Istraživački novinar Klaas Van Dijken za Magločistač: Čuo sam vrištanje ljudi koje su tukli, to je nešto što neću zaboraviti

Kako je veoma temeljan tokom svojih istraživanja, mnogo pažnje posvećuje svim detaljima, njegovi razgovori sa sagovornicima su iscrpni, ali metode koje upotrebljava su krajnje ljudske, humane. Jer, za njega su svi ti sagovornici – ljudi, i prema njima se ophodi s poštovanjem i brigom.

Klaas Van Dijken se novinarstvom, koje je i studirao, bavi 17 godina. Još tokom školovanja je shvatio da želi da bude novinar koji se bavi istraživanjima u različitim delovima sveta, pretežno konfliktnim i ratom zahvaćenim područjima, koja zahtevaju mnogo vremena, znanja, strpljenja, ali i hrabrosti.

„Smatrao sam da mogu to da radim, tako da sam odlučio da pokušam, pošto su te priče važne jer je reč o ugroženim ljudima koji bi trebalo da imaju ista prava kao i svi ostali, koji su zahvaćeni raznim konfliktom, zlostavljani, ili pate od gladi. Mislim da sam, kao novinar, barem mogao da kažem njihovu priču, da bi ljudi znali za to, i da bi neki drugi mogli da reaguju“, kaže Klaas u razgovoru za Magločistač.

Tako je već tokom studiranja posvetio mnogo vremena ovim temama i radio u Istočnoj Africi, u zemljama kao što su Sudan, Somalija, Kongo, pomalo i u Avganistanu. da bi u jednom momentu, budući da je uglavnom radio kao frilenser za holandske medije, osnovao i nevladinu organizaciju Lighthouse reports, zajedno sa još dvojicom kolega.

„Udružili smo se sa medijima iz cele Evrope kako bi zajednički radili na specifičnim istraživanjima koja nismo objavljivali mi kao organizacija, već mediji koji su učestvovali u istraživanju, kao što su ‘Špigl’ iz Nemačke, francuski ‘Mond’ ili ‘Gardijan’. Radili smo i sa medijskim organizacijama u Italiji, Grčkoj, Hrvatskoj, pošto ovakva vrsta istraživanja može jedino biti urađena timski jer oduzima vreme, mnogo košta, a toliko sredstava nemaju ni velike medijske organizacije“, objašnjava Klaas.

“Radio sam mnoga istraživanja o nasilju na granicama”

U poslednje dve godine, nastavlja sa pričom, uglavnom se specijalizovao za istraživanja koja se odnose na Fronteks i ilegalne aktivnosti krijumčarenja migranata na evropskim granicama, a koje su propraćene tzv. pušbekovima, gde su policija i granične snage Evropske unije koristile mnogo nasilja kako bi ilegalno vratili ove ljude.

„Svako ima pravo da preda zahtev za azil. Ako im se to pravo ne omogućava, onda je to kršenje međunarodnog prava. Ova istraživanja sam radio između Grčke i Turske, u centralnom Mediteranu, gde EU radi zajedno sa libijskom mornaricom kako bi odvratili ljude nazad, gde oni završavaju u centrima za mučenje, kao i ovde na Balkanu, između Bosne i Hrvatske, a sada se bavim situacijom u Srbiji, na granici sa Rumunijom i Mađarskom“, navodi Klaas.

Prema njegovom mišljenju, novinarstvo može da napravi promene.

“Mediji imaju snagu da pokažu stvari koje nisu dobre, da pozovu ljude na odgovornost zbog njihovih postupaka. I ponekada se promene dešavaju, i te promene mogu biti vezane i za politiku. Na primer, kada smo objavili istraživanje o ’čoveku s maskom’, kada smo snimili nasilne jedinice granične policije Hrvatske kako prebijaju tražioce azila, Hrvatska ne samo da je bila prisiljena da po prvi put prizna da se pušbekovi dešavaju, već su otvorili istragu, a nasilje na terenu je prestalo na duže vreme, tako da mesecima nisu više tukli ljude“, ističe Klaas.

Nakon svega, ljudima je bilo jednostavnije da podnesu zahtev za azil, da pristupe sistemu azila, što jeste primer promene na terenu koja je nastupila zahvaljujući istraživačkim pričama koje je radio.

“A na višem, političkom nivou, vidimo da je Evropska unija imala brojne debate o predmetima naših istraživanja, gde su pitanja postavljali predstavnici vlada, pristisak je prebačen na unapređivanje, a ne na kršenja ljudskih prava. Naravno, prilično sam svestan da mnogi ljudi zapravo žele da se rade ovakva istraživanja, pošto se u Evropi odomaćio stav da neke izbeglice volimo, a neke ne volimo“, kaže Klaas.

Tako ukrajinskim izbeglicama “želimo dobrodošlicu, pošto su oni hrišćani bele puti, pa ih vidimo kao bliske nama”, pojašnjava.

“A svi koji imaju drugačiju boju kože ili su Muslimani, mi ih, u osnovi, ne želimo u Evropi. To je sistem aparthejda, koji je veoma uznemirujući, i plašim se da će to biti sve vidljivije u Evropi, pošto mislim da će iskoristiti rat u Ukrajini da kažu kako imaju mnogo izbeglica iz te zemlje i kako ne mogu podneti još. Tako da, svi koji nisu iz Ukrajine, ’šutnućemo’ ih nazad, još jače, jer to nisu ’prave’ izbeglice. ’Prave’ izbeglice su iz Ukrajine“, upozorava ovaj novinar.

