EN• Šta je, u najkraćem, suština Vaše inicijative republičkom ombudsmanu da se zakonski zaštite „insajderi“?
– Često, gotovo po pravilu, kod nas se ljudi, koji radi zaštite javnog interesa stave na raspolaganje javnosti odgovarajuće „poverljive“ informacije o zloupotrebama, kriminalu i korupciji, suočavaju sa vrlo neprijatnim posledicama, od šikaniranja do gubitka posla. Elementarna pravičnost i razlozi efikasnije borbe protiv kriminala i ko rupcije nalažu da se tim ljudima, „insajderima“ ili, kako ih u svetu češće zovu, „duvačima u pištaljku“, na zakonskom nivou zagarantuje da neće snositi nezaslužene posledice. Srbija je i na međunarodnom planu, prihvatanjem nekih antikorupcijskih konvencija i preporuka GREKO-a, prihvatila obavezu da obezbedi zaštitu „insajdera“.
• Koliko je javnost upućena u to šta su zapravo „insajderi“ u šta svee spada u informacije od javnog značaja?
– Mnogo više nego na početku, ali još uvek nedovoljno. Lično sam na tom planu, u okviru raspoloživih mogućnosti, činio sve što sam mogao, čestim istupima u
javnosti, učešćem u edukativnim aktivnostima civilnog sektora, preko informativnog veb sajta i slično. Radili su i mnogi drugi, dosta su pomogli i mediji, ali ima još mnogo toga da se radi.
• Da li su podaci o lečenju male Natalije Tešić, koja je preminula prošlog meseca, trebalo da postanu dostupni javnosti kao informacije od javnog značaja?
– Neki da, u svakom slučaju. Ne i podaci koji bi vređali privatnost nesretne devojčice i njene porodice, ali dokumentovani nalazi zdravstvene inspekcije svakako. Takve informacije su potpuno legitiman predmet interesovanja javnosti, pogotovo nakon javno iznete ozbiljne, i postupcima nekih od odgovornih, pothranjene sumnje u postojanje profesionalne greške.
• Kakva je trenutno situacija sa iznošenjem podataka o primanjima državnih funkcionera i članova upravnih odbora javnih Preduzeća?
– Prema važećim propisima, podaci o njihovim primanjima iz javnih izvora, odnosno budžeta, dostupni su javnosti, ostali ne. Ali, i tu je bilo problema, i do tih podataka se dolazilo, po pravilu, nakon intervencije poverenika za informacije. A od 1. januara 2010, sa početkom primene Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, svi podaci o imovini i prihodima funkcionera trebalo bi da budu dostupni javnosti. Videćemo kako će to izgledati u praksi.
• Smatrate li da bi građane trebalo dodatno upoznati sa potrebom da se informacije od javnog značaja iznose u javnost?
– Svakako da smatram. Građani treba da znaju da je to njihovo pravo, da to ne zavisi od nečije dobre volje. Samo ljudi svesni svog prava da znaju šta vlast radi mogu, insistiranjem na korišćenju tog prava, doprineti uspostavljanju snažnog kontrolnog mehanizma koji je demokratskom društvu neophodan. Sloboda pristupa informacijama je, kao što potvrđuje iskustvo mnogih zemalja, na primer Slovenije ili Slovačke, u stanju da obezbedi odlične rezultate u borbi protiv zloupotreba i korupcije.
• Koliko ste zadovoljni dosadašnjim radom Vašeg povereništva, i šta smatrate svojim najvećim uspehom do sada, a šta promašajem ukoliko ih ima?
– Nije dobro ocenjivati sopstveni rad. Ali, zadovaljan sam što mo gu da kažem da je rad institucije na čijem sam čelu ocenjen veoma dobrim ocenama monitora Saveta Evrope i EU, nezavisnih eksperata, novinarskih udruženja i što rade svakodnevno, na sličan način, ocenjuju mnogi tzv. „obični“ građani. Najvredniji rezultat našeg zajedničkog rada je afirmisanje institucije, u početku potpuno anonimne, kao organa vlasgi u koji građani veruju, što potvrđuje veliki i stalno rastući broj zahteva za zaštitu prava. Objektivan neuspeh je što, uprkos nastojanjima, nisam uspeo da animiram ni jednu od nekoliko vlada koje su se promenile, da ovoj instituciji pruži punu podršku. Takva podrška bi omogućila i bolje rezultate. Ovako, i nakon proširenja nadležnosti na novu, ogromnu oblast zaštite podataka o ličnosti, iako bi na osnovu date saglasnosgi Narodne skupštine, poverenik trebalo da ima 69 saradnika, ima ih samo 12. Podatak govori sam za sebe, ne znam da li postoji još neki organ vlasti koji funkcioniše u sličnim uslovima. Ali, ako ništa drugo, to bar uvećava vrednost onoga što je urađeno.
M. Milovanović
