Dušan Petričić: Vlast se plaši svakoga ko je nepotkupljiv

U intervjuu za Dosije NUNS, Petričić kaže da je “potpuno iščašeno vreme u kome živimo ili preciznije, u kome se borimo da preživimo, napravilo od karikature i ubojito oružje u borbi za to preživljavanje”.

 

DOSIJE: Političku karikaturu pretvorili ste u osnovu svoje umetničke i ekonomske egzistencije. Je li to uslovljeno vašim umetničkim razvojem ili situacijom koja nas decenijama zatrpava i ruinira naše živote?

 

PETRIČIĆ: Politička karikatura je uvek bila deo moje umetničke i ekonomske egzistencije. Ali nikada je, kao sada, nisam osećao i bitnim elementom moje biološke egzistencije. Potpuno iščašeno vreme u kojem živimo, ili, preciznije, u kojem se borimo da preživimo, napravilo je od karikature i ubojito oružje u borbi za to preživljavanje.

 

DOSIJE: Nekad ste govorili da karikature služe kao neka vrsta aspirina za naše izmučene živote. Da li je dejstvo aspirina poslednje dve godine izgubilo na snazi ili smatrate da se, upravo suprotno, pojačalo?

 

PETRIČIĆ: Ne samo da se pojačalo, nego je, bojim se, za mnoge od nas to dejstvo ostalo jedina odbrana u očuvanju zdrave pameti. A zdrava pamet je izgleda, naša poslednja šansa da kako-tako preživimo.

 

DOSIJE: Zajedno sa Koraksom činite “prvu liniju” odbrane karikature kao vrlo bitnog elementa u sferi medijskog života. Nema, međutim, mnogo mlađih stvaralaca koji bi u jednom trenutku trebali da preuzmu štafetu od vas?

 

PETRIČIĆ: Nedostatak mladih u borbi za neophodne promene je bolno očigledan na svim nivoima i u svim oblastima, pa i u karikaturi. Ne može se bez njih voditi ovakva presudna bitka za opstanak. Nažalost, kao što će istorija opravdano svaliti dobar deo krivice za stanje u koje smo dospeli na moju generaciju – a mi smo bili dužni da u kritičnom trenutku prepoznamo opasnost i suprotstavimo se drumskim razbojnicima i zločincima, rasturačima stare i kidnaperima nove države – tako će nemilosrdno kazniti i ove nove, pridošle generacije za apatiju i potpuno odsustvo svesti o tome kakva ih budućnost čeka.

 

DOSIJE: Da li to znači da su ljudi (i stvaraoci i “urednici”) ustrašeni, ili su se zasitili takvog pristupa?

 

PETRIČIĆ: Ni strah ni zasićenje ne mogu biti opravdanje u ovako kritičnim vremenima. To se više nikome ne oprašta. Bar ja to nikome ne opraštam. Vrlo uobičajeno pravdanje sopstvene neaktivnosti i apatije strahom za decu je potpuna besmislica. Pa nemamo decu samo u ovom trenutku. Odgovorni smo za njihovu budućnost i onda kada nas više ne bude. A to što se danas pravimo ludi i ne vidimo šta nam zločinci rade, dramatično će osakatiti budućnost naše dece.

 

DOSIJE: Boje li se vlasti u Srbiji karikature?

 

PETRIČIĆ: Vlast se plaši svakoga ko je nepotkupljiv. Pritom, karikatura je veoma specifično i ubojito oružje. Protiv nje nema efikasne odbrane. U nekim normalnijim vremenima, vlast je toga bila svesna i mudro ćutala. Zato ovi današnji, neuki, arogantni i glupi, malo-malo pa progutaju udicu.

 

DOSIJE: U tom kontekstu kakvu budućnost predviđate političkoj karikaturi, u svetu i kod nas?

 

PETRIČIĆ: Svesni smo da je svet poslednjih decenija doživeo ogromne poremećaje sa nesagledivim posledicama. Nažalost, ogromnu ulogu u toj katastrofi igraju mediji. Poluistine, dezinformacije i gola laž postali su glavno oružje kriminalnih i zločinačkih vlasti. Neodgovorni i korumpirani mediji su glavni prenosioci te smrtonosne zaraze. Ja se samo nadam da će politička karikatura kao deo medijske strukture uspeti da sačuva imunitet i preživi ova, možda najsramnija vremena u istoriji informisanja.

 

DOSIJE: Trenutno radite po jednu nedeljnu karikaturu za NIN i Novu. Kako je živeti od karikature u Srbiji?

 

PETRIČIĆ: Kratko i precizno: Nikad više posla i manje para. To valjda dovoljno govori o vremenu u kome živimo.

 

DOSIJE: U svom radu vrlo precizno izazivate kontroverzne situacije – slučaj “Vučića silovatelja”, Darije Kisić Tepavčević… Smatrate li da takav stav pomaže karikaturi da dospe do većeg broja ljudi?

