EN
Kaže da je u Glasu Amerike bila „international multimedia journalist“ – što bi u prevodu bio posao reportera i prezentera u emisiji koja je išla svakodnevno.
„Svako ko je novinar ima veliku želju da radi velike stvari. Kad odeš u Vašington i kad si bukvalno u centru svetskog zbivanja, u centru jedne supersile, kad ti odlazak u kongres postane nešto što je ranije bio odlazak u našu skupštinu, sve ti to izgleda nekako nadrealno. Posebno se poklopilo i to što sam tamo bila u jedno izuzetno vreme, da ne kažem istorijsko, za američko društvo. Zbog toga sam bukvalno uspela da vidim sve o čemu sam učila, a što sam mislila da neću imati priliku da doživim, da vidim iz prvog reda istorije“, rekla je za Danas Ivana Konstantinović, voditeljka emisije „Dan uživo“.
Govoreći o razlikama u bavljenju novinarskim poslom u SAD i Srbiji, Konstantinović kaže da se predstavnici vlasti potpuno drugačije odnose prema zahtevima za pružanje informacija.
„Deluje da je vlast tamo spremnija da odgovara na pitanja novinara, a čini se da mediji imaju veću ulogu u društvu nego što je to ovde slučaj. Čini mi se da su tamo novinari jako posvećeni svom poslu, da su veoma obrazovani i da su zaista mnogo načitani. Ovo ne znači da je kod nas suprotno, naprotiv, ali stvari se jednostavno ipak razlikuju od redakcije do redakcije. Amerika i američko društvo je veliko tržište, pa je tamo lakše biti usko specijalizovan za samo jednu granu, što ovde mahom nije slučaj. Mi ovde imamo ekonomiju, politiku, crnu hroniku i slično, a tamo na primer imate novinare koji se bave samo medijima i dešvanjima u medijima i to im je jedina oblast rada. Tamo novinarska reč i dalje ima veliku težinu, isto kao što i tradicionalni mediji poput štampe ili televizije takođe imaju svoju posebnu težinu“, objašnjava ona.
Kaže da je korona u SAD usporila i život i posao i da joj je zato bilo lako da donese odluku o povratku.
„Sa N1 sam sarađivala i dok sam bila u Vašingtonu, izveštavala sam o svim dešavanjima u emisiji ‘Iz Amerike’ moje drage koleginice Helene Đorđević. Dileme u vezi sa N1 nije bilo jer je tu većina kolega iz mog prethodnog okruženja (nekadašnje redakcije B92 – prim. aut). Neke nove kolege koje sam tek upoznala na N1 su jako drage, mada sam i ranije znala da je ovo fina i pristojna kuća sa ljubaznim i dragim ljudima“, ističe ona.
Autorka je nagrađenog dokumentarnog filma „Batinom protiv različitosti“ o neuspelom pokušaja organizovanja prve Parade ponosa u Beogradu 2002.
„Taj dokumentarac se desio na licu mesta jer sam bila prisutna kad je Parada prekinuta. To je bila vrsta reportaže koja se praktično posle pretvorila u dokumentarac. Glas Amerike omogućio mi je da radim slične stvari, da odlazim u druge gradove i snimam priče o raznim stvarima, pa čak i recimo našim fudbalerima koji igraju u Čikagu, predstave u Njujorku… Nikad nisam verovala da ću se kao reporterka naći na daskama čuvenog ‘La MaMa’ pozorišta, što je iskustvo koje je neprocenjivo. Upravo je to, da se sada vratim na prethodno pitanje, doprinelo i da se opredelim za N1 jer sam znala da će ovde da se na moje ideje gleda sa podrškom i odobravanjem“, navodi Konstantinović.
Odgovarajući na pitanje da li se bezbednije oseća kao novinar u Srbiji ili u SAD, Konstantinović naglašava da se lično u SAD ni u jednom trenutku nije osetila ugroženom.
„Kad je Stevan Dojčinović (glavni urednik portala KRIK prim. aut) u Vašingtonu primao nagradu Međunarodnog centra za novinare (ICFJ) među nagrađenima je bio i Martin Baron, urednik u Vašington postu. On je rekao da američki novinari jesu izloženi pritiscima, ali da je to daleko od onoga što mi ovde imamo jer oni nikad nisu dobijali fizičke pretenje i trpeli nasilje kao kolege u Srbiji. Baron je inače novinar po kome je urađen film ‘Spotlight’ sa Majklom Kitonom o razotkrivanju seksualnog zlostavljanja u katoličkoj crkvi. Mislim da ta njegova izjava mnogo bolje govori o onome što me pitate. Lično se u SAD ni u jednom trenutku nisam osetila ugroženo, čak ni kad su se odvijali protesti“, rekla je Ivana Konstantinović.