To je tema kojoj će se posvetiti u narednim godinama, o kojoj će izveštavati, jer želi da pokaže da svi imaju ista prava.

„Svako je ljudsko biće, ima porodicu, prijatelje, osećanja. Oni nisu migranti, oni nisu tražioci azila, oni nisu izbeglice. Oni su – ljudi. Iznad svega“, poručuje Klaas.

„Ljudi žele rešenje, a ne nasilje“

Pušbekovanja tražilaca azila i njihovo držanje na granicama za pojedine države Evropske unije se dešava zbog ljudi koji žive u Evropi, kaže Klaas, ali i postavlja pitanje šta je sa ljudima koji žive odmah iza Evropske unije ili na samoj njenon granici.

„Oni to ne žele. Oni žele rešenje, a ne nasilje. Zamislite da živite na granici i svakog dana vidite povređene i traumatizovane ljude, koji su uzeli neku kuću u vašoj ulici, ali traže pomoć, kada vidite uplakane žene i decu – to ima uticaja. Želeo to ili ne, želeo te ljude ili ne, to nije nešto što je lepo za videti. Uznemirujuće je. Posbeno na granici između Bosne i Hrvatske. Tamo su ljudi koji su traumatizovani nedavnim ratovima, a sada mogu da vide ponovo izbeglice, a takođe sam nekoliko puta čuo vrištanje ljudi koje su tukli, i to je nešto što neću zaboraviti“, priča Klaas.

U Evropskoj uniji, međutim, dodaje, ne postoji politička volja da se nešto tim povodom preduzme pošto je to daleko od „mehura“ u Briselu, daleko od mesta gde oni žive.

„To su ljudi koji ne mogu da se brane, koji su nenaoružani, koje tuku pripadnici vojske i policije koji imaju oružje, pse, svu moć. Ljudi koji to slušaju svaki dan, ili skoro svaki dan, i oni su takođe traumatizovani. Ti ljudi su u šumi, na granici, oni nemaju pristup centrima moći. To su sve razlozi zbog čega pokušavam da uradim nešto tim povodom“, kaže Klaas.

„Ljudi ne mare šta se dešava sa izbeglicama“

Prema njegovim rečima, veliki broj ljudi ne mari šta se dešava sa izbeglicama ili tražiocima azila, a on pokušava da ih natera da mare.

„Vezano za rat imeđu Rusije i Ukrajine, ljudi su spremni da pomognu i pokažu da im je stalo šta se dešava, tu su i političari koji stvaraju sliku da su prave izbeglice iz Ukrajine, a ne iz drugih zemalja, ljudi su dosta dugo slušali o tome da su svi migranti teroristi, da Afrikanci preuzimaju Evropu, da će doneti svoju kulturu i da će promeniti naš stil života. A to, jednostavno, nije istina“, ocenjuje Klaas.

I opet ističe da nema političke volje da se problemi ovih ljudi rešavaju, a sve u vezi sa njima se predstavlja na jako ružan način, pa su ljudi u Evropskoj uniji uplašeni od njih jer možda izgledaju drugačije, ili se ponašaju drugačije, ili imaju drugo poreklo.

“Umesto da pokušamo da razumemo, da ih dočekamo raširenih ruku, mi ih ignorišemo, uplašeni smo i protivimo im se. Takvom situacijom se koriste političari da prikriju prave probleme, da za njih optužuju ljude koje ni ne poznaju“, smatra Klaas.

„Ako iznova ponavljate istu laž, ona postaje istina“

Što se tiče mnoštva informacija koje ljudi pronalaze na internetu vezano za izbeglice i migrante, ali i komentara koji se po tom pitanju ostavljaju na raznim onlajn platformama, kaže:

“Društvene mreže kao mediji se jako brzo razvijaju i postaju klik-bejt. Pa, ako iznova i iznova ponavljate istu laž – ona postaje istina. Najglasniji ljudi će uvek dobiti najviše pažnje, čak i ako ne govore istinu“, napominje Klaas.

Novinarima je, s druge strane, teško da razotkriju te ljude jer žele da deluju brzo, žele klikove, izvučene delove intervjua na TV-u i na radiju – sve ide prečicom.

„Mislim da je jedan od lekova za ovo, mada nisam baš siguran da li je ’lek’ ali sigurno pomaže, da zaista dokažete stvari, da imate zvanične dokaze u vezi nekog dešavanja, ne samo da se oslanjate na izjave svedoka ili nekog ko je nešto rekao, već da imate dokumenta, video-zapisie ili fotografije. Međutim, i pored toga, građani i političari će reći da to nije istina, da je lažna vest“, kaže Klaas.

Njegova organizacija je, navodi primer, nebrojeno puta dokazala pušbekove u Grčkoj, da se radilo o nepobitnim dokazima korišćenim na sudu, ali ne i za vladu Grčke.

„Za njih je to lažna vest. Uporno to ponavljaju, i građani im veruju, tako da je to teška situacija“, ocenio je Klaas na kraju.