ENDežurni urednik Radovanović, koji je pustio Nataliju Sinanović te večeri da izađe, na sudu će nastojati da opravda ne samo sebe (u smeni je te noći bio trostruko veći broj ljudi od potrebnog), nego će, što je najčudnije i najmorbidnije u svemu tome, i on, kao i dežurni urednik Marković, pokušati da i posle svega zaštiti one koji su ga svesno žrtvovali i ostavili da pogine: „Znajući za (Vojvodićevu) porodičnu situaciju, da se njegov sin ubio par meseci pre toga, a to je ujedno bio Natalijin rođeni brat, dopustio sam joj da ode. Vojvodić mi je ujedno pričao da mu je žena u nervnom rastrojstvu.“
Natalija odlazi, nijednog trenutka ne pominjući nikom da se oseća loše (kako će njen otac kasnije tvrditi), i to odlazi „kod tetke na kafu“, koja navodno živi nekih sto metara odatle. Pre toga, za svaki slučaj, uredniku ostavlja broj svog mobilnog na koji mogu da je pozovu ako se ukaže potreba. Dvojica montažera, Jakonić i Lekić, kojima je svoj odlazak objasnila rečima „Vi ste već veliki, trebalo bi da znate šta ovo znači…“, ostaju u zgradi. U njima tinja sumnja koju nije uspeo da odagna ni dežurni urednik („Pogrešno ste percipirali stvar….“). „Ostao sam na svom radnom mestu. Razmišljao sam da izađem kad je oglašena uzbuna, ali sam ipak ostao“, kaže Petar Jakonić. Nakon Natalijinog odlaska, Vojvodić je još neke vreme bio u svojoj kancelariji na trećem spratu: „U zgradi RTS-a ostao sam do 1.30 časova“, izjaviće tokom svedočenja, što je nova u nizu neistina, jer postoje svedoci koji su ga videli kad je izašao negde oko ponoći.
Natalija Sinanović posle uzbune odlazi iz deska, i put je vodi pored kancelarija i redakcija gde rade njene kolege, ali se ona nigde ne zaustavlja i ništa nikome ne govori. U zgradi je te noći bilo preko sto pedeset ljudi, i svako od njih je bio potencijalna meta. Ona nikoga od tih sto pedeset ljudi ni o čemu ne obaveštava, nikome ne kaže nijednu reč upozorenja, već kreće pravo ka izlazu. Ukoliko je izašla na Aberdarevu, tu je morala susresti čuvare – za nekoliko sati, na tom mestu, od ukupno četvorice radnika obezbeđenja samo jedan će ostati živ. Odlazi odatle „kod tetke na kafu“, i sledeća četiri sata koliko preostaje do udara rakete nikome se ne javlja. Nakon što je zgrada pogođena u dva časa i šest minuta, Natalija Sinanović uzima lekarsku potvrdu i otvara bolovanje, i sledećih godinu i šest meseci je u „teškom psihičkom stanju“, po rečima njenog oca. To joj, međutim, neće smetati da za sve to vreme normalno radi, pripremajući (i potpisujući) uredno priloge za „Dnevnik“. No, kada je policija nakon godinu i po dana bude pozvala na informativni razgovor, ona će se, shodno Vojvodićevim rečima, opet potresti, sada „tokom davanja izjave“. Toj njenoj izjavi sud takođe nije poklonio nikakvu pažnju.
Svoj iznenadni dolazak u desk 22. aprila uveče, Vojvodić nastoji da predstavi kao nešto najnormalnije i stoga ovako formuliše svoj iskaz: „Te večeri, kad je bombardovana zgrada RTS-a u Aberdarevoj, bio sam u zgradi RTS, i to u desku, i u svojoj kancelariji koja je do deska“. Iz toga se, naravno, stiče utisak kako i on tu radi zajedno sa kćerkom, njihove su radne prostorije jedna pored druge. Međutim, prava je istina da njih dvoje rade u potpuno različitim delovima zgrade: Vojvodićeva kancelarija je na trećem spratu, a prostorije deska na prvom. Jedan od dvojice svedoka tog razgovora, montažer Petar Jakonić, uza sve to izjavljuje da je te večeri prvi put od početka rata uopšte video Vojvodića u desku.
Upoređivanjem izjava Vojvodića i Natalijinog šefa Radovanovića, uočavamo takođe da pomenuti Vojvodić kao razlog odlaska Natalije Sinanović nije naveo njene zdravstvene tegobe nego nervno rastrojstvo svoje supruge! Kada zatim Vojvodić na sudu kaže „kako je izveo kćerku kao roditelj, reagujući na zdravstveno stanje kćerke o čemu postoji i medicinska dokumentacija“, treba mu verovati na reč. Ovo poslednje (medicinsku dokumentaciju) treba uzeti i kao sudski dokaz, ali kao dokaz protiv njega i njegove kćerke, i kao dokaz da oboje govore neistinu, jer je Vojvodić tu izjavu dao 22. februara 2001. godine u istrazi, što znači punih godinu i po dana od noći kad je zgrada u Aberdarevoj bila pogođena, iz čega dalje sledi da su tu dokumentaciju pribavili već sledećeg dana po bombardovanju i čuvali je godinu i po dana da im posluži kao alibi! Što se tiče Vojvodićeve tvrdnje „da je ćerku izveo kao roditelj“, ta tvrdnja
dakako stoji, ali s jednom nužnom ogradom: svaki roditelj bi to učinio za sopstveno dete, ali ne bi svako propustio da o tome izvesti i njene kolege! Jer je, razume se, i tim ljudima pretila podjednaka opasnost kao i Vojvodićevoj kćeri. U tome je presudna razlika, koja otvara sva dalja pitanja moralne i krivične odgovornosti Dušana Vojvodića i Natalije Sinanović.
