Fotografija egzekucije u Brčkom, nagrađena World Press Photo (WPP) nagradom 1993. godine, dugo je predstavljana kao ratna fotografija izuzetne dokumentarne vrednosti. Međutim, istraživanje Barbare Matejčić pokazuje da iza tog snimka stoje ozbiljne etičke dileme i mogući dokazi da su fotografi unapred dovedeni da zabeleže ubistvo civila za potrebe ratne propagande. Zato NUNS i Udruženje BH novinari zahtevaju da nagrada bude opozvana, a SafeJournalists mreža pokrenula je peticiju o ovom pitanju. Istovremeno ponovo se otvara tema gde prestaje svedočenje o zločinu, a počinje saučesništvo u njegovoj propagandnoj upotrebi.
Istraživački tekst “Ubijanje za fotografiju: Šta se krije iza jedinog snimka smrti u ratu u Jugoslaviji“ Barbare Matejčić govori o jedinim profesionalnim fotografijama egzekucije iz rata u Jugoslaviji. Snimci ubistva u Brčkom 1992. godine, koje je načinio Bojan Stojanović, nagrađeni su Spot News nagradom. Međutim, priča Barbare Matejčić, koja je osvojila European Press Prize za Distinguished Reporting Award, a nedavno i NUNS-ovu nagradu za istraživačko novinarstvo, dovodi u pitanje okolnosti pod kojima su nastale fotografije.
Istraživanje Barbare Matejčić pokazalo je da postoje verodostojni dokazi da je fotograf unapred znao da će doći do ubistva civila u Brčkom.
| Fotografije egzekucije u Brčkom nastale su 6. ili 7. maja, u vreme kada je rat u Bosni i Hercegovini bio na samom početku. Rat je počeo oko mesec dana ranije, a Brčko je zahvatio u zoru 30. aprila 1992. godine, kada je srušen most preko Save dok su se na njemu nalazili civili. Već 1. maja Jugoslovenska narodna armija zauzela je ključne institucije u gradu, a ubrzo su u Brčko ušle različite srpske policijske, vojne i paravojne formacije. |
Etičke dileme
Prema transkriptima Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju do kojih je došla Matejčić, uključujući svedočenje Gorana Jelisića, ratnog zločinca čije postupke prikazuje nagrađena fotografija, dvojica fotografa, Bojan Stojanović i Srđan Petrović, bila su dovedena da zabeleže ubistva dvojice muslimanskih zarobljenika radi propagandne upotrebe u Srbiji.
Stojanović je čak nagrađen prestižnom svetskom nagradom World Press Photo-a 1993, a u opisu fotografije pisalo je: “Policajac strelja muslimanskog snajperistu u potiljak nakon što je uhvaćen pored Brčkog i optužen da je pucao na srpski izbeglički konvoj”. Zahvaljujući istraživanju Matejčić, reč “snajperista” promenjena je u “civil”.
Zbog ozbiljnih etičkih dilema Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) i Udruženje BH novinari uputili su World Press Photo fondaciji zahtev da opozove nagradu Spot News iz 1993. godine, dodeljenu Stojanoviću, na koji Fondacija još uvek nije odgovorila. Zbog toga je SafeJournalists mreža pokrenula peticiju. Zahtev je podržala i Skupština Evropske federacije novinara (EFJ), koja predstavlja više od 300.000 novinara u 44 zemlje, kroz 76 novinarskih udruženja i sindikata. Podrška je data kroz Rezoluciju o opozivu World Press Photo nagrade za 1993. godinu dodeljene Bojanu Stojanoviću, usvojenu 19. juna 2026. godine.
Novinarka i članica Komisije za žalbe Saveta za štampu Jelena Petković, sa kojom smo analizirali etičke i profesionalne standarde na ovu temu, slaže se da nagrada treba da bude oduzeta, a fotografija uklonjena sa sajta WPP-a.
„Fotografija će zauvek ostati dostupna javnosti kroz arhivu Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju (ICTY), ali ni na koji način ne sme biti prikazivana kao uzor za ratnu fotografiju“, navodi Petković.
„Nad ovim izuzetnim, potresnim i važnim tekstom Barbare Matejčić ostaje pitanje da li su dvojica fotografa bili i saučesnici zločina i da li je, kako se zaista i čini, fotografisanje bilo dogovoreno? To onda ne može biti novinarstvo, već krivično delo i propaganda“, dodaje ona.
| Problematično poređenje sa „Sajgonskim pogubljenjem“
World Press Photo ima dugu istoriju nagrađivanja ratne fotografije, ali poređenje fotografije Bojana Stojanovića sa jednom od najpoznatijih ratnih fotografija u istoriji, „Sajgonskim pogubljenjem“ Edija Adamsa, fotografa Asošijeted presa, za Jelenu Petković otvara ozbiljna etička pitanja.
