EN
„Oni koji su pratili Ćuruviju nakon ubistva shvataju da su žrtveno jagnje koje je ovcu dovelo vuku na klanje. I onda oni okupljaju sve koji su ga tada pratili, verovatno, žargonski – dupe uza zid, niko ništa nije video, niko ništa nije čuo”, objašnjava Dragan Kecman kako je strahom izazvana zavera ćutanja oko ubistva novinara Slavka Ćuruvije.
Inspektor koji je razrešio ubistvo do detalja opisuje šta se događalo na dan ubistva, kako je korišćen beli golf i koga svedoci nisu smeli da vide, a videli su.
Cenzolovka: Kakva su Vaša saznanja u vezi sa tim da su Ratko Romić i Miroslav Kurak koristili beli golf 3 BG 121-022 iz sastava Devetog odeljenja u vreme ubistva Ćuruvije.
Kecman: Stojim iza toga da je beli golf korišćen prilikom izvršenja ubistva Ćuruvije. Sad ću vam reći zbog čega to tvrdim.
Zamenik načelnika Devetog odeljenja Dragan Pavić trebalo je da ostavi ključeve auta na određenoj lokaciji (iza zgrade Druge uprave RDB u Ulici Kneza Miloša, prim. nov.), zajedno sa tablicama i kolskom knjižicom, ali tako da ne vidi osobu koja će preuzeti beli golf (koji je bio u sastavu Devetog odeljenja, prim.nov.).
Ali, desilo se da je kasnila predaja belog golfa i da su se na licu mesta videli Romić i Pavić. Oni su se i pozdravili. Možete da zamislite koliki je strah osetio Dragan Pavić kad je video da pored Romića stoji Miroslav Kurak. A on ne sme da kaže ko je ta druga osoba.
Šifra „47” označava ubistvo
Cenzolovka: On ni na suđenju nije smeo da kaže koga je video. Rekao je: „Siguran sam da je bio neko s njim, ali ne znam ko. Obojica su bila u tamnim odelima, sa kapama.”
Kecman: Čovek, koji sedi u vozilu i čeka Pavića da završi primopredaju, Ljubiša Dragović, radnik Devetog odeljenja koji je taj golf pre toga koristio, vidi sve to, pošto su farovi uključeni. Ali nije smeo da priča o tome svemu kad je obavljao razgovor sa mnom.
Zašto nije smeo? Pa vratimo se na to PO (prikupljanje obaveštenja) iz 2000. godine, kad su oni davali izjavu RDB-u. Vidite otkad to ide, otkad traje taj pritisak na njih da što pre zaborave to što su videli. Sama činjenica da su imali komisiju u okviru RDB, koja je obavljala sa njima razgovor, sa ove tačke je diskutabilna.
U početku nisu govorili o svemu što znaju. Tek kada smo se mi uključili u istragu, kao UBPOK, počeli su da pristižu detalji. Ruku na srce, nisu bili epohalni, ali su nas usmeravali i bili su bitni za predmet.
Cenzolovka: Za istragu je bilo veoma važno svedočenje Cvijetina Milinkovića, dežurnog načelnika beogradskog centra RDB-a na dan ubistva Ćuruvije.
Kecman: Posle svega toga imate i iskaz dežurnog načelnika koji u dnevniku, na sam dan ubistva, zapisuje rukom, navodi tačno u koje vreme je dobio naredbu načelnika beogradskog centra RDB-a Radonjića da se prekine mera praćenja Ćuruvije i konstatuje da će biti primenjene neke druge mere.
Kad ga pitam: „Šta, gospodine Cvijetine Milinkoviću, znači primena neke druge mere”, on mi kaže: „Reći ću ti to napolju.” Pošto je mislio da se snimaju razgovori – što je bilo tačno.
Na kapiji, sav oznojen posle poligrafa, pošto je k’o knjiga pročitan, on mi kaže:
„Kecmane, ja sam mislio da će on u najgoru ruku biti lišen slobode i da će biti procesuiran.” To je jedina zakonita mera koju je u to vreme RDB mogao da odredi.
Milinković dodaje: „A ne, brate ovo.”
Ja pitam: „Je l’ misliš na ubistvo?”
On kaže: „Da.”
