Bilo
je to ružno vreme u Argentini, ljudi su nestajali. Vlasti su bili u sprezi s
paravojnim terorističkim grupama (najpoznatija je bila “Trostruko A”, tzv.
Argentinska antikomunistička alijansa) koje su likvidirale protivnike režima.
Prišli smo predsednici, Milan je digao kameru, a njeno obezbeđenje se bacilo na
nas. Po dvojica su nas uhvatila pod ruke i ugurala u palatu, uz povike “vamos,
vamos” što znači “hajmo, hajmo”. Spustili su nas u podrum Case Rosade,
zaključali u sobicu s jednom stolicom i oduzeli nam svu opremu. Bila nam je
frka jer se govorilo kako su iz tih podruma ljudi zauvek nestajali, započinje
ispovest Goran Milić, urednik televizije „Al Džazira Balkan“, za „Blic
nedelje“.
Imao
sam u novčaniku, koji mi srećom nisu oduzeli, adrese i telefone nekih
montonerosa koji su bili glavni protivnici vladajuće garniture i provodili
gradsku gerilu, otimajući bogate Argentince i tražeći enormne otkupnine.
Vođa
im je bio najverovatnije sa Balkana – Mario Firmenič. Imao sam telefon jednog
montonerosa koji mi je bio veza do Firmeniča.
I,
kako sam često neoprezan, na vizitki je to i naznačeno – veza Mario F. Da su mi
to našli, sigurno ne bismo ostali samo desetak sati u tom podrumu. Verovatno
nikada iz njega ne bismo izašli.
Malo-malo,
pa u zatvor
Nisu
me samo u Argentini hapsili. U Paragvaju, policija je moju ekipu pokupila iz
čista mira. Zanimalo ih je zašto snimamo, za koga radimo, šta smo snimili…
reč po reč, pa u zatvor. Jedva smo ih ubedili da je sloboda medija univerzalna tekovina
moderne civilizacije.
U
Španiji sam se opet našao iza rešetaka, još dok je Franko bio živ. Tražio sam
Marcelina Camača, legendarnog sindikalistu, što se policiji nimalo nije
dopadalo, pa su me priveli na ispitivanje.
Priznajem,
bili su pristojni, kao što to umeju zaštitnici režima na odlasku.
Kad
su shvatili da sam samo novinar, željan dobre priče, čak su mi i preporučili
jednog socijalistu koji je takođe bio u ilegali. Boravak u zatvoru je vredeo
odlične televizijske priče.
Orson
Vels
Mnogi
se sećaju da je Orson Vels drugovao, ljubovao, s vajarkom i glumicom Oljom
Palinkaš, alias Ojom Kodar, s kojom sam bio dobar po sunarodničkim vezama.
A
još je bolji od mene bio moj drugar, slikar Raša Trkulja, kao i njegova
tadašnja supruga Tatjana Lenard. I tako je ta ekipa organizovala dolazak
holivudskog superstara na Rašinu izložbu u Jugoslovenskom kulturnom centru.
Došao
Vels, došli američki novinari, a ja sam se Orsonu učinio simpatičnim, pa smo
mimo protokola zaseli u fotelje. Želeo je da sluša zanimljive novinarske priče
sa mojih putovanja. Častili smo se viskijem s puno, puno leda.
Ko
zna kako bi se završilo naše poznanstvo natopljeno viskijem da se Olja nije
brinula zbog Orsonovog zdravlja koje je već bilo načeto. Ali, zapamtio sam ga
zauvek baš zato jer nije imao nikakvu potrebu da impresionira okolinu, da
prosipa mudrosti i originalnosti po kojima je stekao slavu.
Odmah
smo se složili u konstataciji da je sadržaj bitniji od forme, sreća važnija od
novca i da obični ljudi stvaraju najbolje priče. Takav raspored vrednosti nije
tipičan za Ameriku, za Njujork još manje.
Htele
su me kockice u Las Vegasu
Hard
ejt je slučaj kad bacajući dve kockice dobijete osmicu od dve četvorke.
Tada
vam isplaćuju deset puta vaš ulog. Ako ste stavili pet dolara, kao što sam
uradio, dobijate 50 dolara. Ako ostavite tih 50, dobićete 500. A kad ostavite
svih 500, eto vam 5.000 dolara.
Pod
uslovom da u međuvremenu zbir dve kockice ne bude osmica koju čine petica i
trojka ili šestica i dvojka. I da nikako ne izađe sedmica. Kao što vidite, nije
lako, ali se događa.
Kad
vam 5.000 dolara padne s neba u Las Vegasu, onda je to vrednije nego igde. Jer,
tamo za 15 dolara možete slušati (u ono vreme) slavnog Toma Džonsa, možete
gledati pariski “Lido” u Vegasu za 20 dolara uz besplatnu bocu šampanjca kao
bonus.
Za
100 dolara imate mesto u malom avionu koji vas vozi iznad Grand kanjona, reke
Kolorado i Huverove brane. Sve to dogodilo mi se samo jednom jer je mogućnost
da se tako nešto ponovi jedan naspram hiljadu.
Kako
sam “kuvao” sa Erikom Džong
Gospođu
Džong sreo sam na jednoj zabavi u Njujorku kod Liv Ulman, na koji me je pozvao
njen prijatelj, komšija iz Beograda i kolega s TV Beograd Dragan Babić. Taj
Dragan bio je redak tip. Zgodan, pomalo mrgud, intelektualan, znao je savršeno
engleski koji je naučio od ujaka.
