ENDragi Veljko,
Pročitao sam ovo što pišeš – da je hapšenje Ane Lalić moralo (mora), da bude najveće medijsko pitanje u ovoj krizi, i čini mi se da si pogrešio.
Daleko od toga da podržavam nervozu tužioca i policije i njeno utamničenje (pa bilo i sedam minuta, a ne sedam sati), skroz sam protiv toga, ali, hvala Bogu, takve situacije se, i kada se dese, danas ipak dosta jednostavno rešavaju.
Skoči profesija, mediji, Tviter, nezavisni ovi i oni, a kako ni vlast baš ne hrli da bude proglašena za diktaturu koja hapsi novinarstvo, takav slučaj bude prilično brzo rešen, bar kada je o nečijoj slobodi reč.
Često čak, i to vrlo dobro znaš, takvi glupi incidenti naprave novinarstvu, mediju, novinaru, neprocenjivu reklamu, čija vrednost zna da daleko premaši štetu.
Opet, sve ovo ne znači da ne razumem tvoju potrebu da braniš profesiju, to je sasvim prirodan instinkt, ali mislim da si zanemario glavnu stvar.
Onu suštinsku, koja novinarstvo na ovim prostorima drži zatvorenim nekih trideset godina, koja čini hiljadu puta veću štetu od glupog hapšenja i koje nikako da se profesija oslobodi.
Hoću da kažem, da bi novinarstvo bilo zaista slobodno, glavna medijska tema je morala da bude tekst Ane Lalić.
Pre svega zato što se ovde zaboravilo da je novinarstvo, koliko prost, toliko i odgovoran posao. I da je sloboda govora – podsećam te na onog američkog sudiju kojeg Ljilja često citira – sjajna stvar, ali samo dok je svesna svih posledica koju neodgovornost može da proizvede. Kako je ono rekao taj čovek – sloboda govora ne znači da u punom bioskopu, bez razloga smeš da počneš da vičeš: Požar!, pa da ljudi pojure ka izlazu i nastradaju u tom stampedu.
Novinarstvo, ovde, zaboravilo je i da su, baš zbog odgovornosti, uvedena izvesna pravila u samo novinarstvo, i da oni koji njime hoće da se bave moraju da ih se drže.
Ljudi čitaju novine, sajtove, vesti, gledaju i slušaju, dragi Veljko, razne programe, i niko ko im to reprezentuje nema pravo da ih tera da mu veruju na reč.
A objaviti tekst sa tri anonimna izvora, bez i jedne potvrde, pod imenom prezimenom i funkcijom, jeste baš to. Greh svih grehova profesije, teranje ljudi da ti veruju na reč. Zato što si ti, nekome, poverovao na reč?!
Posledice, Veljko, mogu da budu katastrofalne.
Baveći se, posle tvog teksta, ovom temom, vratio sam se malo unazad, pa sam na internetu našao tekst Miše Vasića, objavljen u Danasu 2009. godine, povodom rasprava o odgovornosti novinara tokom ratova devedesetih.
I jedan sjajan primer je naveo. O novinaru Radio Pančeva koji je 1991. iz Pančeva, pošto mu je neki njegov izvor to javio telefonom, emitovao vest o “oslobađanju” izvesne ulice u Vukovaru.
Čuli to dobrovoljci na frontu, pojurili u oslobođenu ulicu i izginuli, pošto ulica ne da nije bila “oslobođena”, nego je bila glavno uporište čuvenih “zengi”.
Razumeš o čemu pričam? Novinar Radio Pančeva nije bio u Vukovaru. Ana Lalić nije bila u kliničkom centru. Njemu je neko javio. Njoj je neko javio.
I nadam se da se nije desilo, ali šta bi bilo da je tog jutra, kada je njen tekst objavljen, neko, sa temperaturom, došao u KC Vojvodine, seo u čekaonicu, pročitao na telefonu to što je napisala, rekao: Ma, zajebi, i zbrisao kući?
Zato što joj je verovao na reč. I zato što je ona verovala na reč?
Ti objavljuješ onaj dodatak – Njujork tajms.
Da li bi oni nešto tako objavili?
Koliko njih, u tekstu u Njujork tajmsu, mora da potvrdi, imenom prezimenom i funkcijom, tvrdnje anonimnog izvora?
I ne rade oni to zato što su fensi, ili se prave važni, nego zbog odgovornosti prema čitaocu.
Kojem moraš da saopštiš jasnu, preciznu i tačnu INFORMACIJU.
Pa ceo film, a znam da ga voliš – Svi predsednikovi ljudi, o aferi Votergejt, jeste to. Hofman i Redford (igraju Bernstina i Vudvorda), jure potvrde onoga što im je anonimni izvor javio.
I glavni urednik, koji ih inače podržava, stalno traži još. Potvrda. Onih koji će, pod imenom prezimenom i funkcijom reći – da, tako je.
Iste te 1991. godine, izveštavao sam iz Pakraca. I jedan dan me je Manojlo Vukotić, glavni urednik Borbe, deset puta zvao, psovao me i grdio, jer su Novosti najavile vanredno izdanje uz vest da je 40 Srba ubijeno u Pakracu.
Sve sam obišao, isto deset puta. I moj glavni urednik mi je poverovao. Novosti su koji dan kasnije objavile kratko izvinjenje, u obliku nekog zaturenog anterfilea – niko nije ubijen u Pakracu, tada.
Razumeš? Gde je bio urednik Ane Lalić? Da joj kaže – super je sve to, ali sada potegni najjače novinarsko oruđe, a to su, oduvek, noge, pa lepo, pravac u KC.
Pa do direktorkine kancelarije, pa ako je nema, vidi, molim te, mali je Novi Sad, gde živi, kucaj na vrata; pa nađi doktore, sestre, pomoćne radnike, magacionere, pacijente…; pa idi do tog ulaza za koji tvoj izvor tvrdi da ga koriste i lekari i pacijenti, vidi da li je tako; pa svrati do infektivne, vidi ko ulazi, izlazi, vuci ih za rukav, pitaj…