Kako ukazuje, takvo poređenje deluje kao pokušaj da se dve fotografije zločina uravne kroz sličan narativ: da policajac ubija osobu koja je navodno prethodno počinila zločine. Međutim, u slučaju Stojanovićeve fotografije, prvobitni opis WPP-a, u kojem je žrtva predstavljena kao „snajperista“, kasnije se pokazao kao netačan. Petković naglašava da i Adamsova fotografija nosi velike etičke dileme, ali da su okolnosti njenog nastanka poznate i bitno drugačije.
„Adamsova fotografija je nastala spontano, slučajno. O celom događaju svedoči i video materijal (koji je i emitovao) NBC. Fotografija je bila čest predmet debati, o njoj su snimljena dva dokumentarna filma. Drugi – Saigon Story: Two Shootings in the Forest Kingdom je ove godine premijerno prikazan“, navodi Petković i dodaje da je zabeleženo da je Adams osećao moralni teret zbog fotografije.
„Ne vidim da Bojan Stojanović igde govori o etičkoj dilemi pravljenja fotografije, već daje protivurečne izjave o tome kako je on u stvari žrtva zbog tog snimka“, primećuje novinarka. |
Ove fotografije su jedine na kojima je zabeleženo ubistvo tokom rata u Jugoslaviji, ali nije jedini slučaj zloupotrebe i manipulacije u medijima iz tog perioda.
Poznat je slučaj kada je fotograf Goran Mikić tvrdio da je u Borovu Naselju video i fotografisao „41 zaklano srpsko dete“, ali fotografije dece nikada nisu pokazane. Ipak, kako piše u publikaciji “Reči i nedela”, u kojoj članovi Tužilaštva za ratne zločine analiziraju ratnu propagandu devedesetih, to nije sprečilo TV Beograd da 20. novembra 1991. godine emituje specijalnu emisiju o navodnom masakru beba i pozove Mikića da kao očevidac govori o tome.
Pored toga masakri na pijaci Markale u Sarajevu bili su praćeni dugotrajnim pokušajima poricanja i tvrdnjama da su tela i snimci „namešteni“.
Jelena Petković ukazuje da su vizuelni mediji tokom ratova devedesetih korišćeni kao oružje propagande, kako bi režim manipulisao javnim mnjenjem i dehumanizovao protivnike. Ona podseća na to da je režim Slobodana Miloševića kroz RTS i druge medije u Srbiji koristio propagandu za raspirivanje međuetničke mržnje i pravdanje sopstvenih zločina.
„Posledice te propagande mi i danas dvostruko živimo. Kao deo prošlosti čije konsekvence se osećaju i danas. A pošto sa njom nikada nismo do kraja raščistili, ona je postala plodno tle za novi talas propagande kroz stare narative“, objašnjava novinarka.
Odgovornost novinara: svedočiti, ali ne učestvovati
Izveštavanje iz ratnih i kriznih zona ne podrazumeva samo beleženje onoga što se dogodilo. Od novinara i fotoreportera očekuje se da publici objasne kontekst, pokažu širu sliku i što vernije prenesu atmosferu na terenu, bez prećutkivanja važnih činjenica i bez pristajanja na unapred zadate narative. Upravo tu se nalazi granica između profesionalnog izveštavanja i propagande. Dok novinarstvo pokušava da razume i objasni događaje, propaganda ih prikazuje isključivo iz jednog ugla, izostavlja okolnosti koje ne odgovaraju željenoj poruci i publici servira iskrivljen kontekst. Posebno je važno da novinari i fotoreporteri, koliko god okolnosti bile teške, nikada ne postanu učesnici u zločinu ili sredstvo kojim se zločin opravdava, prikriva ili naknadno legitimiše.
“Novinari nikada ne smeju da budu saučesnici u zločinu, ne smeju da podstiču na zločin, ne smeju da ga inspirišu, učestvuju u orkestriranoj propagandi bilo da je ona povezana sa zločinom ili ne. To jasno kažu novinarski etički kodeksi. Ali to nije samo pitanje novinarskog kodeksa, već ljudskosti i krivične odgovornosti“, kaže Jelena Petković.
Ona dodaje da cilj foto novinarstva nije senzacionalizam, već da doda kontekst.