U dnevniku dežurnog načelnika vidite kad je obustavljeno praćenje, ali i da su ga prethodnog dana pratili, da su rutinski dokumentovali šta je radio, da li je imao kontakte, kad je ušao u kuću… E, tu odjednom nastaje frka što je čovek ušao u kuću, a to nije javljeno Milanu Radonjiću.
Prema podacima sa baznih stanica, komunikacije među optuženima 10. i 11. aprila su bile iste. Dakle, on je trebalo da bude ubijen dan ranije, nego je prateće odeljenje 10. aprila javilo da je ušao u kuću, ali ne i kada je prilazio kući. To pokazuje da oni koji su ga pratili nisu ni znali da on treba da bude ubijen.
Oni su samo javili „važi 47” – šifru koja znači da je objekat ušao u kuću. Tad nastaje haos!
Svi su bili začuđeni jer je takav način rada (povremeno javljanje kada objekat promeni pravac, prim.nov.) bio obrazac u RDB-u, ali je Radonjić bio besan što mu ranije nije javljeno da prilazi kući.
Kada smo uporedili kretanje i pozicije svih njih tog dana i sutradan, kada je ubistvo izvršeno, kao i kada smo videli šta stoji u dosijeu „Ćuran”, 2000. godine, mogli smo razumeti zašto je bilo važno javiti na vreme kad prestaje pratnja i kad Ćuruvija prilazi kući, odnosno tom prolazu u kome je ubijen.
Ne postoji nijedan drugi razlog koji objašnjava zahtev da se iz minuta u minut javlja kretanje Ćuruvije, osim ako se ne planira ubistvo lica koje se prati.
Cenzolovka: Da, tog 10. aprila Milan Radonjić viče na Zorana Pavića, načelnika Devetog odeljenja, zato što njegovi ljudi nisu ranije javili gde se nalazi Ćuruvija. Javili su kada je bio u Knez Mihailovoj, pa sledeći put kada je ulazio u prolaz ka kući. To je bila standardna procedura, pošto nigde nije skretao, niti je nekog usput sreo.
Kecman: E, tada dolazi do ozbiljnog ribanja pokojnog Zorana Pavića, načelnika Devetog odeljenja. Ovaj to prenosi svom zameniku Draganu Paviću. Naređeno im je da sutradan mora da se javi svaka promena, svaki ćošak gde se nalazi Ćuruvija. Oni to i potvrđuju.
Cenzolovka: Dragan Pavić to ponavlja i pred sudskim većem. Tada je rekao i da je takav način praćenja bio neuobičajen, što je potvrdila i većina svedoka iz RDB-a koja je dala iskaze u Specijlanom sudu za organizovani kriminal.
Kecman: Da, potvrdili su da je to krajnje neobično. Drugo, vremenska distanca od prekida praćenja, momenat kada Romić preuzima prećanje… Sve se uklapa! Pa mi smo sto puta odlazili tamo, sve smo izmerili.
Činjenica je da deo ekipe nije čuo kolsku radio-vezu o prekidu, dok su se nalazili ispred zgrade Politike, da nastavljaju Ulicom Ive Lole Ribara (Svetogorskom) da prate Ćuruviju i dalje.
Praćenje nije prekinuto u restoranu Kolarac, kako tvrdi Radonjić
Cenzolovka: Svetozar Mirčević i Nebojša Soković, koji su pratili Ćuruviju, rekli su da je prekid praćenja na dan ubistva naređen kada je „objekat” bio kod zgrade Radio Beograda, na 3-4 minuta hoda do prolaza u kome je ubistvo izvršeno. Mirčević kolima nastavlja za Ćuruvijom i Prpom istom ulicom. Na suđenju je rekao da ih je prošao nedaleko od mesta ubistva, a onda ih je video u retrovizoru kada je prišao Takovskoj ulici. Radonjić i njegova odbrana insistiraju da je praćenje prekinuto dok je Ćuruvija sedeo mnogo dalje, u restoranu Kolarac u Knez Mihailovoj ulici. Da li biste objasnili zašto su ova svedočenja važna? Da li to govori da su neki iz pratećeg odeljenja ostali da prate Ćuruviju? Mirčević kaže da je u retrovizoru video kako Ćuruvija i Prpa ulaze u pasaž u kome je ubistvo izvršeno i da je tada javio šifru „važi 47”.
