EN
Na osnovu projekta koji smo radili sa Bezbednosno-informativnom agencijom (BIA) i analizom baznih stanica mobilne telefonije, možemo svakog izvršioca da „fiksiramo”, da odredimo tačno mesto na kom se nalazio u vreme ubistva. Sva ubistva koja su se desila 1999. godine! Mogu to da potpišem – kaže u intervjuu za Cenzolovku pukovnik policije Dragan Kecman koji je rasvetlio ubistvo Slavka Ćuruvije i otkriva kako je gotovo 10 godina držao u tajnosti podatke sa baznih stanica mobilne telefonije, koji su danas na suđenju ključni dokazi protiv četvorice pripadnika bivšeg Resora državne bezbednosti, optuženih za ovaj zločin.
„Nema od koga da se za ovo sazna, ili sam ja ili ste vi. Ovo ne sme da izađe”, rekao je Kecman tužiocu i dvojici najbližih saradnika kada je došao do podataka sa baznih stanica 2005. godine.
Cenzolovka: Da li to što ste otkrili podakte sa baznih stanica iz 1999. godine znači da je i druga ubistva krajem devedesetih moguće razrešiti, kao u slučaju Slavka Ćuruvije?
Kecman: Moguće je, ali u to vreme smo imali i sreće i bili veoma uporni da pronađemo bitne materijalne tragove, koji će u celom postupku sruštiti alibi izvršiocima krivičnog dela, što je jako bitno.
Na osnovu projekta koji smo radili sa Bezbednosno-informativnom agencijom i analizom baznih stanica mobilne telefonije, i danas možemo svakog izvršioca da „fiksiramo”, da odredimo tačno mesto na kom se nalazio u vreme ubistva. Sva ubistva koja su se desila 1999. godine! Mogu to da potpišem.
Cenzolovka: Kao što ste to uradilii sa podacima sa baznih stanica mobilne telefonije, koje odbrana optuženih za ubistvo Ćuruvije dovodi u pitanje, kaže da su nepouzdani, pa čak tvrdi i da ne postoje?
Kecman: Dajte mi svoj broj telefona iz 1999. godine i sa opremom na kojoj smo radili (oprema je u BIA, kao i softver Oracle), uradio bih vam rekonstrukciju kretanja, gde ste bili i sa kim ste i koliko razgovarali.
„Evo ti broj”: Posle te rečenice otvaraju mi se sva vrata
Cenzolovka: Vi ste podatke sa baznih stanica od Mobtela dobili 2005. godine, a zakonski su provajderi bili obavezni da te podatke čuvaju tri godine? Kako to da ih je Mobtel imao posle šest godina?
Kecman: Pa znate kako smo ih pronašli? Iz jednog prostog razloga – poštujući zakon. Mobtel je u to vreme morao da narezuje i bekapuje podatke sa baznih stanica zbog tužbi građana koji su bili nezadovoljni visinom računa. Prema zakonu, oni su morali da ih skladište dok se sudski procesi ne završe. Kada se jednom bekapuje, to ostaje u kompaniji.
U tom periodu 1999. godine, podaci koje su imali su se preklapali za više meseci i na više mesta. Na četiri mesta su imali bekapovane podatke za april te godine. Čuvali su ih u nekim prostorijama. A mi Srbi kad ostavimo tako nešto, to ostaje i uvek će nam trebati (smeh).
Cenzolovka: Odbrana optuženih, pa i samo prvostepeno veće Specijalnog suda, tvrdili su da ste te podatke uzeli nezakonito? Apelacioni sud je dva puta ključne dokaze o baznim stanicama vraćao nazad u proces, posle žalbi tužioca.
Kecman: Sve je tokom ovog procesa rađeno u skladu sa zakonom. Malo ljudi poznaje ovu oblast, pa čak i neki tužioci i sudije ne znaju da, prema zakonu, kada nešto policijski službenik prikupi, obavljajući neku službenu radnju, on za to ne mora da izda potvrdu.
Da, da, dovoljno je da ga pozove tužilac ili sudija i da policajac pred njima kaže: Dana tog i tog otišao sam tu i tu, vodio sam razgovor sa tim i tim, on mi je dao to i to, doneo sam to i to u kancelariju i predao tužiocu.
To je zakonit način postupanja.
Ne znaju, verujte
Cenzolovka: Čemu onda onolika drama tokom suđenja za ubistvo Ćuruvije oko toga da li ste i kada izdali potvrdu o oduzimanju podataka sa baznih stanica mobilne telefonije Mobtela?
Kecman: Pa ne znaju! Ne znaju, verujte.
Cenzolovka: Da li je to tako bilo prema zakonu iz 2005. godine? I da li je tako i prema danas važećem zakonu?