„Smernice za sve fotografe, uključujući i one koji izveštavaju sa ratišta veoma jasne: preciznost i sveobuhvatnost u predstavljanju, nepristajanje na manipulacije i nameštene prilike za fotografju, potpuna jasnost i kontekst prilikom fotografisanja“, navodi naša sagovornica.
Ona ističe i da etičkim kodeksom nije dozvoljena sterotipizacija pojedinaca i grupa.
„Osobe koje se fotografišu se moraju tretirati sa poštovanjem i dostojanstvom, a posebno sa saosećanjem sa ranjivim grupama, žrtvama kriminala i tragedije. Ne sme da se manipuliše slikama tako da se gledaoci obmanu. Ne sme da se plaća ili da se materijalno nagrađuju izvori ili osobe koje se fotografišu…“, kaže Petković.
| Dilema da li pomoći ili snimati postala je privilegija
Govoreći o ulozi novinara i fotoreportera u ratnim okolnostima, Jelena Petković ukazuje da se etička dilema – da li pomoći ili samo zabeležiti događaj – danas ne može posmatrati izvan konteksta u kojem lokalni novinari u ratnim zonama istovremeno izveštavaju i dele sudbinu civila.
„To jeste dilema o kojoj se često razgovaralo. Ali treba biti pošten i reći da je sa ratovima kojima mi uživo svedočimo, a naročito sa ratom u Ukrajini, Gazi i Libanu, ta dilema postala privilegija“, navodi Petković.
Ona posebno ističe položaj palestinskih novinara u Gazi, podsećajući da je, prema podacima Međunarodne federacije novinara, od početka rata 7. oktobra 2023. ubijeno najmanje 235 medijskih radnika.
„Njihov život su bombe i kada spuste kamere. Nemaju privilegiju da se izmaknu od nestašice hrane i vode, jezivih uslova za život i rad. Razgovarajući sa nekima od njih, uvek bi podvukli da je njihov profesionalni cilj da se sve dokumentuje i zabeleži“, kaže Petković.
Ona ističe i značaj lokalnih novinara u situaciji u kojoj stranim medijima nije dozvoljen ulazak u Gazu, jer upravo njihovi snimci, fotografije i svedočenja omogućavaju javnosti da vidi šta se događa na terenu.
„Mi bismo zaista bili u mraku i pitanje je da li bismo mnoge stvari znali da oni nisu spremni da rizikuju svoj život, znajući da su mete upravo zato što su novinari“, ističe Petković.
Ona upozorava i na obavezu medija da pažljivo i etički odgovorno postupaju sa sadržajima koji se preuzimaju sa interneta, naročito u uslovima rata, propagande, kampanja blaćenja i širenja lažnog sadržaja na društvenim mrežama. |
Mogu li građani danas da prepoznaju manipulacije u medijima?
Ratnohuškački narativi ne počinju nužno pozivom na rat, već najpre normalizacijom jezika mržnje, dehumanizacijom neistomišljenika i stalnim uveravanjem publike da je sukob neizbežan.
Pitanje je koliko građani danas, u prezasićenom i polarizovanom medijskom prostoru, mogu na vreme da prepoznaju takvu propagandu, naročito kada se ona ne pojavljuje u otvoreno ratnom obliku, već kroz stalno označavanje „neprijatelja“, „izdajnika“, „stranih plaćenika“ ili „pretnji državi i narodu“.
Naša sagovornica smatra da medijska pismenost građana Srbije nije dovoljno razvijena.
„Nisam sigurna koliko su građani baš sposobni da na prvu prepoznaju manipulaciju i dezinformacije. Naročito jer postoji ceo informacioni prostor ispod radara na viberu i telegramu, sa vrlo spornim grupama koje vešto zloupotrebljavaju i manipulišu nedovoljnom medijskom pismenošću građana“, upozorava Petković.
„S druge strane, u javnom prostoru svakodnevno svedočimo huškačkim narativima, zajedno sa jezikom mržnje, agresivnim diskursom, targetiranjima i vređanjima. Sve što bi u normalnim okolnostima bilo nedopustivo u javnosti je deo naše nove normalnosti. Cilj tog jezika koji diktira vrh vlasti, taktika medijske manipulacije i obmane, je i da građani potpuno izgube poverenje u tradicionalne, profesionalne i kritičke medije. Ako građani prestanu da veruju profesionalno napisanoj vesti, verodostojnosti fotografije i autentičnosti video materijala, istina i novinarstvo su izgubili bitku“, zaključuje novinarka.
Zato je važno da mediji ne prenose izjave i slike bez objašnjenja, već da pokažu ko govori, iz kog interesa, šta se prećutkuje i kakve posledice takav govor može imati.
