ENJednostavno kazano, jedina istina u predmetnom pisaniju potpisanom inicijalima K.R. jeste da je novinarka Milica Jovanović razgovarala sa mnom. Milica Jovanović mi je sama poslala tekst, ja nisam to tražio, niti sam pokušao autorizaciju – jer na to nemam pravo. Naprotiv, jasno sam joj rekao da se za autorizaciju obrati svom sagovorniku.
Nisam od Milice Jovanović tražio da „identifikuje izvore“. Naprotiv, kada je sama rekla da ima „dojave“, ponudio sam da joj ja kažem odakle potiču i taksativno sam i argumentovano demantovao sve navode tih tzv. „dojava“. Razgovor se nije završio „nagoveštajem“ mogućih opstrukcija. Naprotiv, srdačno sam pozvao Milicu Jovanović na dalju saradnju, za šta postoje i svedoci jer sam je uljudno ispratio do lifta.
Saznavši, u toku razgovora, da se naš susret u redakciji Danasa može tumačiti pritiskom, duboko zaprepašćen, u više navrata sam jasno i nedvosmisleno naglasio da je takvo postupanje najstrože zabranjeno u Ministarstvu odbrane, ukazujući na otvorenost i korektnost Uprave za odnose sa javnošću, ilustrujući to brojnim primerima iz prakse, te uputio novinarku Danasa da tačnost tih primera proveri među kolegama u sopstvenoj i svim drugim redakcijama.
Nastavljanje traganja za razlozima fobičnih neistina o „ljubaznom pritisku na medije“, blizu je pomisli da je ovakva nemušta konstrukcija rezultat novinarske jalovosti da se iznađu teme i pristup koji objektivno i nepristrasno odražavaju aktuelni trenutak. Takvo frustrirajuće stanje može da izazove histerične napade koji su nedopustivi u novinarskoj profesiji. Istovremeno, veoma je lako, ali i opasno, argumentovanu stručnu polemiku o sopstvenim tezama braniti paušalnom ocenom o „pritisku na medije“. Biće da je u tome poenta. Pokušavajući da reciklira stari slučaj, u kojem je, istine radi, ključnu pozitivnu ulogu imao list Danas i Milica Jovanović, ta novinarka uporno odbija da prihvati i činjenicu da je javnost, pa i redakcija Danasa, davno obaveštena da su objektivni i subjektivni vinovnici oštro sankcionisani. Čistom koincidencijom, neposredni autor tog starog saopštenja za javnost bio je potpisnik ovih redova.
U vezi sa navodnim „pritiscima“ na zaposlene u Vojnom muzeju – nije mi poznato da oni postoje. Održao sam jedan jedini sastanak sa zaposlenima i to nekoliko dana pre razgovora sa novinarkom Danasa. Na tom sastanku sam izričito naglasio da ću najoštrije sankcionisati svako postupanje protivno propisima, uz istovremeno obećanje da ću lično zaštititi svakog pojedinca prema kojem se nezakonito postupa. Slične sastanke sam održao i sa zaposlenima u drugim institucijama pod mojom nadležnošću. Ukoliko bilo ko tumači moje insistiranje na doslednoj primeni propisa kao „pritisak“ – u pravu je. Dobar vam stojim da će se ta vrsta „pritiska“ još pojačati.
Potpuno je netačna i tvrdnja da je Vojni muzej izvan jedinstvenog sistema zaštite. Naime, Vojni muzej radi po svim uzusima struke i tesno sarađuje sa resornim ministarstvom i srodnim institucijama u zemlji i inostranstvu i otvoren je za svaku inicijativu. Sa tim činjenicama je novinarka Jovanović argumentovano upoznata. S obzirom na to da Muzej radi u okviru Ministarstva odbrane, poput ogromne većine sličnih institucija u svetu, sasvim je logično da se svi opsežniji zahtevi upućuju preko tog ministarstva. Nije mi poznato da je zbog takve procedure uskraćena muzeološka struka. Naprotiv. Drugačije postupanje krije u sebi i opasnosti nekontrolisanog ukrštanja različitih interesa, čime bi se zaista moglo ugroziti zakonito funkcionisanje institucije. Nadam se (i pomalo plašim) da je toga svesna i novinarka Jovanović.
Po svemu sudeći, novinarska dioptrija kroz koju posmatraju svet oko sebe Milica Jovanović i njen urednik potiče s kraja prošlog veka, te ne vide očigledne promene koje su se u međuvremenu dogodile. Kroz tu dioptriju teško da može da prodre činjenica da su Ministarstvo odbrane i Vojska Srbije potpuno otvoreni prema javnosti, da se prešao put od političkog faktora do faktora politike, da podoficiri i oficiri već poodavno ne liče na nekadašnje likove u tumačenju maestralnog Stoleta Aranđelovića, da… moguće je da se tu krije tajna a priori negativnog stava, odnosno, „negativističkog odnosa“ prema onome što ima stvarni ili zamišljeni prefiks „vojni“. Upravo usled svoje zastarele profesionalne dioptrije, Milica Jovanović i njen urednik, uporno tragajući za „ljubaznim pritiskom na medije“, upadaju u zamku stare vojničke pošalice „A šta ako nas niko ne napadne?“. Istovremeno, otvoreno priznajem, o pristojnosti i kultivisanju ne mogu da polemišem sa pomenutima. Za tu temu ću potražiti kompetentnije sagovornike.
I još jedna netačnost. Nisam pukovnik, po činu sam potpukovnik. Razgovetno sam se predstavio, ali najteže je razgovarati sa onim ko ne želi da čuje. Konačno, uprkos ovom iznimnom neprofesionalnom postupku Milice Jovanović i njenog urednika, duboko ubeđen u novinarsku etiku i kvalitet redakcije lista Danas, lično i profesionalno ostajem otvoren za svaku vrstu saradnje u cilju objektivnog i nepristrasnog informisanja javnosti.
Zoran Puhač
