Svako je na ovom svetu manje-više poseban i jedinstven, a za Zorana Sekulića se baš može reći da je bio unikatan i neponovljiv na mnogo načina. Obrazovan, rečit, mudar, pravedan, odgovoran, pošten, gospodstven… Profesionalac koji je živeo za svoj poziv, okupljao i hrabrio kolege, i nesebično i neumorno delio svoje znanje i iskustvo.
Bio je među onima koji su početkom devedesetih godina prošlog veka platili cenu svoje beskompromisne odanosti profesiji i nepristajanja na propagandu, laži i govor mržnje. Bio je među osnivačima NUNS-a pre 31 godinu i bio je među onima koji su u protekle tri deceniji bili tu kad je NUNS-u i profesiji bilo potrebno.
Kada nas je Zoran zastupao na nekom sastanku, konferenciji, u radnoj grupi, bili smo sigurni da ćemo biti predstavljeni u najboljem svetlu i da će nepokolebljivo, argumentovano, strpljivo i staloženo braniti interese naše profesije i naše medijske zajednice. Od pre tri godine je bio u našem Sudu časti, i za to je imao vremena, uprkos svim brojnim obavezama, pre svega u Fonetu. A njegova angažovanost na odbrani profesije bila je mnogo šira od NUNS-a – bio je među osnivačima Asocijacije medija, i tu je dao celog sebe, kao što je sebe dao i u osnivanju i etabliranju Saveta za štampu.
Trudio sam se da što više upijem znanja i mudrosti od Zorana, savetovao se i konsultovao kad sam bio u nedoumici i neznanju, uživao u druženju kad bi mi se posrećilo da negde sa njim putujem i boravim.
Čini mi se da sam imao neke sličnosti sa Zoranom, možda umišljam, ali dopustite mi i razumite, no, ono što smo nepobitno imali zajedničko su te navodne titule „vlasnika i direktora“ i sve što ide uz njih. Biti vlasnik medija u Srbiji za mnoge od nas bila je nužnost, odnosno, jedina opcija da bi obezbedili svoju sigurnu kuću, ostali slobodni i privrženi profesiji. Hteli smo kad smo počinjali da budemo samo dobri novinari, i ako zaslužimo, da postanemo urednici, i većini nas nije bilo ni na kraj pameti da ćemo se, pored našeg posla, baviti i fakturama i porezima, platama i honorarima, projektima i grantovima, dugovima i dužnicima.
Biti nezavisni novinar u ovakvoj državi je rizično na mnogo načina, poznato je to koleginicama i kolegama koji su danas ovde, a biti istovremeno i vlasnik medija je najčešće garancija za finansijsku propast i narušeno zdravlje. U prethodne tri decenije vlasnici nezavisnih medija su – ili prerano završavali svoju životnu misiju ili su postali redovni pacijenti raznih klinika.
Da je Zoran Sekulić podigao i održao ovakvu novinsku agenciju u Danskoj, da je toliko radio i stvarao tamo negde, gde se pamet, sposobnost i moral cene, bio bi vlasnik ugledne i finansijski uspešne kompanije, zadovoljni predsednik Uprave i član raznih saveta, uspešni čovek koji u uživa u „trećem dobu“.
A ovde je izgarao da bi mogao da održi firmu i odbrani profesiju, i izgoreo pre vremena. Pre koju godinu, u intervju NUNS-ovom Dosijeu o medijima sažeo je precizno našu medijsku scenu: ona je polarizovana do mržnje, progona, pa i fizičkog ugrožavanja svih onih malobrojnih novinara i medija koji se usude da dirnu u osinje gnezdo. Novinarska profesija izgubila je poverenje i na sebe navukla odijum javnosti, koja više ne pravi razliku između pravih novinara i „nosača“ novinarskog zvanja. Kao što reče moj dobri drugar, stolar Toza: „Novinari su nekada bili na ceni, a sada su cene na novinarima“.
Da ponovim, Zoran Sekulić je bio unikatan i ne može ga niko zameniti, ali mi koji smo imali sreću da radimo sa njim i družimo se, nosimo deliće Zorana u sebi i nadam se da ćemo njegovu mudrost, njegovo znanje i njegovo gospodstvo sačuvati i preneti budućim novinarima.
Željko Bodrožić, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije
