Mediji
u Srbiji već tada su bili okovani cenzurom. Rukovođeni poslušnicima režima
širili mržnju, krili istinite informacije, a u etar puštali laži i
dezinformacije. U takvim okolnostima, grupa novinara okupljena oko Nezavisnog
društva novinara Vojvodine, organizovala je 2. septembra u centru Novog Sada, s
prozora svoje zgrade u Zmaj Jovinoj 4 (koja danas pripada SPC), alternativni
dnevnik svake večeri u „pola osam”. Zamišljen kao zamena za centralnu
informativnu emisiju na državnoj televiziji, na kojoj se već tada nije moglo
verovati čak ni vremenskoj prognozi, „Prozor” je Novosađanima donosio prave
vesti, goste koji nisu bili u milosti režima i ispovesti ljudi koji su na silu
odvođeni u rat, u kojem Srbija tako uporno “nije učestvovala”.
Počelo
je stidljivo. Ispod prozora NDNV-a okupilo se 2. septembra tek stotinjak ljudi,
da bi publika do kraja meseca narasla na nekoliko hiljada. A na „Prozoru“ su se
smenjivali poznati književnici, intelektualci i političari, poput Aleksandra
Tišme, Zorana Đinđića, Desimira Tošića, Vesne Pešić, Lasla Vegela, Dragoljuba
Mićunovića, Nenada Čanka… Prozor s kojeg je „emitovan“ alternativni
televizijski dnevnik, bio je često osvetljen tek petrolejkom, a sagovornici
novinara su svoje poruke slali kroz skromno ozvučenje.
Koliko
je važan „Prozor” bio Novosađanima, novinarima, ali i tadašnjoj vlasti,
pokazivali su, iz večeri u veče, i špiclovi iz državne bezbednosti koji su,
prerušeni u majstore, na krovu zgrade preko puta, uporno započinjali nekakve
radove. Tačno kao sat, u pola osam kada bi krenule i prve poruke sa „Prozora”,
“radnici” bi počeli da kuckaju po crepu, glume nekakav majstorluk i izgledaju
tragikomično neupadljivo kao u kakvoj drami Dušana Kovačevića.
Od
prvog „Prozora” prošlo je tačno 20 godina, a NDNV je u sećanje na ovaj podvig
upriličilo novo obraćanje Novosađanima, ovog puta sa balkona zgrade u Zmaj
Jovinoj ulici broj 3, gde se danas nalaze prostorije ove organizacije. Pred oko
stotinu građana, nekadašnji predsednik NDNV-a, a kasnije političar Miodrag
Isakov, ocenio je da je „Prozor“ dve decenije ranije pomogao ljudima da
sačuvaju zdrav razum.
–
Novosađani su tada stekli naviku da dolaze pod „Prozor”. To je postao ritual da
zajedno s nama razmene mišljenja i ustanove da nije sve uzaludno i da vredi
pokušati reći istinu – rekao je Isakov.
Profesor
međunarodnog prava dr Tibor Varadi, koji je govorio okupljenima pod „Prozorom”
i dve decenije ranije, upozorio je da je sloboda medija i danas problem, i to
ne samo u Srbiji.
–
I dalje mislim da je sumnja tada bila nešto veoma važno. Bili smo suočeni sa
izuzetno snažnim tvrdnjama, verovanjima i osećanjima. Kada bismo sve to
prihvatili bez sumnje, ne bi ostalo ni malo prostora za nas same. Kroz tu
sumnju mi smo se izborili za malo prostora gde možemo imati svoje mišljenje.
Zavesa kojom smo tada bili zaklonjeni od istine i dalje nije potpuno uklonjena.
Ona i dalje postoji. Danas možda nema tako snažnih predrasuda, ali one i dalje
postoje – rekao je Varadi.
Dragoslav
Petrović je danas član Vlade APV, a onomad je kao predsednik Reformista
Vojvodine učestvovao u prozorskim dnevnicima. On tvrdi da je atmosfera sada
potpuno drugačija.
–
Posle prve večeri „Prozora” jedan istaknuti privrednik pitao me je da li smo
ludi ili smo hrabri. Danas bih rekao da smo bili i jedno i drugo, ali i
uplašeni i ispunjeni – rekao je Petrović, podsetivši da, nažalost, neki ljudi
koji su ostavili nemerljiv doprinos svemu pozitivnom što se na „Prozoru”
dešavalo, više nisu među nama, poput Zorana Đinđića ili Aleksandra Tišme..
Profesor
Mikloš Biro, tadašnji predsednik GO DS-a, kaže da je ono vreme bilo vreme
entuzijasta koji danas mogu da kažu kako je „Prozorom” napravljen pomak, ali i
da budu razočarani.
–
Težili smo promenu društva, a izdejstvovali smo nekakav pomak koji nije bio
dovoljan za izgradnju pravog demokratskog društva. Danas više nemamo
jednopartijski sistem, ali je i dalje važno da se kroz vlast dođe do nekog
dobrog radnog mesta. Mnoge stvari su danas sporije nego što smo mi tada
maštali, ali to tako ide u zemljama tranzicije. Jedan od važnih stvari da se
nešto promeni je istinski nezavisno novinarstvo. Ono mora da ukazuje prstom na
stare i nove lopove i anomalije u društvu. Ali uz njega mora da postoji i
nezavisno sudstvo, kao i promena u svima nama – rekao je Biro.
Direktor
Beogradskog centra za ljudska prava prof. dr Vojin Dimitrijević upozorio je da
se Srbija veoma sporo oslobađa tereta režima Slobodana Miloševića.
–
Novci od ratova završili su u nečijim džepovima, a lopovi i kriminalci se
savršeno razumeju. I dugo će nam trebati da se od toga oporavimo – pojasnio je
Dimitrijević.
U
vreme kada su novinari iz redova NDNV i njihovi gosti građanstvu predstavljali
surovu stvarnost tadašnjice, u Zmaj Jovinoj ulici nije bilo nijednog kafića,
Novi Sad je bio osetno manji i mirniji, ali je energija bila nemerljivo veća.
„Prozor” je bio proizvod upravo te energije, koju je danas tako teško
zamisliti. Od originalnog „Prozora” ostala su sećanja učesnika, slušalaca, a
ostalo je i mnogo dobrih fotografija „Dnevnikovog” fotoreportera Branka Lučića,
koji je jedini među kolegama iz dana u dan dokumentovao događaje.
Nažalost,
ne postoji nijedan video zapis „Prozora”, ali postoji kratak dokumentarni film
mlade novinarke RTV Nataše Krstin, koja je okupila učesnike i nagnala ih da
evociraju uspomene na ovaj podvig. Tu su i knjiga “Novosadski prozor” novinara
i profesora Jana Brize, u kojem su sabrana iskustva učesnika Prozora,
fotografije Branka Lučića, retki novinski članci koji su tada govorili o ovom
događaju, kao i indeks gotovo svih učesnika.
I
upravo je Briza preksinoć sa balkona NDNV-a pozvao sve koji imaju fotografiju
negdašnjeg „Prozora” ili, eventualno, audio ili video snimak, da ga donesu. A
pozvao je i pripadnike nekadašnje Državne bezbednosti da učine dostupnim svoje
arhive. Uostalom, iz vremena „Prozora”, rekao je Briza, najbolju dokumentaciju
sigurno imaju upravo oni.
Autor: Petar Klaić