Kecman: Po zakonu koji važi sada, morate za to imati naredbu. Prema zakonu iz 2005. godine ni naredba nije bila potrebna. Rešenje resornog ministarstva da si član policijske grupe koja radi na rasvetljavanju određenog slučaja bilo je dovoljno.
Ali ja sam se učio kroz karijeru i nije mi bilo teško da sve uradim po ZKP-u (Zakonu o krivičnom postupku), napravio sam zapisnik, konstatovao šta je oduzeto, potpisao…
Sve to je u ovom našem slučaju U-RA-ĐE-NO! Ti isti koji kažu da je sve namešteno – evo, pozivam ih da daju svoj broj telefona iz 1999. godine tužilaštvu, koje može da rekonstruiše do detalja njihovo kretanje i u aprilu i tokom cele te godine, u sekundu. Znaće s kim su pričali, kada, gde su bili. Taj softver i dalje postoji.
A ta teorija da smo mi nešto nezakonito radili… Da smo podmetali! Baš bih voleo da vidim stručnjaka koji će to što smo radili da demantuje.
Od 2003. godine aktivno radim na istrazi tog ubistva. To su bili ozbiljni razgovori sa više stotina ljudi, samo oko tih baznih stanica – što ljudi iz Mobtela, što iz Službe.
Prvi pomak je napravljen kada mi je saradnik iz Resora državne bezbednosti dao broj telefona gospodina Ratka Romića. Tu mi se otvaraju sva vrata.
Služba je krila podatke o brojevima telefona svojih saradnika
Cenzolovka: Tek 2005. godine dobijate broj mobilnog telefona Ratka Romića?
Kecman: Tek tada! Prvi put! Imam u svojoj svesci, u notesu iz tog perioda, upisano na papiriću, na čijoj je drugoj strani ime mog saradnika koji mi je taj papirić dao u hodu, dok smo se mimoilazili i samo rekao: „Evo ti broj”.
Cenzolovka: Sigirno ste Romićev broj RDB-u tražili i ranije?
Kecman: Znate kako radi Resor državne bezbednosti? Pitate ih da daju Romićev broj, oni daju neki peti, nebitan. Jedini način je da sam nabaviš Romićev broj i da onda tražiš i druge brojeve koje je koristio. Tek ti onda daju. Kad tražiš nešto opisno, oni daju opisan odgovor, nikad precizan.
Isto je bilo i sa dosijeom „Ćuran”. Kada sam ga tražio, morao sam da navedem konkretne stvari iz njega da bih mogao da ga dobijem i pročitam. Zoran Stijović (bivši funkcioner RDB-a, koji je otvoreno kritikovao zloupotrebe Službe, prim. nov.) mi je u tome pomogao, dao mi tačne datume i kontakte koji su stajali u dosijeu „Ćuran” u beogradskom centru RDB. Ne sećam se tačno kada je to bilo, možda 2005, možda i neku godinu kasnije.
DA SAM NADLEŽNIMA REKAO ZA BAZNE STANICE, DANAS NE BISMO IMALI SUĐENJE
Cenzolovka: Uprkos celoj Službi, to ste od njih skrivali nekoliko godina…
Kecman: Gospod Bog nas dodirnuo… To je bilo – ne pitaj me. Znali smo samo ja i još dvojica ljudi…
Cenzolovka: Ipak, kako to da tako moćna tajna Služba, koja svuda ima svoje ljude, tolike godine nije provalila kvalitet vaših dokaza. A imate ih još od 2005. godine?
Kecman: Iskren da budem, to sam dobro sakrio. Za te dokaze znao je veoma mali broj ljudi. Znao je tužilac i samo par ljudi iz ekipe koja radi sa mnom. Rekao sam im: „Nema od koga da se za ovo sazna, ili sam ja ili ste vi. Ovo ne sme da izađe.”
Cenzolovka: Krili ste to i od kolega na višim funkcijama? Da li je neki političar znao za rezultate Vaše istrage?
Kecman: Krio sam od svih. Nije mi padalo na pamet da sa bilo kojim političarem o tome razgovaram. Samo sa tom dvojicom ljudi koji su radili sa mnom.
Cenzolovka: A Vaši nadležni?
Kecman: Da sam to njima rekao, danas ne bismo imali podnetu krivičnu prijavu. Ne zato što su oni nešto odavali. Nego, zna se kako to ide – moji nadležni referišu svojim šefovima, ovi referišu dalje, to dođe do ministara i – gotovo. Sve bi otišlo u sasvim drugom pravcu i ne bismo imali suđenje.
Da nije bilo Verana Matića, da nisam u njega stekao poverenje, da nas nije Bog nekako spojio, isto tako mi danas ovde ne bismo sedeli i ne bi bilo suđenja za ubistvo Ćuruvije.
