[box align=’box-left’ id=’5754′]
A to je čak godinu i po manje fore u odnosu na privatizaciju ostalog državnog kapitala u zemlji. U suprotnom, postupak prodaje medija se obustavlja, a oni odlaze u ruke zaposlenih, koji će akcije dobiti bez naknade. A ako ni oni ne budu želeli to da prihvate, medij prestaje da postoji i briše se iz registra. Jednom rečju – ili će se privatizovati ili ih neće biti. Trećeg nema.
Zaposleni su bili u strahu da se ovo ne desi, a sada, kada je odlučeno, verovatno su prestrašeni. Zašto? Privatizacija medija prethodnih godina nije se pokazala u najboljem svetlu. Zaposleni u privatizovanim medijima morali su da se suoče sa novim „gazdama“ koji su na svoju ruku otpuštali ljude i time smanjivali troškove. Drugi se nisu snašli u vođenju medija, pa su glasila ubrzo gašena, a novinari i drugi zaposleni ostajali bez posla. Retki su primeri koji su nastavili uspešno da rade.
Situacija u medijima već godinama se pogoršava. Ekonomska kriza, osim poslovanja, uticala je i dovela da pada profesionalizma. Broj medija, kojih je više od hiljadu, za tržište Srbije je preveliki. A novinara još više, ali i onih koji tek žele da se bave tim poslom. Pa, i oni koji nekim slučajem ostanu bez posla, teško će naći novo zaposlenje. I zato su se mnogi zaposleni u lokalnim medijima pobunili, okupljeni u Kragujevačkoj inicijativi, Koaliciji zaposlenih u medijima, Sindikatu novinara Srbije…
Oni su tražili da se mediji ne privatizuju, već da se pretvore u lokalne javne servise. Što je legitimno, ali ne i izvodljivo naročito u situaciji kada je i nacionalni javni servis na rubu egzistencije. Lokalni mediji jesu bitni za građane. Lokalne informacije, komunalne, o svakodnevnom životu u njihovom mestu na nacionalnim medijima neće dobiti. Zato jesu značajni.
Sindikat novinara rekao je da EU ne traži privatizaciju medija. Da, traži. Traži da se država povuče iz vlasništva u medijima, jer dok ne bude tako neće biti omogućeno nepristrasno i objektivno izveštavanje građana. Ono što za Evropu jeste prihvatljivo, i što i jesu predlagali, upravo su lokalni javni servisi. Ali, verujemo svi da i oni shvataju da je to u ovoj situaciji nemoguće rešenje. Jednog dana, ko zna, možda i bude toga. Kada se situacija popravi.
Slučajeve privatizacije medija prenosom akcija na zaposlene u Srbiji nismo imali. Međutim, u Sloveniji kažu da su najbolja rešenja povlačenja države iz medija ili za one koje niko nije želeo da kupi bila upravo ta. Zaposleni su preuzeli pojedine medije i nastavili da funkcionišu bolje nego ranije. Zašto i ne bi, ipak, oni najbolje poznaju „sistem“. Nikad se ne zna, možda se to pokaže i kao dobra praksa kod nas. Makar ćemo se nadati tome.