Ženama
se beskrajno dopadao. Kad bi negde izašao s Liv, mnogi su gledali u norvešku
glumicu, ali žene su uzdisale:
“Ko
je ovaj čovek s njom, bogami, umela je da odabere”.
Jedne
večeri, u zgradi „Dakota“ pored Centralnog parka, ispred koje je ubijen Džon
Lenon, gospođa Liv je pozvala veliko društvo na špagete (prokleti Norvežani,
nećeš kod njih nikad dobiti ništa skupo), a mene je pozvao Dragan.
Bila
je tu Mia Farou, simpatična mršavica, različiti slavni ljudi iz pozorišne i
filmske industrije.
U
tom velikom društvu se našla Erika Džong. I šta muškarac mora da pomisli kad je
vidi osim da li je ona stvarno takva kao što piše u svojim knjigama?
Naravno
da sam je odmah zamolio za TV intervju, a ona mi je dala lični broj telefona.
Nakon
dana sam zaboravio taj broj da ne bi slučajno pomislila da mi je preterano
stalo do nje.
Kad
je vreme kuliranja prošlo, zvao sam je i nudio joj sastanak na ručku kad stigne
u grad pošto je stanovala izvan Menhetna.
Najmanje
triput je našla razlog da se ne nađemo, a onda iznenada: “Ne, nećemo u
restoran, doći ću ja kod tebe. Umeš li da kuvaš? Ako ne znaš, nije važno…,
meni treba samo hladna votka.” I pila je votku, ne vodu..
Strani
jezici – nisu zli
Francuski
sam naučio u školi u Strazburu od 1954. do 1957. godine jer je moj otac bio
posmatrač u Veću Evrope kao predstavnik Jugoslavije.
Kao
dečak pohađao sam školu u Strazburu od drugog do šestog razreda.
Tada
se jezik najbolje nauči. Španski sam učio 18 meseci, u vreme kada sam sa
porodicom živeo Urugvaju, gde je moj otac bio u diplomatskoj službi.
Kao
novinar na TV Beogradu svi su se za nešto specijalizovali, a meni je pripala
Latinska Amerika. Tada sam razgovarao na španskom sa diplomatima iz Latinske
Amerike jer je u Jugoslaviji malo ljudi govorilo španski.
Engleski
sam naučio u Londonu, gde sam otišao nakon izlaska iz JNA.
Godinu
dana sam radio kao vozač kamiona i nosač nameštaja.
Imao
sam i neku ušteđevinu jer sam prevodio krimiće s francuskog i španskog.
Imao
sam tada 23, 24 godine, a u tim godinama ne možete naučiti jezik bez naglaska.
Kako
sam u Londonu delio sobu s Grkom sa Kipra, od kog sam učio engleski, zadržao
sam engleski s grčko-kiparskim naglaskom.
Strašne
godine
Da
ste 1993. radili anketu u Srbiji s pitanjem ko je najomraženiji TV voditelj, to
bi bio Goran Milić, na isto pitanje u isto vreme u Hrvatskoj bi vam takođe
odgovorili Goran Milić, ali bi u Makedoniji i Bosni najomiljeniji bio baš Goran
Milić. Bilo je dana kada je „Jutel“ imao pet miliona gledalaca, što nikada niti
jedna televizija na ovom prostoru neće imati.
U
tim satima i satima programa bilo je beskrajno malo nečega što bi se moglo
okarakterisati kao netačno, smišljeno i napravljeno na štetu nekoga, pogotovo
Hrvatske, ali je činjenica da su republike koje su se odvajale, kao i Srbija
koja je takođe bila za raspad Jugoslavije, videli u „Jutelu“ većeg neprijatelja
no što su Hrvati videli u četnicima, a Srbi u ustašama. Arkan je rekao Peri
Zlataru “Ako vidiš Gorana Milića, reci mu da ću ga ubijati polako”.
Istovremeno
je pokojni Stjepan Spajić tada predsednik fudbalskog kluba Hrvatski dragovoljac
sasvim normalno dočekan u Beogradu jer njega Arkan nije doživljavao kao
neprijatelja.
Volim
sve što vole stari
Mnogi
koji me poznaju misle da sam rođen u Slanom kod Dubrovnika, nikad se nisam ni
trudio to osporavati iako sam rođen u Zagrebu.
Biti
ponosan na svoje mesto rođenja, na poreklo svojih roditelja, to je skroz u
redu, ali to isticati kao bitnu tačku sopstvene biografije u savremenom svetu
nema smisla.
Međutim,
kod nas u regionu očito ima.
I
dok se to ne promeni, dok se od mesta rođenja očekuje neka veza ili nezaslužena
povlastica (pomozi, brate, zemljaci smo), na ovom prostoru neće biti istinske
tržišne utakmice. No, ljudi vole da znaju da sam oženjen novinarkom Anom.
Da
s njom imam sina Marka, zagrebačkog maturanta (18), a sa pokojnom prvom
suprugom novinarkom Oliverom kćerku Lanu Mariju, 27-godišnju zagrebačku
advokaticu. Od hobija volim sve što vole stari.
Autor: Aleksandar Nikolić
