GRAD POTOPLJEN POLTRONSTVOM

Vest o dodeli titule počasnog građanina Aleksandru Vučiću našla se tih dana među udarnim vestima u zemlji. Pojedini „lokalni mediji“, uključujući i režimske tabloide, plasirali su neproverenu informaciju da je i lokalna opozicija (u komisiji) glasala za Vučića kao počasnog građanina. Istina koju su razotkrilie Takovske (a kasnije i drugi nezavisni mediji u Srbiji) bila je da opozicioni član komisije ne samo da nije glasao, već nije ni došao na glasanje kada je video o čemu se radi

 

Novinski tekst je zastava prolaznosti. Pojavi se pred očima i nestane s poslednjim slovom teksta. Il’ ranije… Možda su zbog toga i smišljene SLAP tužbe? Kako bi, unedogled, razvlačile novinske tekstove po sudovima. I tako im produžavale život godinama nakon prirodne smrti. Onda umirale lagano, zajedno sa pravosuđem.

 

Slap tužbe nije izmislila ova vlast. Niti su ih izmislili oni koji nas takvim tužbama pritiskaju. Oni su samo preuzeli i upodobili sve moguće administrativne smicalice, kerefeke i trikove, iz svih mogućih opštih i nacionalnih istorija države i prava, kako bi održali sistem koji drugi posmatraju kao hibridnu demokratiju.

 

Međutim, ako sistem posmatrate iz kože medija koji ne želi da bude poltron, podanik ili propaganda vlasti, onda vam se čini da živite u emanaciji pesimizma – realnoj distopiji.

 

Evo i kako

 

Uloga novinara i medija je prosta, bilo na lokalu – bilo u globalu. Kao što je uloga kovača da klepa sikire i potkiva konje, tako je i uloga medija da informiše građane o važnim događajima i problemima koji se tiču njihovih života i budućnosti njihovih zajednica. Stoga nema velike razlike da li se radijus tog medija prostire do svakog grada u državi ili svakog sela u opštini. Ona je od vitalnog značaja kako bi i male novine –  poput Takovskih, koje traju 63 godine – ostale nezavisne od političkih pritisaka i manipulacija, kao i da se finansijska podrška dodeljuje na osnovu merljivih kriterijuma kao što su kvalitet novinarstva, ugled i objektivnost.

 

Šta bi bilo, na primer, kada bi političar naredio kovačima da se konji više ne potkivaju, već da im se navlače čarape? To ne bi bilo u interesu ni građana, niti kovača… Ali bi tu vest objavile sve novine u zemlji! Tiraž bi onima koji bi to prvi objavili planuo. A političar bi bio ismejan, ali i razotkriven (jer je, recimo, njegov najbolji prijatelj tih dana – gle, slučajnosti – kupio modernu mašinu za štancovanje uniseks čarapa, a firmu registrovao na babu iz Surduka).

 

Kome, samo, ne bi odgovaralo da ovu vest razdeli građanima?

 

Evo i kome

 

Pa, svim onim portalima, televizijama i novinama zavisnim od dotičnog političara. Upravo zbog toga je trend, koji se odnosi na finansijsko suzbijanje i diskriminaciju medija koji nisu poltroni ili podanici vlasti, najtoplije rečeno – poguban.

 

Činjenica da najveći, najznačajniji i najstariji mediji u jednom gradu, recimo Gornjem Milanovcu, dobijaju minimalna sredstva od lokalne samouprave za sufinansiranje medijskih sadržaja dve godine zaredom, ukazuje na sistematsko uskraćivanje finansijske podrške nezavisnom novinarstvu.

 

Egzaktno, od 15 miliona dinara koje opština Gornji Milanovac opredeljuje za sufinansiranje medijskih sadržaja od javnog interesa Takovskim novinama se – drugu godinu zaredom – dodeljuje minimalnih 100.000 dinara. Ni ranije nije bilo mnogo bolje. Povrh svega, opština je koristila rupe u zakonu (administrativne smicalice) kako bi prebacila javno oglašavanje iz Takovskih novina u novine iz jednog drugog grada. Opština je, naime, postavila uslov da štampani list mora imati tiraž od 3.500 primeraka, što je bio nedostižan uslov za Takovske koje imaju manji tiraž (tada oko 2.500 primeraka), kako bi isključila lokalni list iz konkurencije za finansijska sredstva. Osim toga, predsednik opštine poveo je sudski spor protiv novina i glavnog urednika. I to zbog prenetog saopštenja jedne lokalne političke grupacije kojom se traži od njega da se izjasni o pojedinostima (izvanrednog i transparentnog) istraživanja Vic Vojs o slučaju Niveus Tima iz Gornjeg Milanovca, a o poslovima i povezanosti lica iz ove firme sa opštinom i predsednikom opštine!? Nažalost, njegova tužba je delimično usvojena na Višem sudu u Beogradu. Sledi nastavak na Apelacionom sudu…

 

Ono što je u ovom slučaju interesantno, koliko i apsurdno, to je da se na Višem sudu parlalelno vodio još jedan proces. Povod je, naime, isto ono istraživanje Vojsa o slučaju Niveus Tima. Viši sud je ovde odbio tužbu Niveus Tima, a tuženi je bio Vic Vojs.

