Intervju za zaboravne

Bilo bi bolje kada bismo konstatovali da se intervjuom sa silovateljem povratnikom (Informer 28. septembar) zlo vratilo u Srbiju, ali, suštinski, to ne bi bilo tačno, budući da nije odlazilo odavde, iz svog, iskustva u poslednjih tridesetak godina govore, prirodnog staništa. Intervju sa monstrumom koji je tražio svoju slobodu u strahu žrtava uistinu jeste skandal koji je probudio žene i devojke u Srbiji; demonstriralo se u Beogradu i Novom Sadu, bilo je i muškaraca koji nisu bili zauzeti stanjem na tiketima, a nisu izostale ni FB poruke podrške i sablažnjenosti koje nikad ne omanu. Baš kao ni ode hrabrosti uredniku i vlasnika Informera Draganu Vučićeviću. 

Na prvom protestu došlo je i do incidenta, glodur je dobio udarac nogom u stražnjicu, preživeo je, dakle, dikcijom pomenutih esenesovskih analitičara, atentat, baš kao i predsednik Srbije svih petnaestak dosad. Dva dana nakon objavljivanja intervjua serijski silovatelj Igor Milošević je uhapšen zbog ugrožavanja sigurnosti novinarki Informera koje su napravile intervju i određen mu je pritvor.

Informer je prijavio pretnje, s naknadnom pameću Aleksandra Vučića, a država je priznala kapitulaciju: ne postoji način da se silovatelji povratnici sklone sa ulica.

Nećemo da nosimo biber sprej i suzavac, poručuju sa protesta pripadnice Ženske solidarnosti. U Srbiji moraju, ne bi li sačuvale svoje živote i dostojanstvo. Duboko povređene uvredom Informera, intervjuom koji doživljavaju kao glorifkaciju nasilja nad ženama i retraumatizaciju žrtve. A kako drugačije objasniti činjenicu da je Informer objavio kako je Milošević silovao devojku u kozmetičkom salonu u jednom delu Beograda, (objavljuje i inicijale), te radnicu butika u jednoj od centralnih gradskih ulica. On siluje od 1992, (broj ne pominje), a u poslednjih 30 godina sastavio je tek tri meseca na slobodi (sada ima 44 godine). 

Sve se dešava, možda je nevažno, nakon Vučićevog njujorškog debakla; tamo se, naime, na delu videla spoljnopolitička doktrina iskovana na Zvezdinom „severu“. Odeš u Njojork, pa potpišeš ugovor sa ruskom državom. Odu dva bilmeza u Njojork, pa jedu boršč, kao svojedobno oni imbecili što su razvili srpsku zastavu na Jelačića placu. I bili, gle čuda, izloženi izvesnom neprijateljstvu (nabadanje) tradicionalno nedobronamernih Hrvata.

Jedino je važan niz činjenica koji govori o svemoći državnog glasila koje se bahati na identičan način kao i šef države: lažima i stvaranjem paranoidne atmosfere u kojoj se vidi to – verujemo, ali mora da se ponavlja – da je davno pogažen sistem vrednosti, da je sve dozvoljeno Vučićevim doglavnicima, posednicima vaučera za iživljavanje. Naznake skandalizovanja javnosti mogu se lako anulirati (tako je bilo dosad), budući da, podsetimo se, vlasnik plantaže na kojoj je država uzgajala marihuanu i nije neki kriminalac. Predugo je, za Vučićev ukus, bio u pritvoru. „On nije ubio nikoga, nije imao 10 tona kokaina ili nešto slično, već, koliko sam razumeo, tonu marihuane, koliko pola okruženja. Nemci i ostali su legalizovali. Što on takođe negira da je imao uopšte.“ Ali, sad ima posla sa besnim ženama.

Sad malo o Vučićeviću: „Ja o njemu nemam šta loše da kažem. Smatram ga časnim, smatram ga pristojnim čovekom. Mislim da je mnogo bolji novinar od onih koji se sprdaju sa njim“, Vučićeva je ocena ovog lika i dela.   

Uređivačka politika Informera temelji se na lažima, širenju međunacionalne mržnje, manipulacijama,  izmišljotinama i nagađanjima, objavljivanju sadržaja medicinskih kartona ljudi koji su se zamerili predsedniku Srbije ili vlasniku ovih novina. Specijaliteti kuće su i štura obrada podataka iz dosijea Bezbednosno-informativne agencije, targetiranje porodica uz objavljivanje slika maloletne dece… „Informer je najobičniji ološ“, kazaće, nimalo diplomatski, bivši američki ambasador Kajl Skat, komentarišući jednu u nizu izmišljotina objavljenih u ovoj roto tvari.

Informeru je samo od početka 2020. do danas na medijskim konkursima dodeljeno 18,3 miliona dinara; veći deo novca prelio se u Vučićevićeve firme iz budžeta Beograda, oko 17 miliona dinara. Iako Informer, kao prekršilac Kodeksa novinara Srbije, prema pravilima, ne bi smeo da učestvuje na konkursima za dodelu budžetskih sredstava, Vučićevićeve su firme, ima ih najmanje tri, dobile od novac i od drugih lokalnih samouprava, a od reklamnih ugovora sa državnim preduzećima (Pošta, Elektroprivreda, Lutrija, Turistička organizacija…) još 90 hiljada evra.

Ima u celoj tragičnoj priči još nešto – karakteristično licemerje srbijanske javnosti koje je, eto, zapanjena. Nisu znali da može i to. 

Ne bi baš saučesnici da pamte kako su gledali uzimanje „izjava“ od sagovornika – vezanih pripadnika Zbora narodne garde koji priznaju da su ubijali. Potom da je Vukovar „razrušen, ali slobodan grad“ (Miodrag Popov, RTS), i da su „pored bolnice poređani srpski leševi – uglavnom srpski“ (Nino Brajović). Ne bi da se sećaju hrabre Rade Đokić: „Muslimanski ekstremisti dosetili su se, valjda, najstravičnijeg načina mučenja na planeti. Protekle noći srpsku nejač žive su bacali u kaveze s lavovima u Zoološkom vrtu Pionirska dolina.“

I Informer se dogodio. Odjednom. 

Očekivalo se oglašavanje predsednika Srbije Aleksandra Vučića. I dogodilo se. Na Instagramu, sa sve fotkom iz aviona i zabrinjavajućom porukom: „Na putu za Bugarsku, važni sastanci za Srbiju. Uzgred, mislim da sam jedini na svetu koji za doručak jede kiflice i Haribo bombone“.

Mora da postoji neki izlaz.

Ovaj projekat je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno nr izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.