Kada su sve svetske agencije i televizijske globalne mreže
objavile da je uhapšen Slobodan Milošević, moji izvori su tvrdili suprotno.
Madlen Olbrajt je već dala komentar na Miloševićevo hapšenje i našla sam se u
situaciji koja mi nalaže da demantujem državnu sekretarku SAD. Nijednog momenta
se nisam dvoumila i Radio B92 je započeo vesti informacijom da Milošević nije
uhapšen. Posle pet minuta javila mi se producentkinja televizijske mreže NBC i
pitala me da li znam da sam upravo demantovala Madlen Olbrajt. Kazala sam joj da
je jedino važno da se ljudima prenese istina. Prvo je NBC prekinuo svoj program
i pustio moju izjavu, a potom i ostale globalne televizijske mreže. Demantovala
sam državnog sekretara SAD, a logo Radija B92 našao se na ekranima širom sveta,
započinje ispovest za “Blic“ Bojana Lekić.
Nepuna 24 sata pre početka bombardovanja Srbije i Crne Gore preko satelitske
veze moje kolege su dobile Veslija Klarka glavnokomandujućeg NATO snaga. Teška
odluka je bila preda mnom. Da li da pustim njegovu izjavu u program u kojoj on
potvrđuje da je uzdao komandu o početku bombardovanja Srbije. Sedam miliona
ljudi je u tom momentu želelo da zna na čemu je i odlučila sam da vesti otvorim
glasom Veslija Klarka.
OAZA NA AUTOKOMANDI
Mladi prosvetni radnici i tek venčani supružnici Milovan i Verica Kjećanski
odlučili su da na ime svojih skromnih primanja podignu kredit i kupe stančić na
Autokomandi. Moja soba u tom stančiću bila je moja oaza sigurnosti u bezbrižnom
detinjstvu ispunjenom roditeljskom ljubavi. Ta soba nije bila samo prostor, već
emocija. Moj svet. Verica je predavala srpskohrvatski jezik i književnost, a
Milovan fiziku i mehaniku. Moji divni roditelji koji su me uvek bespogovorno
voleli i podržavali i uporno učili poštenju. Naslušala sam se priča o žutoj
proji, solidarnosti i ideji da sve treba deliti sa drugima. Iako sam jedinica,
ni po čemu nisam tipična jedinica. Moja mama ima četiri rođene sestre, a tata
sestru i brata. Svako od njih ima po jedno ili dvoje dece, tako da nas ima
desetoro unučića i vezani smo kao creva. I dan-danas.
VODA
Mama kaže da sam bila beba koja je dan zamenila za noć, što joj je olakšavalo
dnevno funkcionisanje, ali joj je od noći pravilo horor. Nisam plakala samo kad
su me ljuljali u ćebetu pretvorenom u ligeštul. Sportski duh povukla sam na
tatu. Iako sam imala samo tri godine nisam se odvajala od njega ni kad je igrao
odbojku u moru. Umalo da mi to dođe glave. Tražila sam da me s ramena baca u
vodu, ali nije primetio da sam ispala iz kotura i počela da gutam vodu. U tri
zamaha uspeo je da me izvuče. Međutim, nije dozvolio da zbog toga navučem
strah. Čim sam malo došla sebi, naterao me je da bez kotura zajedno skačemo u
more i tako sam naučila da plivam.
CRVENA ZVEZDA
Pošto sam rođena 9. septembra, dakle 9. 9. 1966. godine, broj devet mi je
omiljeni broj. Legendarni centarfor Crvene zvezde Dule Savić mi je dao dodatni
razlog da zavolim broj devet. Stadion Crvene zvezde nalazio se u neposrednoj
blizini našeg stana. Čim sam prohodala, otac me je vodio na utakmice i odmah
sam ukapirala da je Dule veliki džentlmen i šmeker na terenu. Rekla sam mami da
želim crvenu majicu sa brojem devet na leđima i ona mi je svojim veštim rukama
tu želju ispunila. Ljubav prema Crvenoj zvezdi nikada nije prestajala i kada
neko baš zapne da mu objasnim šta provocira moje emocije prema voljenom klubu,
kratko mu kažem: “Mojim venama teku crveno-bela krvna zrnca”. Kasnije, kada smo
se preselili na Konjarnik, sticaj životnih okolnosti doveo me je u komšiluk
nekolicine vođa zvezdinih navijača. Mnogi od njih bili su moji školski drugovi.
VUKOVAC I SPORTISTA
U školi sam bila vukovac. Sa učenjem nije bilo zafrkancije. Bila sam
znatiželjna i želela sam sve da znam, a znanje lako savladavala. Takav odnos
prema školskim obavezama u velikoj meri su uslovili moji roditelji svojim
klasičnim vaspitanjem. Za mene je bilo nepristojno da imam loše ocene u školi.
Sport me je oduvek privlačio, ali kako nije bilo prilike da igram fudbal, u
školskim sekcijama sam trenirala rukomet, košarku, odbojku i redovno išla na
plivanje. Posle jednog boravka u bolnici zaradila sam žuticu i to hepatitis B,
što je razbolelo moju jetru i okončalo moje sportske ambicije. Sa takvim
zdravstvenim kartonom moj ulazak u novinarstvo bio je sve osim razumne odluke,
ali kroz život su me uvek vodile strast i emocije.