 

O tempora, o mores!  U oba ova slučaja, cenim, slap tužbama se htelo postići to da se o javnim nabavkama, a još manje o predsedniku milanovačke opštine ne govori u medijima. Ali – što bi kola klepetala to volovi riču.

 

 

Evo i zašto

 

Kritički nastrojeni mediji imaju ključnu ulogu otkrivanju zloupotreba vlasti, korupcije i drugih problema od javnog interesa.

 

Bez njih, građani gube pristup istinitim informacijama. Holistički pritisak na nezavisne medije  (slap tužba je samo jedan šraf u mehanizmu)  degeneriše vitalne funkcije društva, a istina postaje dominantna projektovana simulacija  u određenom vremenu i prostoru. U tom smislu, potrebno je da se uspostavi transparentan i objektivan sistem za dodelu finansijske podrške medijima – počevši od lokala – koji će se fokusirati na realne parametre, umesto na političke afilijacije ili druge nebitne faktore. Sve teži ekonomski uslovi u kojima posluju lokalni mediji – posebno štampani – već su sami po sebi dovoljan izazov za održavanje nezavisnosti i objektivnosti u izveštavanju.

 

U protivnom, kada vlast putem komisija – kao u političkom životu – favorizuje isključivo medije koji su joj „poslušni“, rađa neobjektivno i nepotpuno informisanje, klijentelizaciju medijske scene i poltrone svih vrsta.

 

Evo i primer

 

Poltronostvo je, da se ne lažemo, nešto što je oduvek išlo uz politiku kao proja uz kupus, a ni novinarstvu (e, da je samo novinarstvu) nikada nije bilo strano. Nastaje kao iz vode. Ali, mutne. Kada se čovek odriče svojih vrednosti, integriteta i principa zarad ličnih koristi ili blagonaklonosti moćnika. Vremenom, ono je postalo koliko poželjan, toliko i dominantan element u javnom diskursu.

 

Najblistaviji primer za to je jedna vest iz minule godine, a iz Gornjeg Milanovca. Bila je to informacija  da se Aleksandru Vučiću dodeljuje titula počasnog građanina Milanovca!? Bujrum. Stari Milanovčani su se tada prisetili jedne vremešne, ali istinite priče. Svojevremeno je, naime, isto priznanje trebalo da se dodeli Slobodanu Miloševiću. Bilo je to u ono vreme, posle 8. sednice  CK SKS, kada je Miloševiću rasla popularnost kao Tik-Toku. Predlog je bio odbačen kao neumesan i proceduralno neprihatljiv. Nije stigao ni na dnevni red milanovačke Skupštine, a Milošević nikada nije stao u stroj iza Živojina Mišića. Ovoga puta bilo je drugačije. Umesto Vučića prestižno priznanje preuzeo je njegov izaslanik.

 

Vest o dodeli titule počasnog građanina Aleksandru Vučiću našla se tih dana među udarnim vestima u zemlji. Pojedini „lokalni mediji“, uključujući i režimske tabloide, plasirali su neproverenu informaciju da je i lokalna opozicija (u komisiji) glasala za Vučića kao počasnog građanina. Istina koju su razotkrilie Takovske (a kasnije i drugi nezavisni mediji u Srbiji) bila je da opozicioni član komisije ne samo da nije glasao, već nije ni došao na glasanje kada je video o čemu se radi. Glasao je predstavnik jednog pokreta bliskog vlasti. Dakle, da li je onda prava i potpuna vest „I opozicija glasala za Vučića“ ili „Opozicija bojkotovala glasanje“?

 

Finansijski zavisni mediji od vlasti – a koji nisu poltronski orijentisani – nalaze se u teškoj poziciji. U situaciji da ne izveštavaju nepristrasno i objektivno, već na način koji odgovara vlasti. Zbog toga je očuvanje uglednih medija, pre svega, od interesa za građane. Naročito, kad se političari i političarke, opštinari i opštinarke do te mere osile da izgube pojam o vremenu, prostoru i ljudima. Kada faraonski osećaj moći i pijačarska aroganicija potisnu pragove razuma i kada u, svojoj prolaznosti, umisle da su nedodirljivi, svemoćni i večni.