 

PETRIČIĆ: Jedini kriterijum kojeg se u svom poslu držim je beskompromisna i surova kritika svih ovih nesrećnika na vlasti, na čelu sa glavnim kriminalcem. Što veća svinjarija, što veći kriminal, što veći zločin, to je veći i nivo surovosti mog komentara. Potpuno logično. Kontroverze unose njihove reakcije i tumačenja. Kao što rekoh, nezahvalno je braniti se od karikature.

 

DOSIJE: U tom kontekstu, da li tzv. “politička korektnost” ograničava umetničke slobode, u vašem slučaju kad je reč o političkoj karikaturi?

 

PETRIČIĆ: Politička korektnost je termin koji pripada regularnim političkim stanjima u društvu. Ovo što neprimereno zovemo vlast u Srbiji od samog početka je skinulo rukavice i besomučno udara svuda oko sebe, ukinulo je svaku regularnost, krši sve civilizacijske i zakonske norme. Najmanje što mogu učiniti u toj situaciji je da sebi ne ograničavam nikakve umetničke slobode.

 

DOSIJE: Srbija konstatno dobija sve lošije ocene u oblasti slobode medija, ljudskih prava, demokratije i pravne regulative, kad je reč o svetskim institucijama i državama. Može li to biti dodatni faktor za rušenje ove vlasti koja nas je uvela u nešto što se može nazvati zemljom bez državnih oznaka? Ili, da vas citiram, razlog za proterivanje “drumskih razbojnika”?

 

PETRIČIĆ: Trebaju li nam dodatni faktori za rušenje ovog necivilizacijskog stanja? Zar nismo dosad videli i osetili sve što treba da osetimo, zar ovaj prst u oku koji nam mangup na vlasti besomučno vrti uz sve uvrede i poruge 24 časa dnevno, nije dovoljan razlog za ljudsku pobunu i odbranu dostojanstva? Očigledno nije. Plaši me ova otupelost i ravnodušnost ljudi. A trebalo bi da plaši i one koji se neodgovorno igraju našim strpljenjem. Besmisleni pregovori opozicije sa vlastima, uz ohrabrenje iz Evropske unije i Amerike, samo govore o potpunom gubitku zdrave pameti. Pa odavno je očigledno da će ova mafija biti eliminisana ulicom, a ne takozvanim izborima. Ja ne znam ko će, kako i kada da izvede sto ili dvesta hiljada ljudi na ulicu, ali to će se na kraju desiti. Da se razumemo – nije to moj izbor, niti izbor bilo kog pametnog i pristojnog čoveka, to je izbor ovih naših Talibana koji ne umeju drugačije.

 

DOSIJE: Kako ocenjujete neorganizovanost opozicije u tom kontekstu?

 

PETRIČIĆ: Uz sav napor da budem blagonaklon prema opoziciji, da razumem sve muke i prostačku torturu koju trpe već deceniju i koja je dovela do ovog bezizlaza, nemam opravdanja za toliku dezorijentisanost i nedostatak jedne jedine ideje koja bi mogla da promeni ovaj gubitnički tok stvari – UJEDINJENJE svih demokratski orijentisanih snaga.

 

DOSIJE: Kakva je uloga, i da li je dovoljno iskorišćena, intelektualaca na tom putu?

 

PETRIČIĆ: Samo površan pogled na geografsku kartu sveta otkriće nam jednu vrlo jednostavnu i lako objašnjivu sliku – koje su države i narodi u poslednjih tridesetak godina okrenule tok istorije i sunovratile se vek ili više u prošlost, koje su ostale na manje-više istom nivou, a koje su napravile ozbiljan društveni i ekonomski napredak. Tamo gde o sudbini države odlučuju najbolji, najobrazovaniji i najumniji delovi društva, odoše u budućnost. U sredinama gde su uz pesmu, muziku i orgijanje oko kazana pobedili ponavljači i ološ, gde su se prvo nemilosrdno obračunali sa svakom vrstom obrazovanja, pameti i kulture, zacario je srednji vek. Pa vi sada iz tri puta pogađajte gde je tu Srbija. A koliku je ulogu u tom sopstvenom razvlašćenju igrala naša intelektualna elita, posebna je priča.

 

Mnogi su ozbiljno posrnuli u ovim klizavim vremenima. Svima njima, svakom profesoru, advokatu, arhitekti, režiseru, glumcu, piscu, umetniku, novinaru, lekaru, muzičaru… postavljam pitanje: zašto dajete podršku osvedočenim lopovima i kriminalcima koji glume vlast? Odakle vi u njihovom društvu? Zatrpani i sakriveni iza prljavih para, straha, gluposti, verujete da ne morate da odgovorite na to pitanje. Doći će trenutak kada ćete morati da pružite odgovor. Makar svojoj rođenoj deci.

 

DOSIJE: Konačno, da pretresemo i građanske inicijative, NVO i ostale forme (samo)organizovanja?

