Nekako u vreme kada sam pisao istiniti igrokaz o tome kako se jedna turistička agencija i jedna čarter kompanija iživljavaju i testiraju granice tolerancije jednog oca blizanaca koji je pošteno platio svoje letovanje, stigla je vest o prebijanju Teofila Pančića. Zanemarimo li sve ono o čemu taj elokventni intelektualac poslednjih dvadeset godina piše, on je te večeri bio samo jedan od putnika autobusa na liniji 83 koja spaja Zemun i Crveni krst.
Jedan od retkih čestitih i radoznalih mislećih ljudi koji se vozi gradskim prevozom uz sve rizike i nelagodnosti koje taj čin sa sobom nosi. Naročito ako često pišete o primitivizmu, nasilju, ratnim zločinima. Ako ne pristajete da putite. U mom istinitom igrokazu od pre nedelju dana, niko od srpskih turista putnika se nije suprotstavio autoritetu kapetana Brke, šofera „boinga“ 727, koji je pretio nedužnom ocu blizanaca da će ga prelustiti na milost i nemilost egipatske policije zato što se usudio da traži pripadajuću masku za kiseonik za svoje dete! Gledajući samo svoja osunčana dupeta Srbi iz „boinga“ nisu hteli da se previše zameraju šoferu u čijim im se rukama nalazio život naredna tri sata. Jer, kad se sruši „boing“ obično nema preživelih i slaba je satisfakcija crna kutija iz koje se može naslutiti da je „kapetan Brka bio malo nervozan“. Nasilnici iz Pančićeve „osamdesettrojke“ imali su metalne šipke kao argument za „srpsku ćutnju“ dok su tukli Teofila.
I nad tim ponižavajućim, eksllicitnim prizorom Srbi iz „osamdesettrojke“ su ostali nemi. Neko je možda i prepoznao izdajnika i seirio što ga je stigla pravedna kazna. „Boing“ ili „osamdesettrojka“, bus ili avion. Srbi iz busa jednostavno nisu želeli da fasuju metalnu šipku u glavu.
Ćutolozi Srbi koji gledaju svoja posla i povlače se pred nasiljem i sopstvenom sramotom očigledno su dobili i prethodne i sve naredne izbore. Apsolutni pobednik svesrpskih izbora je prekratko pamćenje svega i svačega što nas je zadesilo. Trebalo 6i to ugraditi u Ustav ove države. Da se svaki put ponovo neprijatno ne iznenađujemo mi koji nešto duže pamtimo. Na primer.
Dok ovo pišem, 103 romske porodice iz sela Jabuka kraj Pančeva i dalje se osećaju loše i nesigurno, toliko nesigurno da je predsednik Boris Tadić pre dva dana proveo seosku slavu Sveti Ilija sa meštanima, kako bi sprečio novo zlo. Dramatična glavna vest o opsadi romskih kuća i rasizmu o kojoj sam pisao na ovom mestu krajem juna, prebrzo je postala mali stubac u ćošku novina. Novo nasilje oteralo je ovo jezivo nasilje do Tadićevog dolaska u Jabuku sa naslovnih strana u kolektivni zaborav i ćutanje.
Kako ćutolozi, kukavice i ljudi koje gledaju samo svoja dupeta mogu da sačuvaju Kosovo? Kako možemo da prijavimo ostatku sveta kosovske nepravdu koja nas je snašla ako smo neosetljivi na obične nevolje komšija, nevolje saputnika u avionima i autobusima? Izgleda da je patriotizam zaista „poslednje utočište hulja“ i da nam niko više ništa ne veruje.
Ne postoji kosmička srpska pravda kojoj ne prethodi obična zemaljska pravda za naše komšije i prijatelje. Čak i ako se komšija zove Teofil Pančić i urla preko svake vaše „patriotske“ mere.
Autor: Janko Baljak
