EN„Mene niko i ni na koji način od strane NATO ili bilo koga nije obavestio da će biti bombardovana zgrada RTS-a“, izjavio je Milošević na saslušanju od 7. juna 2001. Milan Milutinović četiri dana kasnije, 11. juna: „Nisam imao pojma da će toga dana, u to vreme biti bombardovana zgrada RTS-a. S tim u vezi nisam imao nikakav razgovor sa Dragoljubom Milanovićem, tadašnjim direktorom RTS-a.“ „Ni od koga nisam čuo da će zgrada RTS-a biti bombardovana, mislim na neku zvaničnu i izričitu informaciju“, general Vojvodić 22. novembra 2001. „Ja lično nisam bio upoznat ni sa kakvim dojavama da će zgrada Televizije biti gađana“, pukovnik Pajčin na saslušanju od 28. maja 2002. „Nikakvo saznanje i ni od kog nisam dobio da će zgrada RTS-a biti bombardovana“, Milorad Komrakov, 20 februara 2001. „Što se tiče bombardovanja zgrade Televizije, znam da se u istoriji ratovanja nije desilo da se bombarduje baš zgrada“, tehnički direktor Milan Topalović na saslušanju od 20. februara 2001. „Ja nikakvu direktnu informaciju, spolja ili iznutra, nisam dobila da će biti bombardovana zgrada u Aberdarevoj“, Tatjana Lenard, 20. februara 2001. „Kao vojnik intimno sam se nadao da NATO neće bombardovati zgradu RTS-a“, Andrija Tadić, funkcioner službe odbrane RTS-a, 16. maja 2001.
To njihovo dosledno negiranje možda i ne bi bilo tako čudno da im je iko, počev od isleditelja pa do sudija, odgovarajuće pitanje u tom smislu ikada i postavio. Međutim, sudske vlasti ne samo što ih o tome nikad ništa nisu pitale, nego su, štaviše, činile sve što je bilo u njihovoj moći da ublaže ili eliminišu svedočenja koja su išla u tom pravcu, naime da se „ipak možda znalo“. Što je i razumljivo: iz činjenice da se znalo, proisteklo bi odmah i logično pitanje: Ako se znalo, ko je sve znao?, a tada se proces zacelo više ne bi mogao držati pod kontrolom. Tada bi se ispostavilo da su znali mnogi, i Vojska i Ministarstvo odbrane, Vrhovna komanda, i druge važne državne institucije, pa se više ne bi moglo skrivati ono o čemu se dotle samo govorkalo, kako je tu reč zapravo o naručenom zločinu, s državnog vrha dirigovanoj odluci, da su Milošević i najuži krug njegovih trabanata u slučaju Televizije svesno išli na što veći broj ljudskih žrtava, radi pobede u propagandnom ratu protiv međunarodne zajednice i NATO-a.
Uprkos mnoštvu dokaza, proces nikada nije krenuo tim pravcem kojim je zacelo trebalo; nijednog trenutka nije dolazilo u obzir da ispitivanje krene tragom Milanovićeve, pa samim tim i Miloševićeve krivice za masovno ubistvo s predumišljajem. Takva optužba jednostavno nikad nije podignuta.
No time se ovde, u slučaju žrtvovanja radnika RTS-a, samo još jednom potvrđuje napadna sličnost sa ostalim nerasvetljenim ZIOČINIMA u Srbiji devedesetih, onih s državnim predznakom; sud u najboljem slučaju šalje u zatvor tek neke od izvršilaca, čineći apsolutno sve što je u njegovoj moći da unapred ograniči i u poželjne okvire svede tok procesa: da saučesnike prikrije ili ne pozove na saslušanje, ili da ih eventualno pozove u svojstvu svedoka, dok nalogodavci i podstrekači po pravilu ostaju nekažnjeni, štaviše ne bivaju ni pomenuti, kao da ne postoje; kao da su se toliki zločini dogodili eto tako, kao plod hira ili iznenadnog pomračenja svesti pojedinih neodgovornih lica, poput generalnog direktora Milanovića koga je marta 1999. iznenada spopalo nešto neobjašnjivo, nekakve mračne sile i besovi, usred sve intenzivnijih ratnih dejstava i svakodnevnog bombardovanja SR Jugoslavije, te nije izvršio naredbu Savezne vlade o evakuaciji RTS-a; naspelo mu da se tako hirovito ponaša, i eto – izgubio čovek iznenada razum i nekoliko stotina zaposlenih nedeljama ostavio kao žive mete. Kao što ga je to isto nepoznato nešto spopalo i na prvom saslušanju, gde je kao lojalan Miloševićev soldat odmah priznao svoju krivicu, naime da upravo po njegovoj odluci pomenuta mera Savezne vlade nije sprovedena u dejstvo, stoga što je, kako glasi njegovo lakonsko objašnjenje, „smatrao nesvrsishodnom“. Sud, naravno, nikad nije ispitao prave razloge koji stoje iza tog nesuvislog objašnjenja.
Nastavlja se
