Ovih dana, međutim, dogodio se
incident. O novinama i novinarima pričalo se žustro i iza kulisa. U glavnoj
roli bio je predsednik Tadić, koji je ovog puta dokazao da bi bez konkurencije
pobedio u onom TV prikazu „Ja imam talenat“ i to u epizodi pogubnog driblinga u
sopstvenom šesnaestercu.
Naime,
u intervjuu nekim nemačkim novinama, na pitanje zbog čega dnevnik „Alo“ ne
podržava državnu politiku u hapšenju generala Mladića, predsednik Tadić, umesto
da kaže da se ne slaže s pitanjem, saopšti da je nedopustivo da strani izdavač
u Srbiji izdaje novine koje ne podržavaju srpske državne interese. Usledila je
lančana reakcija. Po glasinama iz beogradskih novinskih redakcija, u
beogradskom delu izdavačke kuće „Ringier Springer“ odmah su tražili smenu
glavnog urednika novina „Alo“. Prema istim izvorima, s tim se nisu složile
gazde u Švajcarskoj. U naredna dva dana sporne novine prikovale su na raspeće
predsednika Tadića zbog cenzure medija u Srbiji.
Trećeg
dana iz redakcije „Alo“ saopšteno je da je smenjen glavni urednik, zbog podrške
haškom zatočeniku generalu Mladiću. Nemam dokaza za tvrdnju kako je glavni
vinovnik ovog incidenta baš predsednik Tadić, ali teško da bi mu i njegov
duhovnik poverovao da u tom čorbuljku nema njegove mirođije. Ako nije, baš
njemu je učinjena medveđa usluga. E sad, kakve veze ima izjava Milana Panića,
bivšeg premijera SRJ, koji reče da se u Srbiji nije ništa promenilo od vremena
Slobodana Milošević, da se sistem nije promenio, a akteri jesu, i medijske
slobode u Srbiji?
Veze
između ovih pojmova su ozbiljne. Od onog trena kad je izglasan onaj
srednjovekovni zakon o medijima u Srbiji, sasvim je jasno da su medijske
slobode kod nas krajnje delikatna kategorija. Istina, novinare u Srbiji danas
niko ne ubija, ne lomi im kosti u mračnim haustorima, vlast im ne pleni imovinu
i ne zatvara redakcije. Ali mediji su se danas upleli u spregu s bogatunima iz
vlasti i oko vlasti, sačinjen je začarani krug, potpisan je zapravo ugovor s nečastivim
radi uzajamnog opstanka zbog nedostatka pameti i zbog besparice. Tu je nestao
osnovni smisao novinarstva.
Da
su se novine izborile za svoju autonomnost, i vlast bi bila bolji, a Srbija bi
brže napredovala.
Autor: Đoko Kesić