 

PETRIČIĆ: I ovo pitanje imalo bi smisla u koliko-toliko regularnim društvima i pristojnim društvenopolitičkim okolnostima. Uplitanje ove kriminalne vlasti u sve, najsitnije strukture društva, preko laži, potkupljivanja i dezinformacija potpuno je obesmislilo svaku ozbiljnu analizu na te teme. Ko može pouzdano da tvrdi da je neki pokret, inicijativa, NVO, istinski autentična i da nije na platnom spisku mafije na vlasti. Otvoreno i dosta opravdano sumnja se u sve i svakoga. Ostalo nam je da se određujemo prema sopstvenom osećaju uz maksimalnu opreznost. Za početak da verujemo sebi, pa ćemo polako dalje da širimo krug.

 

DOSIJE: Radili ste jako puno ilustracije za dečje knjige. Sa Duškom Radovićem, sa Ljubivojem Ršumovićem, sa samim sobom… Nedostaje li vam taj period vašeg kreativnog života?

 

PETRIČIĆ: Naravno da mi nedostaje. To je onaj deo života za koji se sve češće pitam je li zaista postojao ili je samo rezultat moje umetničke imaginacije. Knjige i crteži preostali iz tih vremena, iz petnih žila se trude da me oslobode sumnje i podgreju malo moju potrebu za nostalgijom.I dalje nadoknađujem taj nedostatak povremenim izletima u dečji svet, uglavnom za kanadske izdavače.

 

DOSIJE: Cenzura u Srbiji, pomenimo samo zabranu Vaše i Koraksove izložbe krajem 2018. u Lazarevcu, nedavno ukidanje Vaše Fejzbuk stranice…?

 

PETRIČIĆ: I reč CENZURA, kao i mnogi drugi termini pretekla je iz nekih bivših, regularnih vremena. Nije primenjiva, bar u tom izvornom obliku, na ovo sluđeno i poremećeno stanje. To se sada radi drugim sredstvima, ucenama, pretnjama, korupcijom, koriste se sva moguća nedozvoljena sredstva. U svakom slučaju računa se na strah.

 

DOSIJE: Zbog neslaganja otišli ste iz Politike 2016, ne verujem, takođe, da niste bili pod “cenzorskim makazama” u Večernjim novostima. Kako se boriti protiv toga?

 

PETRIČIĆ: Nisam otišao iz Politike. Izbačen sam. Realno, to mi je mesecima visilo nad glavom, pa je novopostavljeni urednik to ekspresno realizovao. U Večernjim novostima radio sam davno, u socijalistička vremena. To je bila neobična situacija. Poslednjih godina objavljivali su mi sve što nacrtam. Karikatura je često bila potpuno suprotna redakcijskom zvaničnom stavu, ali su je uredno puštali. Naravno, ne zaboravimo da je jedino pravilo bilo – ne crtati TITA. I toga smo se pridržavali.

 

DOSIJE: Proveli ste duže od decenije u Kanadi, kako bi ste tamošnje stanje stvari (u vašoj profesiji, i kad je reč o korpusu ljudskih prava) poredili sa situacijom u Srbiji?

 

PETRIČIĆ: Proveo sam tačno dve decenije u Kanadi. Dovoljno dugo da bih preko svoje profesije političkog karikaturiste precizno razumeo sve finese političkog sistema. Ukratko, stanje u Kanadi je apsolutno neuporedivo sa stanjem u ovoj našoj nesrećnoj otadžbini.

 

Mangupi inspirišu svakodnevnim idiotlucima

 

PETRIČIĆ: Proces kreiranja političke karikature, bar kako ga ja razumem, sastoji se iz nekoliko faza. Prvo izaberem temu, zatim odredim šta tačno hoću da kažem karikaturom, tj. koju poruku želim da pošaljem. Onda odlučim kojim ću likovnim sredstvima to najbolje i najpreciznije realizovati. I konačno, sednem i crtam. Ponekad se preispitujem nad gotovom karikaturom, da li je dovoljno jasna, ne šalje li možda pogrešnu poruku, ima li dupla značenja? Pa, ako treba, menjam i popravljam. U neka bivša, bolja vremena, moji modeli, političari, učestvovali su svojim delima ili nedelima u kreiranju karikature sa, otprilike 20 posto. Ostalih 80 posto odrađivao sam ja. Danas, u ovim sumanutim vremenima i sa sumanutim modelima koje nikako ne možemo nazvati političarima, taj odnos u kreiranju se drastično promenio. Mangupi svojim svakodnevnim idiotlucima ušestvuju sa više od 80 posto. Teško im pariram svojom imaginacijom. Često mi ostaje samo da sednem i stavim na papir njihove neponovljive gluposti.

 

Ova publikacija je nastala u okviru projekta „Civilno društvo za unapređenje pristupanja Srbije Evropskoj uniji“ koji Nezavisno udruženje novinara Srbije realizuje u partnerstvu sa Beogradskom otvorenom školom i uz podršku Švedske. Stavovi i mišljenja autora izneta u ovoj publikaciji ne predstavljaju nužno i mišljenje partnera i donatora.