U
obrazloženju Nacrta navodi se da je on proizvod rastuće zabrinutosti u društvu
da britanski propisi koji regulišu povredu časti i ugleda ostvaruju negativan
uticaj na slobodu izražavanja. Ključni cilj zakonodavne reforme, navodi se
dalje, jeste da se obezbedi balans koji će omogućiti zaštitu reputacije onih
čiji su čast i ugled narušeni, a da istovremeno sloboda govora i medijske
slobode, kao temelj demokratskog društvenog poretka, ne budu ugrožene stvarnim
ili zaprećenim tužbama.
Pre manje od dve godine, kada je srpska vlada predložila izmene našeg Zakona o javnom informisanju, razlog nije našla u rastućoj zabrinutosti da će taj propis ostvarivati negativan uticaj na medijske slobode. Naprotiv, tadašnji ministar kulture, zadužen za medije, tvrdio je da je najznačajniji problem u medijskom sektoru izostanak ili manjak odgovornosti prema javnosti i javnoj reči, a narušavanje balansa koji zabrinjava njegove britanske kolege smatrao je „podsticajnim za uređenje medijskog prostora na način koji odgovara profesionalcima i medijskim korisnicima koji traže kvalitet“.
Na sreću, Ustavni sud u julu 2010. utvrdio je da te izmene, kojima se jačala odgovornost, a koje je ministar cenio kao podsticajne za uređenje medijskog prostora, u znatnom delu nisu u saglasnosti s Ustavom. No, da problemi u medijskom sektoru samom odlukom Ustavnog suda nisu i definitivno rešeni uveravaju nas, gotovo svakodnevno, sudske presude koje se protiv medija donose. Najnoviji primer je presuda Apelacionog suda u Beogradu kojom je jedan medij, konkretno dnevni list Danas, oglašen odgovornim za prenos informacije već objavljene, nekoliko dana ranije, u druga dva medija, i to odgovornim solidarno sa ta druga dva medija sa kojima ni na koji način nije povezan.
Pojedini pravnici tvrde da ovakva odluka nije utemeljena u zakonu. Kažu da Zakon o javnom informisanju solidarnu odgovornost poznaje samo unutar istog medija, kada medij odgovara solidarno sa svojim novinarom i svojim odgovornim urednikom, ali da, s druge strane, solidarnu odgovornost ne poznaje između dva različita medija, koji nezavisno jedan od drugoga objave istu informaciju. Tvrde da bi takva, solidarna odgovornost mogla proizlaziti samo iz opštih odredaba Zakona o obligacionim odnosima koje predviđaju da za istu štetu koju više lica prouzrokuju zajedno, radeći nezavisno jedno od drugog, ta lica mogu odgovarati solidarno, ali samo ako se ne mogu utvrditi udeli svakog od njih pojedinačno u prouzrokovanoj šteti. U medijskoj sferi, međutim, ovi udeli mogu se utvrditi, na primer, tako što bi se cenilo vreme objavljivanja, ili tiraž u kome je informacija u različitim medijima bila objavljena, što su sve, u slučaju Danasa, sudovi zanemarili.
Kao rezultat presude Apelacionog suda u Beogradu kreirana je situacija u kojoj Danas odgovara solidarno za dug sa Glasom javnosti, medijem koji više ne izlazi a čiji je osnivač brisan iz registra i Kurirom-net, ranijim izdavačem Kurira, koji je takođe u međuvremenu brisan iz registra, čime praktično ostaje jedini odgovoran za štetu prouzrokovanu originalnim objavljivanjem informacije u drugim medijima, a samo prenetom u ovom listu nekoliko dana kasnije.
Postavlja se pitanje zašto je Danas u obavezi da isplati štetu koju je naneo Glas javnosti. Još više, zašto je Danas u obavezi da isplati štetu koju je naneo Kurir, novine koje još uvek izlaze, doduše s formalno drugim izdavačem, pri čemu čak ni taj drugi izdavač ne snosi nikakvu odgovornost. Ako ovakva presuda pravno nije pogrešna, onda postoji ozbiljan problem u našem pravu. S druge strane, ako i jeste rezultat pogrešne primene prava, onda ponovo postoji ozbiljan problem u pravu koje dopušta da se takve greške dogode. A o negativnom uticaju koji ovakve presude ostvaruju na slobodu izražavanja, da i ne govorimo.
Još od pomenutih izmena Zakona o javnom informisanju iz 2009. godine, najavljuje se usvajanje medijske strategije Srbije koja bi trebalo da odgovori na pitanje kakav medijski sistem želimo i na koji način ćemo, kao društvo, braniti slobodu izražavanja uvažavajući njen značaj za demokratske procese u društvu. Činjenica da takvu strategiju još uvek nismo dobili svedoči da, po svemu sudeći, politička elita u Srbiji slobodu govora i medijske slobode ne doživljava kao temelj demokratskog poretka. Naprotiv, doživljava ih kao nešto što može da čeka i što nije hitno. Stoga i balans mere u kojoj, s jedne strane, jača odgovornost medija za stvarne ili pretpostavljene povrede časti i ugleda pojedinaca, dok se sa druge beskrajno odlaže rešavanje gorućih problema medijskog sektora, ostaje duboko narušen nauštrb medijskih sloboda i slobode izražavanja.
Nespremnost države da blagovremeno i odgovorno traži rešenja za probleme sa kojima se medijska scena suočava dovela nas je u situaciju u kojoj ne samo Danas, pored svoje, plaća i cenu grešaka Glasa javnosti i Kurira, već u kojoj i svi građani Srbije, nauštrb ustavom garantovanog prava da budu potpuno i blagovremeno obaveštavani o pitanjima od javnog značaja, plaćaju cenu neodgovornosti i nesposobnosti vlasti da kreira pravni i regulatorni okvir u kome će se to njihovo pravo i realizovati.
Autor je glavni i odgovorni urednik B92
