Čak ni Vorholov pokušaj poklanjanja obaveznih
„petnaest minuta slave“ svakom od nas nije dao nadane rezultate: odnos medija
prema kulturi, štovani auditorijume, definitivno ostaje nedodirljiv univerzum
navodno jednakih u kome će neki uvek biti „orvelovski“ jednakiji od drugih.
Štaviše, uveren sam da je ovu nejednaku „jednakost“ moguće prikazati čak i
suvoparnom matematičkom formulom.
Sasvim
sam svestan mogućnosti da ovo pisanije bude shvaćeno kao atak na odavno
definisan raspored snaga u medijskom prostoru; takvu brigu o sebi – zasnovanu
pre svega na ličnim interesima – savršeno razumem, baš zato što je tako
„ljudska“: bilo koji nenumerički izražen „adrenalin“ zahtevanja da se dobije
ono što unutrašnjosti pripada širinom etra uvek gubi bitku sa prestoničkim,
višecifrenim „nadrealinom“ odbijanja pravednije podele medijskog kolača, i tu
pomoći nema. Međutim, činjenicu da će se o najbezazlenijem kulturnom dešavanju
u prestonici pisati i govoriti mnogo više – u odnosu na neki značajniji događaj
u provinciji, o kome će svedočiti samo tišina – malo teže shvatam, iako je
„rečita“ sama po sebi; mogu kulturni poslenici po unutrašnjosti da padaju na
nos od posla, ništa se, moje dame i gospodo, neće promeniti. U redu je, svi
znamo da je prase do sise najbucmastije, ali, da li baš svaka komparacija u
kulturi mora da uvek bude vezana za svinje, blato i tor?
Leskovac
već deceniju i po ima svoju „BALKANSKU SMOTRU MLADIH STRIP AUTORA“, u oktobru
će biti održan Peti međunarodni festival književnosti „THINK TANK TONjN“ – na
temu „Književnost i film“ – za koji se nadam da će ga otvoriti Rade Šerbedžija
i na kome će specijalni gost biti Igor Mandić, a odmah iza toge ide i četvrto
izdanje Međunarodnog filmskog festivala „LIFFE“. To što ovakve manifestacije
nikada neće dobiti finansijsku podršku kakvu dobijaju slična događanja u
prestonici, stvar je nadležnog ministarstva koje odlučuje o iznosima za
„slavodobitnike“; međutim, to što će o ovim kulturnim događajima vest objaviti
samo list za koji i pišem ovu kolumnu – uz povremenu, ali ništa manje dragocenu
pomoć RTS-a, NIN-a i Vremena – jeste i problem svih nas koji pokušavamo da
uradimo nešto van Beograda.
Elem,
duboko sam uveren da je sve na svetu moguće i numerički izraziti; „ekspresija“
života je samo pitanje merne jedinice i valute u kojoj će „pojava“ biti
izražena. I, pitate sad vi, kako glasi ta famozna „formula medijske
vidljivosti“? Jedinicu kulturnog značaja jedne manifestacije najpre treba
podeliti sa brojem kilometara do prestonice; ovako dobijen, a već dovoljno
bedan količnik medijske prisutnosti, zatim dalje treba deliti sa brojem
državnih medija – elektronskih i pisanih – sa centralom u Beogradu, a koji
pojam „sedište“ bukvalno shvataju: medijski egzemplari – za koje samo Bog i
članovi RRA znaju zašto se zovu „državni“ i koji je razlog što su isti dobili
licence – nemaju nameru da ikada prošetaju po Srbiji koja za njih ionako
prestaje posle saobraćajnog znaka za izlazak iz metropole. Bruku i sramotu
novodobijenog iznosa – koji sada samo budala može da nazove „količnik“, jer se
radi upravo o odsustvu količine i para i interesovanja – treba dalje deliti sa
novčanim iznosima državnih ili još uvek neprivatizovanih javnih preduzeća datim
za kulturu u Beogradu; njihova „briga“ može da se pruži još jedino do Novog
Sada ili Niša. U svim ostalim delovima Srbije – koji redovno plaćaju telefonske
račune i pretplatu, ali se baš ne mogu pohvaliti primljenim medijskim
sponzorstvima i državnim donacijama – verovatno žive ljudožderi, koji od
Beograda pokušavaju da drsko i bezočno „otmu“ teško stečen status „Zabranjenog
grada“. Evo nas, dragi moji, kod prestoničkih „makluančića“ koji sada horski
složno – iz „kruga dvojke“, naravno – parafraziraju večnu misao mudrog
Kanađanina: ono što se nije dogodilo u Beogradu, kao da se uopšte i nigde nije
dogodilo!
Bio
sam uveren, štovani auditorijume, da će moje citiranje matematičkih zakona
zauvek biti okončano na Lobačevskom i teoriji da je „između dve tačke moguće
provući najmanje dve prave“: ista deluje toliko maštovitije od Euklidove
postavke, da prosto vapi za literarnim citiranjem kad god se ukaže prilika.
Ali, pošto još od Džejmsa Bonda „nikada ne treba reći nikad“, usudio sam se da
– posle književno primenjene trigonometrije – zamislim i algebarsku formulu
koja pruža makar približnu deskripciju sramote o kojoj se tako glasno ćuti. Na
nesreću, izgleda da čak ni moja „pokvarena“ mašta ne može dovoljno da opiše
bahatost prestoničkih medija prema kulturi unutrašnjosti Srbije.
Autor: Saša Stojanović
