Gosti N1 o suđenju za ubistvo Ćuruvije: Retorika devedesetih, moglo se do Kuraka

Posle sedmogodišnjeg procesa, i više od 20 godina nakon ubistva, izrečena je nova prvostepena presuda za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije, vlasnika i glavnog urednika dnevnika “Dnevni telegraf”. Sud je nekadašnje pripadnike Službe državne bezbednosti Radomira Markovića i Milana Radonjića osudio na po 30 godina zatvora, a Ratka Romića i Miroslava Kuraka na po 20 godina zatvora.

Jelena Ćuruvija Đurica, ćerka Slavka Ćuruvije, kaže da se oseća kao da je ovo jedna korak ka završetku i da uvek stoji pitanje – zašto se čekalo ovoliko dugo. Sve je moglo naravno mnogo ranije, pa i ovo, u ovih godinu dana smo gledali koliko su bila besmislena ta ročišta, ništa novo se nije desilo, a samo je prošlo godinu dana, kaže ona.

Prenela je da je bila pre nekoliko godina bila na jednom suđenju i da je to bio preveliki stres za nju. Tu atmosferu koju Zora (Dobričanin), advokatica odbrane i optuženi, prave, na to ne mogu da ne odreagujem, a kad bi odreagovala bilo bi jako burno, navodi ona.

„Jedan drugi advokat je ponavaljao sve optužbe koje su kačene Slavku iz 1998. i 1999. godine koje su bile uvod u ubistvo. Naša suđenja izgledaju kao novi nivoi viktimizacije žrtava, a ne procesi u kojima se utvrđuje krivica optuženih. Tako je bilo u slučaju paljenja kuće Milana Jovanovića. Ta porodica je doživela traume gore nego kad im je zapaljena kuća“, navodi Matić

Govoreći o procesu, Jelena Ćuruvija kaže da takve stvari obeleže život, podsećajući na to šta je Slavko predstavljao i šta dalje predstavlja u borbi za slobodu medija. „Moja želja i potreba je da očuvam njegovo ime i da dođemo do razrešenja njegovog ubistva i to se ne dovodi u pitanje. Ove 23 godine nisu bile lake, one su deo mog života i na nekom nivou i dalje me oblikuju, ali je fanstastična stvar u tome, kad je razrešenje ubistva tate u pitanju, što nalećem na fantastične ljude koji, zajedno sa mnom, u toj borbi učestvuju“, ističe gošća N1.

Vraćajući se na proces, kaže da je odbrana, na čelu sa Zorom Dobričanin, preuzela retoriku devedesetih i da ne odustaje od nje. To je, kako ističe, neprofesionalno. Matić ocenjuje da je to deo identiteta, nešto čime su javno identifikovali svoje mišljenje, kako bi, možda delovali na sudsko veće i na javnost, u korist svojih klijenata.

Na pitanje kad očekuju da će doći do konačne, pravosnažne presude, Matić kaže da ne postoji nijedan razlog da to ne bude u narednih godinu dana. Bilo bi veoma važno, i po evropskoj praksi, da se što pre zakaže donošenje odluke Apelacionog suda, dodao je.

Konačna presuda bi dovela do olakšanja i osećaja da je pravda zadovoljena, ali je nedostatak tu, kaže Jelena Ćuruvija, dodajući da kako se približava godinama koje je njen otac imao kad je ubijen (48) shvata koliko je mogao još stvari da uradi i koliko su još vremena mogli zajedno da imaju.

 „Fondacija i Komisija napravile efikasan pritisak“

Matić je juče izjavio da presuda pokazuje da je i posle 22 godine, moguće rešiti slučaj ubistva ako postoji volja unutar institucija. „Ovo je podvig da posle toliko godina imamo dva puta izrezrečene presude od po 100 godina“, rekao je Matić u Novom danu, navodeći da za 90 odsto novinara u svetu koji su ubijeni nikada ne dođe do pravosudnog razrešenja ubistva. Učinjeno je puno toga, ali najviše od 2013. kada je osnovana Slavko Ćuruvija fondacija i Komisija za istraživanje ubistva – od tada je to postalo svakodnevna tema rada naše komisije u kojoj je bilo devet ljudi i bio je to veoma intenzivan posao u proteklih sedam, osam godina, dodao je.

