EN
Šta je sloboda govora?
To je pitanje koje danas vredi 43 milijarde dolara. Upravo je toliko Ilon Mask, vlasnik Tesle spreman da potroši da bi postao jedini vlasnik Tvitera, društvene mreže koja je postala najsnažniji globalni forum za razmenu mišljenja o politici, ekonomiji i svim drugim temama od društvenog značaja.
Tviter, ni blizu popularan kao Instagram, ni blizu profitabilan kao Fejsbuk, najmoćnija je politička platforma današnjice. Svi donosioci odluka, formatori mišljenja, svi uticajni i svi „uticajni“, svi su danas na Tviteru. Svi, osim onih kojima je tamo zabranjeno da budu. Recimo, Donaldu Trampu.
Priča o legendarnom tviterašu i kontraverznom predsedniku SAD svima je već poznata – čovek koji je politiku vodio u CAPS LOCK porukama od 140 karaktera, izbačen je sa Tvitera dok je još bio aktuelni predsednik, jer je rukovodstvo ove kompanije protumačilo da njegove objave mogu podstaći ljude na nasilje i da sadrže lažne vesti.
Stvari su se od tad samo pogoršale. Tviter danas redovno brani korisnicima da iznose stavove koje ljudi iz uprave Tvitera smatraju lažnim. Brani da se govori o temama koje smatraju dezinformisanjem. Etiketira ljude kao saradnike ovih ili onih država. Označava medije kao eksponente jednih ili drugih Vlada. Stavlja linkove ispod tvitova sa kojima se ne slaže, koji vode do stranica sa mišljenjima koja smatra ispravnim. Otežava korisnicima da sa drugima dele tekstove sa onih medija i iz onih država s čijom se politikom Tviter ne slaže.
Sve ovo radi se u ime slobode.
Lako je upasti u zamku rasprave da li Tviter ispravno bira ljude i poruke koje cenzuriše: Da li je dobro što je blokiran Tramp? Da li je korisno što su Sputnjik i RTS označeni kao mediji koji sarađuju sa svojim vladama? Da li je licemerje što Dojče vele, Radio slobodna Evropa i Vojs of Amerika nisu?
Je li pametno suzbijati „šerovanje“ tekstova sa kineskih portala? Zašto se ne suzbija Foks njuz ili MSNBC? Da li je to što je Tviter zabranio da se na njegovoj mreži deli članak NJujork posta o narko-seksualnim avanturama Bajdenovog sina potez na kom bi američkoj kompaniji pozavideo svaki sovjetski KGB-ovac? Je li odluka da se zabrani razgovor o eventualno laboratorijskom poreklu kovid-19 virusa – a posle novih informacija, promena te odluke – pokazatelj arbitrarnosti uprave Tvitera u biranju tema o kojima se sme i onih o kojima se ne sme raspravljati?
Index Librorum Prohibitorum (spisak zabranjenih knjiga) Rimokatoličke crkve donet na zalasku Srednjeg veka takođe se pravdao potrebom da se narod zaštiti od lažnih tvrdnji i da se ispravni sistem vrednosti sačuva od koruptivnog uticaja zlonamernih činilaca. Sve isto kao Tviter danas. Čitava inkvizicija sa svim lomačama ovog sveta bila je samo neumorna borba onih koji znaju da su u pravu da istinu zaštite od laži.
Danas nam je poznato kuda je to odvelo, a nemojte sumnjati, Katoličku crkvu su kroz vekove vodili kudikamo mudriji ljudi nego ovi koji danas vode Tviter.
No dobro, rekosmo da ne treba padati u zamku rasprave o tome da li Tviter dobro ili loše cenzuriše sadržaj. Jer, upravo je najbolja cenzura najgora cenzura.
Pravo koje je nekolicina ljudi u jednoj tehnološkoj firmi uzela za sebe, da odlučuje o dozvoljenosti mišljenja drugih ljudi, daleko je opasnije od bilo koje pojedinačne odluke koju će oni, koristeći se tim svojim uzetim pravom, doneti. Još opasnije je to što naše pravo na slobodu govora sada zavisi od toga na koju nogu će ustati milijarder koji bi hteo da živi na Marsu, dok najugledniji svetski mediji redom navijaju da ustane na levu. Diktatura korektnosti neprimetno klizi u korektnost diktature.
