Ako
je verovati onima koji s optimizmom gledaju na našu medijsku scenu, bilo je
samo pitanje vremena kada će i ovde političarima početi da se tresu gaće od
onlajn građanskog novinarstva. Led je, po njima, probijen ovih dana kada se na
Jutjubu našao video zapis o vršačkim policajcima – batinašima.
I
zaista, ministar policije Ivica Dačić je posle izbijanja skandala požurio da se
izvini dvojici Roma, ocu i sinu, koje su njegovi ljudi tukli u jednoj
policijskoj stanici u Vršcu. Siledžije u uniformama su potom, po hitnom
postupku, uhapšene i protiv njih je pokrenut sudski postupak.
E
sad, po drugoj, pesimistički orijentisanoj „školi mišljenja“, čitava stvar s
građanskim novinarstvom i onim snimkom na Jutjubu je fingirana. Ako je verovati
pesimistima, cilj je bio da aktualna vlast i ministar Dačić pokažu odlučnost i
efikasnost u suzbijanju bahatosti policije. Da bi stvar bila ubedljivija, za tu
„pokaznu vežbu“ su odabrani Romi, pripadnici socijalno i etnički
najmarginalnijeg, pa, prema tome, i najranjivijeg dela populacije u Srbiji.
Bilo
kako bilo, javni interes je, ipak, i u ovom slučaju, nesumnjivo bio pretežniji
od propagandnih poena koje je ubrao ministar Dačića. Jer, odsad će policajci –
batinaši – ne samo u Vršcu nego i drugde po Srbiji – verovatno dobro da
razmisle pre nego što odluče da „treniraju strogoću“. Pri tom će na njihovu
odluku, možda presudno, uticati pitanje: a šta ako se opet nađe neki insajder,
vatreni poklonik građanskog novinarstva, pa obelodani naše nepočinstvo?
Ni
Dačiću nije svejedno, bez obzira što se ovog puta jeftino izvukao. Zna on da se
i u Srbiji približava dan kada će ministar u čijem resoru pukne ovakva bruka
žuriti da sam podnese ostavku i tako se bar časno povuče. Jer, takva su pravila
ponašanja u zemljama sa razvijenom demokratijom i slobodnim medijima kojima,
bar u načelu, i mi težimo.
Kod
nas još uvek tako ne biva. A hoće sigurno – pre ili kasnije.
Građansko
novinarstvo, koje je, eto, i ovde počelo više nego dosad da utiče na javno
mnenje i ponašanje političara, u tome će, nesumnjivo, odigrati značajnu ulogu.
U pitanju je potpuno novi medijski koncept koji je počeo naglo da se razvija u
relativno bliskoj prošlosti – u poslednjoj dekadi 20. i prvim godinama 21.
veka. Bila je to, s jedna stane reakcija na pad poverenja građana u mas medije,
a sa druge plod revolucionarnih tehnoloških inovacija u oblasti komunikacija.
Ideja
pokretača građanskog novinarstva je bila da stvore „novinarstvo naroda za
narod“. Znači, drugačije od profesionalnog koje je, po njima, pod uticajem
establišmenta pa, prema tome, „pristrasno“. Internet se pokazao kao savršen
medij za to. Omogućio je „običnim“ ljudima da izražavaju svoje mišljenje i da
ga uz pomoć računara i mobilnih telefona proslede do miliona ljudi širom sveta.
Građansko
novinarstvo se danas označava kao peti stub demokratskog društva. Prva tri, kao
što je poznato, počivaju na razdvojenim granama zakonodavne, izvršne i sudske
vlasti, a četvrti na slobodnim medijima koji kontrolišu da li su „zdrava“ prva
tri. Sada se, evo, pojavio i peti, s ozbiljnim ambicijama da bude kontrolor –
kontrolora.
I
zaista, novi socijalni mediji, kao što su Majspejs, Fejsbuk, Jutjub i drugi
povezali su ljude i otvorili nove prostore za širenje slobode javne reči. Tako
je ponovo na javnu scenu vraćen društveni značaj medija.
Građansko
novinarstvo je u oblast politike – jer čovek je, veli još Aristotel, „politička
životinja“ – unelo promene s neslućenim mogućnostima za razmenu ideja i
okupljanje uz pomoć Es-Em-Es poruka, blogova i sajtova. Ono sada igra vrlo
veliku, ako ne i presudnu ulogu u širokom dijapazonu od izbornih kampanja pa do
pokretanja pravih revolucija. Dobar primer u tom pogledu je „arapsko proleće“
koje je granulo zahvaljujući, pre svega, aktivizmu studenata i tinejdžera.
Mladog i obrazovanog sveta kojem je razvoj tehnologije pružio priliku da se
ratosiljaju anahronih i nečovečnih režima.
Radikalna
promena masovnih medija koja je usledila s razvojem tehnologije ne znači,
naravno, da je klasično novinarstvo postalo suvišno, da novinari amateri sada
mogu da preuzmu posao novinara profesionalaca. Građansko novinarstvo bi trebalo
da bude, a to i jeste u normalnim okolnostima, izazov i zdrava konkurencija na
medijskom tržištu. Pri tom su saradnja i povezivanje od obostrane koristi.
Velike medijske kuće, kao što su, recimo, Bi-Bi-Si i Si-En-En, pa čak i vodeće
novinske agencije, a među njima i Rojters, često preuzimaju ili čak naručuju
priloge novinara amatera.
Kod
nas je građansko novinarstvo još u povoju. Da je i ovde nešto počelo da se događa
moglo je da se nasluti još kada su se pojavili blogovi ovdašnjeg mladog i
pametnog sveta. Biljane Srbljanović, na primer. Na Jutjubu su se ubrzo našli
brojni društveno angažovani video zapisi, kao što je onaj o nasilju i
prostituciji u školama, koji su pokrenuli akciju vlasti da se to zlo suzbije.
Usledili su i politički i etički otrežnjavajući prilozi kakav je, recimo,
„Kosovo za patike“… Nedavno je na lokalnim izborima na Paliću jedna društvena
grupa koristila Fejsbuk.
Ima
nade.
Autor:
Jan Briza