Žao mi je što nije živ još jedan čovek koji je ovome mnogo doprineo i koji je ostavio veliki trag u sistemu u kome je radio i mnogo pomogao u istrazi i meni i celoj ekipi koja je radila na rasvetljavanju ovog ubistva. Bio je mlad čovek, ali sa velikim autoritetom – mislim na Gorana Nenadovića, koji je bio načelnik Posebnog odeljenja u zatvoru Zabela.
Romić se držao priče o rođendanu jer nije znao za podatke sa baznih stanica
Cenzolovka: Romić je tokom istrage rekao da je 11. april proveo na rođendanu ćerke u Borči, da bi kasnije, na suđenju, menjao priču i rekao da je išao do posla, ali dosta čudnim, zaobilaznim putem… Šta kažu na to dokazi o njegovom kretanju koje ste Vi obezbedili?
Kecman: Suština jedne ozbiljne istrage je, kako mi to u žargonu kažemo, „srušiti alibi” osobi koja se dovodi u vezu sa izvršenjem ubistva. U ovom slučaju upravo to što je on tvrdio da je bio na rođendanu sa porodicom, u svojoj kući u Borči.
Romić se držao te priče sve vreme, do trenutka kada su oni u tužilaštvu prvi put zvanično saslušani i kada su shvatili da je vrag odneo šalu. Tako da ta njegova priča, koju je ponavljao pri raznim saslušanjima – ne stoji, jer je bio u Ulici Ive Lole Ribara (današnja Svetogorska, prim. nov.). Bazna stanica nam pokazuje da je on u vreme ubistva bio u blizini i na mestu ubistva Slavka Ćuruvije.
Interesantna je i njegova komunikacija, dan pre i na sam dan ubistva – u ta dva dana (10. i 11. aprila) je identična. Sa osobama koje su se našle u krivičnoj prijavi. To je bio isti krug telefonskih brojeva, sa istim licima je razgovarao.
Suština istrage je bila – obratiti se Resoru državne bezbednosti i vezati za svaki broj mobilnog telefona ime onog ko ga je tada koristio.
Zahvaljujem ljudima iz RDB-a zbog toga što nam dostavili potvrdu da su brojevi koje smo imali zaista koristili optuženi za ubistvo. Sem – gospodina Kuraka. Kurak je dobio telefon preko Milorada Vučelića (bivši visoki funkcioner SPS i direktor RTS, prim. nov.) i firme „Vlaceb”. Sizifovski posao je bio doći do pravog korisnika tog broja.
Tek smo na kraju došli do sekretarice Vučelićeve firme, koja nam je otkrila da joj je Vučelić rekao da se ta dva broja mobilnih telefona daju Kuraku, koji je tada, navodno, bio u njegovom obezbeđenju.
Kada smo došli do Kurakovog broja složile su se sve kockice. Kurak je posle na svoje ime uzeo taj broj, ostavio podatke iz lične karte u Mobtelu, tako da je bilo jasno ko je vlasnik tog broja.
Iskren da budem, molio sam Boga da oni, kad je počela istraga, potvrde svoje navode iz prethodnih izjava – da Romić kaže da je bio na rođendanu svoje ćerke u Borči. Kada je to izjavio, tokom zvaničnog uzimanja izjave, tog momenta je srušen alibi izvršiocu krivičnog dela.
Kada su optuženi posle istrage shvatili da su podaci sa baznih stanica ozbiljan materijalni dokaz, koji ih „vezuje” za mesto ubistva, da na osnovu toga mogu da budu osuđeni i da je dovoljna još jedna reč koja će to potvrditi – znali su da je time krug zatvoren.
Tokom dalje istrage i suđenja oni pokušavaju u izjavama da se „približe” mestu ubistva, jer su shvatili da su u prvobitnoj fazi izjavili nešto što nije tačno i da postoji dokaz koji opovrgava to što su rekli.
Od 2005. godine imam listing poziva Romića i Kuraka. Oni to nisu znali
Cenzolovka: Imali ste posla sa iskusnim operativcima kao što je Romić, koji isto tako ima iskusnu advokaticu, pa ste mu ipak oborili alibi…
Kecman: I kod tužioca u predistražnom postupku, koji je trajao šest meseci, oni su pozvani, u prisustvu svojih advokata, da se izjasne o okolnostima njihovih komunikacija. Konkretno su odgovarali na pitanje gde su tačno bili na dan ubistva i dan pre toga.
Oni su „bežali” od podataka o njihovoj komunikaciji 10. i 11. aprila, „bežali” sa lica mesta u kuću gde su mislili da imaju alibi, ali tada nisu znali čime mi raspolažemo kao istražitelji. Mislili su da nećemo moći da dokažemo njihovu komunikaciju, a ja već u to vreme imam u rukama listing njihovih poziva preko mobilnog telefona.
