je to bilo lažno svedočenje”.
Početak 2011.
Intenzivirana istraga u Jagodini – formirana posebna radna grupa.
Početak 2012.
Jedanaest godina istrage, više od 1.500 saslušanih i više stotina ispitanih na poligrafu nisu doveli do rezultata