Kecman: Da, iskusan operativac Svetozar Mirčević vidi u retrovizoru ulazak Ćuruvije i Prpe u haustor i kaže putem radio-veze „važi 47” dok mu šef smene Soković panično vice: „Pusti to, pusti to, pusti to!”
To je dokaz da praćenje nije moglo da bude prekinuto u restoranu Kolarac, sat vremena pre ubistva.
Ponavljam – dežurni načelnik Cvijetin Milinković je u dnevnik dežurstva rukom upisao vreme prekida praćenja. Ta je naredba potom javljena operativcima na terenu.
Tačna je izjava Mirčevića da su tu dobili obaveštenje i da je on nastavio ulicom dalje da kolima sakuplja „pešake”. I dok je došao kolima do semafora, on vidi u retrovizoru Ćuruviju i Prpu u trenutku kad ulaze u pasaž. Ne bi ih video da je praćenje prekinuto ranije, kako kažu okrivljeni.
Po njihovom šifrarniku, „47” znači „objekat ulazi u kuću”. A kod nas, u javnoj bezbednosti, 47 znači – ubistvo (član 47 je u to vreme bio za krivično delo ubistva).
Odjednom, dok se to dešava, oni koji su pratili Ćuruviju shvataju da su žrtveno jagnje koje je ovcu dovelo vuku na klanje. I onda okupljaju sve koji su ga tada pratili. Verovatno, žargonski – dupe uza zid, niko ništa nije video, niko ništa nije čuo.
Propust zato što nije veštačena kolska knjižica
Cenzolovka: Da li u vezi sa dokazima oko belog golfa postoji neka opstrukcija tokom suđenja?
Kecman: U vezi sa golfom jako mi je žao što sudije nisu dale naredbu da se veštači kolska knjižica. Zašto to nisu tražile? Kolska knjižica upravo govori ovo o čemu mi pričamo i potvrđuje pisane izjave i Dragana Pavića i čoveka koji je bio njegov šef smene.
Oni su tamo napisali kog dana su predali beli golf. U toj kolskoj knjižici imate datum kad je zaključen nalog, pa posle njega imate jednu veliku prazninu, pa tek posle nje podatak o otvaranju novog naloga. A preko tog registarskog broja BG 121 022, ako se dobro sećam, prelepljen je drugi broj.
Trebalo mi je nepunih godinu dana da dođem u posed te kolske knjižice RDB-a, što sam uradio prema Zakonu o krivičnom postupku. Čovek koji mi je dao kolsku knjižicu mi je tada rekao:
„Kecmane, reći ću ti samo ovo – podigni je u pravcu sunca, pa ćeš videti pravi broj,” Ja je tako podignem i vidim – to je taj broj.
Cenzolovka: Kao u filmu…
Kecman: Kao u filmu… I ta kolska knjižica stoji u tužilaštvu među dokazima. Bitno je i to što je taj beli golf imao radio-stanicu, koja je pratila kanale na kom je Deveto odeljenje izveštavalo o praćenju. U svakom momentu izvršioci ubistva su, sedeći u tom vozilu, imali informaciju gde se objekat praćenja nalazi.
Bazne stanice beleže samo jedan poziv Romića ka izvršiocu. To je bilo kada je Romić preuzeo praćenje Ćuruvije, posle prekida Devetog odeljenja. Tada je o tome obavestio Kuraka, koji je čekao u blizini prolaza.
Cenzolovka: Odbrana tvrdi da oni nisu imali šifrarnik, a da su jedino uz pomoć šifrarnika mogli da razumeju komunikaciju između pripadnika Devetog odeljenja.
Kecman: Ma! Svaka kola imaju šifrarnik, to smo utvrdili na licu mesta sa radnicima Devetog odeljenja. I svi znaju šta je šifrarnik. Svi su prošli tu obuku.
U resoru Državne bezbednosti, kao i kod nas, u javnoj bezbednosti, ne možeš da budeš odmah inspektor, nego kreneš od početka – postoji procedura kako da dođeš do inspektora. Treba da prođeš mnogo toga i upravo učiš ovo o čemu mi pričamo – mora se znati šta je šifrarnik i koje se šifre na šta odnose. I da ne znaš baš sve detalje, mogao si po tome da shvatiš kada objekat ide kući.
