[box align=’box-left’ id=’2936′]
Sve je to „možda“, jer ništa ne znamo o tome kako se građani odnose prema medijima – koliko su zadovoljni onim što im se nudi, šta im nedostaje, šta očekuju, da li se ljute što voditeljka reklamira kafu, zašto kažu da nema ništa da se gleda kad imaju 100 kanala.
Još gore, niko se i ne brine što građani nemaju delotvornog načina da iskažu svoje potrebe i želje. To što radije prate ovo nego nešto drugo, ništa ne znači. Možda to rade zato što im mediji nisu ponudili nešto bolje i korisnije.
Kada novinari odu kod lekara, očekuju da ovi rade svoj posao stručno, pošteno i predano. Ne interesuje ih da li su lekari dobili platu, da li misle da je bolje raditi u privatnoj ili državnoj bolnici, šta je lekarima država obećala, a nije ispunila. I građani su takvi kad odu kod novinara. Žele stručno, pošteno i predano obavljen novinarski posao.
Možda bi građani, bar neki, bili spremni da opet onako srčano kao ranije podrže novinare u borbi za pravo da dobro obavljaju svoj posao. Možda, kad bi im neko objasnio suštinu sporova oko reformi medija, i kad bi poverovali da novinari u zalaganju za određeno reformsko rešenje imaju u vidu pravo građana na obaveštenost, a ne druge interese. To se poverenje nekako izgubilo. Verovatno zato što su mnogi novinari tokom poslednjih godina u kriznim trenucima lakše žrtvovali interese publike nego interese drugih.
(Autorka je istraživač u Centru za sociološka istraživanja)
