Početak
dijaloga Beograda i Prištine poklopio se sa početkom prvog zvaničnog susreta
novinara iz Beograda, Prištine i Kosovske Mitrovice na radionici u Atini, koju
je organizovao Grčki fond za evropsku i spoljnu politiku.
Saradnja
između beogradskih i prištinskih medija postoji samo na nivou ličnih kontakata
između novinara, takozvana „insajderska saradnja“. Novinar iz Beograda, Nenad
Radičević, smatra da je došlo vreme da se ostvari saradnja između velikih
medijskih kuća, bez obzira na to što su one pod političkim pritiskom da budu
„državotvorni mediji“.
„Mislim
da bismo mogli da sarađujemo prilikom dijaloga Beograda i Prištine, posebno
onda kada će svaka pregovaračka strana želeti da svom narodu kaže svoju istinu.
U pregovorima uvek postoji nešto što se kaže, kao i ono što ostane ’između
četiri zida’. Uvek postoji nešto što bi srpski novinari mogli da saznaju od
albanskih kolega, koji su dobili neku informaciju od albanskih pregovarača, što
srpski novinari nikada neće čuti od srpske strane. Možda su to neke neprijatne
istine, koje se koriste u pregovorima ili su to neka mnogo veća obećanja nego
što to srpski političari žele da priznaju“, kaže Radičević.
Prošlost
još uvek blizu
Retka
i sporadična saradnja između medija svakako ostavlja mesto predrasudama. Arden
Ahmeti, novinar iz Prištine, kaže da postoji mnogo predrasuda kada je reč o
izveštavanju o ratnim zločinima. On kaže da bi novinari sa obe strane trebalo
da, kada izveštavaju o osetljivim temama, posećuju gradove u kojima se vodi
debata, misleći i na Beograd, ali i na Prištinu. Ahmeti dodaje da medijima fali
jako malo da formiraju pogrešno mnjenje, koje nije zasnovano na činjenicama.
„Kada
Srbin sa Kosova počini zločin, svi izveštaji počinju sa činjenicom da je zločin
počinio Srbin, a tako se dešava i u Srbiji kada zločin počini Albanac. Jedan
kosovski tabloid jednom je napisao da je Hašim Tači rekao da će ’odrubiti glavu
onome ko bude pisao o izveštaju Dika Martija’. To nije istina, jer ja lično
izveštavam o tom slučaju. Moja glava je još uvek na mojim ramenima. Postoje,
znate, mnoge konfuzije“, kaže Ahmeti.
Sa
njim se slaže i novinar jedne prištinske televizije, Škumbin Ahmedžekaj. On
dodaje da je najveći problem na Kosovu to što je narod isuviše opčinjen
izjavama političara. Najveće opterećenje u razumevanju predstavlja činjenica da
je prošlost još uvek blizu.
„Obe
strane su i dalje podložne emocijama. Svakoj strani je teško da čuje da je
Albanac počinio zločin nad Srbinom i obrnuto. Proces pomirenja nije ni počeo.
Zbog toga je teško novinarima da izveštavaju o ratnim zločinima, iako će upravo
objektivno izveštavanje olakšati put ka istini: ko je nad kim počinio zločin.
Važno je ostati objektivan, a ne prenositi ljudima nacionalističke emocije“,
kaže Ahmedžekaj.
Dijalog
samo u sopstvenom interesu
Vojislav
Stefanović, novinar iz Beograda, kaže da je sa Albancima moguća svaka vrsta
saradnje, ukoliko postoji volja obe strane. Prema njegovom mišljenju, u ovom
trenutku, volja izostaje, što se vidi i u stidljivoj spremnosti na saradnju
Beograda i Prištine.
„Postoji
neka otvorena spremnost prema dijalogu, ali na taj dijalog se više gleda
oportunistički. Posmatra se samo u kontekstu u kojem dijalog Srbiji može da
pomogne u evro-integracijama, i koliko Albancima na Kosovu može da pomogne u
odobravanju njihovih partnera iz Evropske unije, ali u dobijanju nekih olakšica
koje bi mogli da dobiju od Srbije, kao neku vrstu ustupaka“, kaže Stefanović.
Biti
novinar u posleratnom društvu veliki je izazov, posebno kada je reč o moralnoj
obavezi da se „zavađena publika“ ne podstiče na etnički konflikt. Uloga
novinara u postsukobnim društvima jeste da objektivnim izveštavanjem doprinesu
pomirenju, uprkos politizovanoj i polarizovanoj javnoj sceni.
Autorka:
Tanja Miščević, Atina
Odgovorni
urednik: Ivan Đerković