OMLADINSKE NOVINE
Moja tetka je bila producent u Televiziji Beograd i obožavala sam da idem kod
nje na posao. Televizija me je uvek podsećala na neki ekipni sport u kojem je
važno da grupa ljudi zajedno stvori sliku, a ne da se neke narcisoidne
individue slikaju.
Za jednu ambicioznu tinejdžerku kakva sam onda ja bila, dinamičnost posla na
televiziji bila je prava mera. Kada sam u trećem razredu Šuvareve usmerene
srednje škole odlučila da je novinarstvo moj životni izbor, shvatila sam da
moram prvo da savladam zanat. Raspitala sam se gde rade najbolji i otišla pravo
u tadašnje “Omladinske novine”. Jedini opozicioni komunikacioni kanal u bivšoj
SFRJ bila je omladinska štampa i tada sam upoznala divne, često mnogo starije
kolege od kojih sam kupovala fore oko posla.
KAFANA „GRGEČ“
Mnogo dobro smo se se provodili po žurkama kada smo išli jedni kod drugih u
goste. Veliki broj obrazovanih i šarmantnih ljudi umeo je dobro da se zabavi
bez obzira da li smo se ludirali u kući ili nekom noćnom klubu. Nama su u goste
dolazile kolege iz slovenačke „Mladine“, splitske „Slobodne Dalmacije“,
zagrebačke „Mladosti“. Svi su obožavali kafanu “Grgeč” koja se nekada nalazila
preko puta Pravnog fakulteta. U današnjem Beogradu sterilne kafeterije su
zauzele prostor nekadašnjih kafana. Studije književnosti sam upisala na
Filološkom fakultetu u Beogradu jer mi se program na FPN smer novinarstvo nije
dopao. Bio je to novi fakultet i njegov program mi je više delovao na kurs nego
na studije.
UDAJA IZ LJUBAVI
Udala sam se iz ljubavi sa nepunih devetnaest godina.
Većina ljudi misli da je Lekić moje devojačko prezime, ali nije tako. Sa
Slavišom sam provela punih dvadeset godina u braku. On mi je dandanas najbolji
muški prijatelj.
Mnogo ljubavi sam primila od svojih roditelja i uvek sam smatrala da dete treba
da imaš onog trenutka kada si definitivno spreman da mu daš mnogo ljubavi.
Želela sam da budem učesnik u istorijskom periodu u kojem sam živela i zato
nisam želela da imam bebu. Nisam sebe mogla da zamislim kako je nervozno
ljuljam, dok priželjkujem da sam na nekom drugom mestu.
Moja najbolja ženska prijateljica je Šeli. Upoznale smo se u prvom razredu
gimnazije i ostale nerazdvojne sve do danas uprkos okeanu koji nas razdvaja.
Šeli živi u Americi, ali u toku je tehnološka revolucija, pa nam “Skajp” uz
pomoć računarskih kamerica omogućava da se redovno viđamo. Jako se vezujem za
ljude i teško prihvatam kada neko od mojih prijatelja ode.
Moja kuma je mlada umrla i to mi je bio jedan od najtežih perioda u životu.
ĐINĐIĆ – IZGUBILA SAM PRIJATELJA
Ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića dogodilo se kada sam krenula na
službeni put. RTS je prvi emitovao tu vest, ali specijalnog programa nije bilo
zbog niza tehničkih okolnosti u kojima se tada ta televizija nalazila. Bila sam
pribrana i sve provokacije oko višesatnog plakanja i zaključavanja u
kancelariju su besmislene. Izgubila sam prijatelja i plakala 72 dana.
DRŽAVNI IZDAJNIK
Uvek sam birala u životu da idem težim putem ako sam bila uverena da znam gde
treba da stignem i da je moje činjenje časno. Nikada nisam imala strah od cene
za ono što se borim. Vodila sam se idejom da neću da živim po svaku cenu već
onako kako mislim da pripada i da zaslužujem. Nisam sigurna da sam uvek bila u
pravu jer veliki ratnici govore je strah obavezan deo strategije kako bi se
izbegle neke situacije koje sobom nose preveliki rizik. Policija je ulazila u
nekoliko redakcija u kojima sam radila, proglašavali su me lokatorom i državnim
izdajnikom, pretili, ali nisam odustajala od ideje da časno obavljam novinarski
posao ma koliko okolnosti bile nepromišljene i cena velika.
HOD PO MINAMA
Zbog objektivnih informacija i istinite priče o ratnim zbivanjima na prostoru
bivše SFRJ često sam rizikovala. U mestu Turnj u Hrvatskoj pregazila sam minsko
polje.
Zbog dobre priča igrala rulet sa sopstvenim životom. Ali oficiri i vojska svih
zaraćenih strana na prostoru bivše SFRJ su me cenili zbog moje upornosti i
odvažnosti. Bez obzira u koji god se deo bivše nam države danas uputim uvek me
domaćini rado ugoste.
U poređenju sa opasnostima sa ratišta Miloševićeva policija je bila dosadna,
ali i oni su me nekoliko puta zaobišli u svirepom prebijanju ljudi na
protestima 1996. i 1997. Mediji su u Miloševićevo vreme imali zadatak da
objasne narodu šta je belo, a šta crno. Da propagandom odvrate svakog od ideje
da misli svojom glavom. Zato napor tadašnjih novinara „devedeset dvojke“
doživljam emotivno i ponosna sam na to. Danas su mediji u boljem položaju, ali
bojim se da su još previše uslovljeni političkim i ekonomskim interesima.
Autor: Aleksandar Nikolić
