U svega dva minuta gostovanja na Pinku, Ana Brnabić uspela je da relativizuje stanje slobode medija, iznese netačne tvrdnje i selektivno koristi činjenice, uprkos tome što je prošlu godinu obeležio rekordni broj napada, pretnji i pritisaka na novinare i medije.
Ako je nekada i postojala dilema da li Ana Brnabić razume šta znači sloboda medija, danas nema dileme da se služi spinom i manipulacijom kada o tome govori. Takvo je bilo, na primer, njeno nedavno izlaganje na Pinku, 26. januara.
Počelo je prozivkom Srđana Milivojevića, predsednika Demokratske stranke, u stilu „tom Milivojeviću su ubili predsednika Vlade na svom radnom mestu i niko od njih se nije potrudio da otkrije šta je politička pozadina tog ubistva“, a završilo pričom o slobodi medija.
„Kad smo kod Srđana Milivojevića, hajde da pričamo o slobodi medija. Kada su ubijani novinari u ovoj zemlji? Je l’ to bilo u njihovo vreme ili u vreme Aleksandra Vučića? Kada je ubijen novinar Panić… 2003. godine. Ko je tada bio na vlasti? A jesu istražili to ubistvo? Da li je neko odgovarao? Pa šta je trebalo, trebalo je sačekati da Aleksandar Vučić postane predsednik Vlade 2014. godine, dakle 11 godina kasnije da bi dao sve od sebe da pokušamo da otkrijemo i ko je ubio Ćuruviju i ko je ubio Panića“, rekla je predsednica Narodne skupštine.
Pored selektivnog izbora primera koji služe da potvrde njenu tezu da su danas mediji slobodniji nego u vreme bivše vlasti (manipulativna tehnika cherry picking), Brnabić je iznela neistinite tvrdnje i izostavljala ključne činjenice.
Nerešena ubistva
U Demokratsku stranku Srđan Milivojević je ušao u septembru 2004. godine, a do tada je bio član pokreta „Otpor“. Dakle, u „njihovo vreme“, o kom Brnabić govori, Milivojević nije bio deo ni izvršne ni zakonodavne vlasti.
Kada pita da li su novinari ubijani „u njihovo vreme ili u vreme Aleksandra Vučića“, Brnabić insinuira na bivšu vlast. Kada pita „kada je ubijen novinar Panić, 2003. godine“, „ko je tada bio na vlasti“, „jesu istražili to ubistvo“ i „da li je neko odgovarao“, iznosi jednu neistinu i zloupotrebljava činjenice.
Najpre, novinar se zvao Milan Pantić i nije ubijen 2003, već 11. juna 2001. godine, dakle u vreme prve demokratske Vlade Srbije.
U vreme dok je Aleksandar Vučić bio ministar informisanja, ubijen je novinar Slavko Ćuruvija (11. aprila 1999. godine). Tokom Vučićevog mandata usvojen je zloglasni Zakon o javnom informisanju, na osnovu kog su izricane drakonske kazne medijima i gašene redakcije. Među njima i Ćuruvijin Dnevni telegraf i Evropljanin.
Slavko Ćuruvija ubijen je nepunih šest meseci posle usvajanja ovog zakona. Nekoliko dana pre njegovog ubistva provladin list Politika Ekspres objavio je tekst pod naslovom „Ćuruvija dočekao bombe“, sugerišući da je podržavao NATO bombardovanje i optužujući ga da je izdajnik. Ovaj tekst je pročitan iste večeri u Drugom dnevniku RTS-a.
Brnabić je prećutala ove činjenice, kao i činjenicu da je novinarka Radislava Dada Vujasinović ubijena u aprilu 1994. godine, kada su na vlasti bili Socijalistička partija Srbije i Slobodan Milošević.
Kada predsednica Narodne skupštine pita da li je bivša vlast istražila ubistvo Milana Pantića i da li je trebalo „sačekati da Aleksandar Vučić postane predsednik Vlade 2014. godine“, da bi, kako kaže, „dao sve od sebe da pokušamo da otkrijemo i ko je ubio Ćuruviju i ko je ubio Panića“, opet izostavlja važne činjenice.
A Vučićevo predizborno obećanje?
U januaru 2012. godine, pred parlamentarne izbore, Aleksandar Vučić je javno obećao da će slučajevi ubistva novinara biti rasvetljeni.
„Naći ćemo ubice Ranka Panića, ali i Milana Pantića i Slavka Ćuruvije“, rekao je tada Vučić.
Ipak, 14 godina kasnije, nije otkriven ni izvršilac ni nalogodavac ubistva Milana Pantića.
Ubistvo Slavka Ćuruvije dobilo je sudski epilog, ali su pravosnažnom presudom Apelacionog suda oslobođeni okrivljeni, bivši funkcioneri Resora državne bezbednosti – Radomir Marković, Milan Radonjić, Miroslav Kurak i Ratko Romić. Vrhovni sud je u međuvremenu utvrdio da je Apelacioni sud povredio zakon, ali ta odluka ne može da utiče na pravosnažnu oslobađajuću presudu funkcionerima Službe državne bezbednosti.
