[box align=’box-left’ id=’4725′]
Kad sam je poslednji put posetio u bolnici na Bežanijskoj kosi, rekla mi je: „Nema razloga za brigu. Živeću koliko budem živela. A ovde sam došla da vidim može li se nešto uraditi. Kao zub da popravim“. Lagano, bez besa ili nervoze. Ni strah nisam primetio. Godinu je dana od kad nas je napustila Milica Lučić Čavić. Njen odlazak je bio inspirativan baš kao i njen ispunjeni život. Upoznali smo se pre nekih 15 godina: Zatekao sam je tada u redakcij šesdesetgodišnje veliko novinarsko ime upravo kada se vratila sa jednog događaja.
Blago, koliko pak ja umem, pitao sam nisu joj ae posle toliko godina smučile konferencije za novinare, a ona je još blaže uzvratila, „ali ovo je bila jako bitna konferencija“. Ni sam se danas ne sećam koji je događaj bio u pitanju, ali sam zapamtio da vam je baš sve u životu onako kako sami u glavi obradite.