Matić navodi da je juče u Specijalnom sudu bilo njih nekoliko, da je prošlog puta bilo tu nekoliko urednika beogradskih medija, koji su došli da se solidaroišu, a da sada gotovo nikoga nije bilo. U isto vreme, na sahrani jednog čoveka koji je simbol devedesetih (Milutina Mrkonjića), bio je krem de la krem ovog političkog društva, i na tom događaju nisu bili samo akteri devedesetih nego i oni koji su posle vladali jako dugo, a nisu rešili ovaj slučaj – bilo im je važnije da budu na tom događaju, nego na ovom, ističe Matić. „Još uvek je duh devedesetih  očigledno mnogo jači od onoga što bismo mi želeli – duh demokratskog društva, razvijenog. To nam je permanentna kočnica za sve ovakve slučaje i za samo ovo društvo. Mislim da je to jasan odgovor zašto smo ovoliko dugo čekali i zašto ćemo i dalje imati puno problema. Ne smemo napustiti ni ovu bitku, ni onu vezanu za ubistavo Milana Pantića“, istakao je.

Ova presuda je, kaže, jedan kamenčić u procesu koji neophodan da se dogodi – a to je suočavanje sa Miloševićevim režimom. Nekako ga dostižemo na silu, kaže Matić dodajući da su Fondacija i Komisija i njihov uloženi trud napravile efikasan pritisak na institucije da bi došlo do epiloga. Smatra da se ne bi dogodilo ništa od toga da nisu stvorene te dve institucije, a da to ujedno znači da društvo nije spremno na to suočavanje, ako se ne izvrši pritisak.

Znam da se govori o tome da nisu nalogodavci identifikovani i osuđeni, nalogodavci su umrli, znamo, naveo je.

Što se tiče samog trenutka ubistva, to lice mesta je loše urađeno tog dana i tih narednih mesteci, nije bilo gotovo nikakve istrage, bilo je mnogo opstrukcije, sklanjanja dokaza, naveo je. Matić podseća da je demokratska opozicija obećavala da će među prve tri stvari rešiti ubistvo, „kleli se, a onda posle 5. oktobra ostavili su Radeta Markovića nekoliko meseci, sasvim dovoljno da zatre tragove ubistva i da stvori tu teoriju, zaveru, među onima koji su prateći Slavka prethodnog dana, stvarali uslove da dođe do egzekucije i sklanjali dokaze posle toga“.

Matić ističe da naše suočavanje sa prošlošću nije vezano samo za ubistvo nego i za nečinjenje. On naglašava da 15 godina, posle ubistva, gotovo nije ništa urađeno, da se nije pomaklo od dosijea „Ćuran“ koji je otkriven krajem 2000. godine, a da je tada već bilo jasno ko je izvršio ubistvo.

O Kuraku: „Lako je moglo da se dođe do lokacije“

Govoreći o Miroslavu Kuraku koji je u bekstvu, Matić kaže da je drastična neodgovornost sistema, da toliko dugo godina MUP nije identifikovao mesto gde se krije, da ga privedu pravdi i ovom suđenju. Oglašavao se da ima firmu za safarije i prema tome lako je moglo da se dođe do lokacije, ocenjuje.

Dogodila se promena pasoša, (za vreme demokratskih vlasti) kako je ispričao Pavol Salaj iz Reportera bez granica, ali tada nije još bila podignuta optužnica, kaže Matić. Ove godine mu ističe, biće interesantno da li će mu neki konzulat produžiti, nadam se da neće i to bi trebalo da predstavlja trenutak hapštenja, po Interpolovoj poternici, kaže gost N1.

Matić zaključuje da je preveniranje napada na novinare ozbiljan zadatak države