Valja podsetiti da je i aktuelna republička javna tužiteljka Zagorka Dolovac još 2009. godine obećala da će sva nadležna tužilaštva posebnu pažnju obratiti na nerešene predmete iz prošlosti, uključujući ubistva Ćuruvije, Pantića i Dade Vujasinović (u poslednjem slučaju nastupila je apsolutna zastarelost).
Šta je sve Brnabić prećutala
Dodatna zloupotreba činjenica je i to što slobodu medija Ana Brnabić svodi na ubistva novinara, iako ona, između ostalog, podrazumeva i napade, pretnje i pritiske na novinare i medije.
U 2025. godini, prema bazi Nezavisnog udruženja novinara Srbije, zabeležena su čak 383 incidenta. Poređenja radi, 2024. bilo ih je 168, 2023. godine 187, 2022. godine 137, 2021. godine 156, a 2020. godine 144.
U poslednjem izveštaju Reportera bez granica navodi se da je od početka protesta zbog pada nadstrešnice u Novom Sadu bilo najmanje 98 fizičkih napada na medijske radnike koji su izveštavali sa protesta.
Polovinu napada, prema ovom izveštaju, izvršila je policija, a napadi nisu sankcionisani. Klimu za takvo postupanje, kako se navodi, oblikovali su verbalni napadi predsednika Republike Srbije, koji se nalazi na listi „predatora slobode medija“ te organizacije za 2025. godinu.
Takođe, u izveštaju Reportera bez granica za 2025. godinu, rezultat Srbije dostigao je najniži nivo u 23-godišnjoj istoriji merenja indeksa slobode medija. Drugim rečima, Srbija je ostala svrstana u kategoriju zemalja sa „teškom“ situacijom kada je reč o slobodi medija, što je druga najgora kategorija od ukupno pet.
Kako su objasnili iz Reportera bez granica, pad slobode medija u Srbiji „uzrokovan je političkim i pravnim faktorima“, a „to se može pripisati naporima vladajuće stranke da uguši nezavisno novinarstvo političkim napadima, zloupotrebom tužbi (SLAPP tužbe) i proizvoljnim nadzorom“.
Novi izveštaj CASE koalicije pokazuje da je Srbija treća zemlja u Evropi po broju novih SLAPP tužbi (strateške tužbe koje se koriste da se zastraše ili ućutkaju mediji, aktivisti i građani).
U poslednjem, najoštrijem do sada izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije, najveće zamerke odnose se na nazadovanje u oblasti demokratije, osnovnih prava i slobode medija. Konstatuje se da se „okruženje za novinare, medijske profesionalce i medije ozbiljno pogoršalo“ i da „učestale izjave visokih državnih zvaničnika o radu novinara imaju zastrašujući efekat na slobodu izražavanja“.
Ističe se i da SLAPP tužbe „sve više ometaju rad istraživačkih medija“, kao i da politički i ekonomski uticaj na medije, uključujući i uticaj na uređivačku politiku, „predstavlja izvor ozbiljne zabrinutosti“.
Ko je gasio televizije, a ko bi da ih gasi
Istu tehniku manipulacije upotrebila je i kada je, između ostalog, pitala i „ko je tada gasio televizije, BK televiziju“. Ova televizija izgubila je dozvolu za emitovanje na 30 dana krajem aprila 2006. godine, a razlog je bila navodna politička pristrasnost. Iako je odluka trebalo da bude privremena, sutradan je u prostorije televizije ušla policija i po nalogu prekinula emitovanje programa, a potom je većina kablovskih operatera prekinula distribuciju signala BK televizije. Sve to se dogodilo u vreme Vlade Vojislava Koštunice, a ne u vreme vlasti DS-a, kako Brnabić implicira pitanjem.
Istovremeno smo glede televizija imali mnogo svežiji primer od ovog od pre 20 godina. Prema dokumentima i izvorima do kojih je došla novinarska mreža OCCRP, direktor Telekoma Vladimir Lučić insistirao je u avgustu prošle godine da generalni direktor United Group Sten Miler smeni Aleksandru Subotić, najbližu saradnicu manjinskog vlasnika United Group Dragana Šolaka i izvršnu direktorku United Media. Lučić je, kako je prenelo Raskrikavanje, objasnio da je to zahtev predsednika Srbije Aleksandra Vučića.
Podsetimo i da je o gašenju medija javno govorio aktuelni ministar informisanja Boris Bratina. U novembru prošle godine je za N1 i Novu S eksplicitno rekao: „Zato i tražimo nekakve dalje promene zakona jer oni ne treba naprosto da postoje u našem etru“. Kazao je i da bi Radio Slobodnu Evropu „definitivno trebalo ukloniti iz našeg etra“.
I u tom kontekstu izjave Ane Brnabić o slobodi medija ne deluju kao puko neznanje, već kao svesna strategija zamene teza.
Izvor: Istinomer
