ENPartija Prezidentove supruge, JUL, dala je glavnog državnog hajkača, saveznog ministra bez portfelja Gorana Matića, koji će kasnije preuzeti zvanični resor laži, to jest informisanja.
U tim neizvesnim danima, istu ako ne i veću spremnost da pod teški propagandni jaram u ratom ugroženoj zemlji podmesti svoja pleća, iskazaće i Matićev homologni parnjak na republičkom nivou, ministar informisanja Aleksandar Vučić; njihovo teško rabotanje na propagandnom frontu urodiće ubrzo bogatim plodovima i utisnuće prepoznatljiv žig na sliku o Srbiji u poslednjim godinama Prezidentove ere.
Uloga dvojice ministara informisanja bila je ponajviše slična propagandističkim zadacima koji su tih godina bili postavljani pred uredništvo državne televizije, s tom jedinom razlikom što su se Komrakov, Ristić, Lenardova i ostali stručnjaci za tzv. „govor mržnje“ bavili proizvodnjom spoljašnjeg neprijatelja, dok su Goran Matić i Aleksandar Vučić bili zaduženi za produkciju unutrašnjih neprijatelja, „stranih plaćenika, izdajnika i špijuna“, zapravo za medijsko najavljivanje, hajku i kasniju likvidaciju neistomišljenika. Manična i neumorna kreativnost ministra Matića ogledala se u neprestanom fabrikovanju svakojakih afera, gde su po pravilu bila upletena izvesna sumnjiva i nepoželjna lica, a on lično pokazao je naročitu sklonost za otkrivanje raznoraznih zavereničkih grupa i atentatora, ubačenih sa Zapada, s ciljem da Prezidentu navodno po svaku cenu – budući da je Prezident svetski važna zverka i politička marka najvišeg ranga – dođu glave. Na konferenciji za štampu početkom aprila 1999, na pitanje stranih novinara o stotinama hiljada izbeglica sa Kosova koji su u to vreme bili preplavili Makedoniju (a čiji snimci su se vrteli po svim vodećim svetskim stanicama), ministar informisanja Matić je bez oklevanja odgovorio: „To nisu izbeglice već glumci koje je NATO platio da šetaju ukrug kako bi izgledalo da ih ima što više.“ Dobivši zadatak da umiri domaću javnost i pronađe opravdanje za masakr u Srebrenici, ministar Matić krivce za genocid nalazi u francuskoj obaveštajnoj službi, fabrikujući aferu „Pauk“.
Krivca za pogibiju radnika RTS-a, pak, pronalazi ni manje ni više nego u Zoranu Đinđiću, koji je, po rečima ovog ministra, „naredio Klintonu da bombarduje Aberdarevu“. Čujmo kako je ministar Matić elaborirao tu svoju tezu u jednom intervjuu: „Pitanje: Zašto je Americi u ovom trenutku toliko bitno da sruši vlast u našoj zemlji? Ministar Goran Matić: Jer je Klintonu neophodan alibi za zločine koje je počinio u Jugoslaviji… Da bi pri tom Klinton sa takvim alibijem mogao da kaže… Međunarodnom krivičnom sudu u Hagu… da on nema ništa s tim, nego da je on samo naredio bombardovanje RTS jer mu je to Đinđić tako rekao.“
Za razliku od ministra Vučića, koji je u slučaj RTS-a bio upleten i porodično, preko majke Angeline koja je na Televiziji u to vreme radila kao urednik noćnih vesti, ministar Matić prišao je bombardovanju poslovno, pobrinuvši se prvo za prezentaciju („Prezentacija je scenski deo; znate, sve ima svoju dramaturgiju“), a zatim i za pravilnu propagandnu interpretaciju. Obrazac te interpretacije bio je jednostavan: i savezni ministar Matić, kao docnije optuženi Milanović i ostali svedoci na sudu, nastojaće da izjednači slučaj RTS-a sa ratnim zločinima u Grdeličkoj klisuri, na varvarinskom mostu, sa bombardovanjem civila u Nišu i Aleksincu, iako je ovde postojala jedna presudna razlika: NATO je od početka upozoravao protivničku stranu da RTS smatra „oružjem miloševićevske propagande“ i, kao takvu, legitimnim vojnim ciljem. I još jedna bitna razlika: jedino je za ovaj zločin NATO imao potpune saučesnike u vojnom i državnom vrhu Srbije.
U okviru kampanje namenjene Zapadu, Matić je u jednom trenutku optužio Ejdena Vajta, generalnog sekretara Međunarodne federacije novinara, prebacujući mu nešto u smislu da on i njegova organizacija nisu posvetili bombardovanju RTS-a dužnu pažnju: „Vi i federacija na čijem ste čelu, a koja okuplja oko 450.000 članova u sto zemalja sveta, niste nijednom za proteklih godinu dana jasno rekli da osuđujete bombardovanje RTS-a i da zahtevate da se nalogodavci i izvršioci tog gnusnog zločina nađu pred licem pravde.“
Ministar informisanja Matić poziva javno na odgovornost Edena Vajta negde krajem maja 2000. godine, a gospodin Vajt stiže u Beograd 31. oktobra iste godine i odgovara hazarskom ministru laži sledeće (u govoru pred spomenikom poginulim radnicima RTS-a): „Novinari celog sveta osuđuju raketiranje zgrade Radio-televizije Srbije i činjenicu da je civilni objekat bio meta napada. Učinićemo sve kako bi se utvrdila krivica čelnih ljudi ove kuće koji su znali da je RTS na listi ciljeva.“
Nastavlja se
