EN
„Milutin Jeličić me je do sada tužio 38 puta, za skoro svaki tekst koji sam napisala. Tužio je i Blic, glavnog urednika, odgovornog urednika, ali i sve kolege koji su ga makar samo pomenule u svojim tekstovima. Uglavnom me tuži za povredu časti i ugleda i nanošenje duševnog bola. Priznajem, razmišljali smo da nam strategija odbrane bude bazirana na dokazivanju da on nema ni ugled ni čast, ali smo odustali, jer dovoljno je što on pravi cirkus od suda. Miroslav Aleksić me tužio tri puta, od čega je podneo dve privatne krivične prijave. On tuži za uvredu. Na prvom ročištu se nije pojavio, a sledeće je zakazako za 6. decembar. Procedura je takva da će prvo uslediti pokušaj mirenja. Zamislite! Nisam se je sa njim svađala da bi nas mirili. Pomisao na to da sa njim i sudijom ostanem sama u sudnici od 15 kvadrata – stvara mi mučninu. Držala sam se činjenica i izjava žrtava, naravno da nema osnova za tužbe“, kaže za Dosije o medijima Ivana Mastilović Jasnić.
DOSIJE: Objavili ste dve jako važne priče o preživljenim seksualnim napadima. Žrtve su Marija Lukić i glumica Milena Radulović. Kako se nosite sa svim tim pričama?
IVANA MASTILOVIĆ JASNIĆ: Objavila sam priču o Mariji Lukić, o Snežani Bojić, Sandri Milanović, Danieli Vukajlović i drugim ženama koje su Jutku prijavile policiji, a za te slučajeve optužnica nije podignuta, i danas sam uverena nepravedno. Jedna od tih devojaka je završila na psihijatriji, i danas se leči, i najmanje što sam joj dužna jeste da nikada ne preskočim da je pomenem. Sve one su bile svedokinje u Marijinom slučaju i divim im se na hrabrosti da istupe javno u jednoj tako maloj sredini i kažu da su seksualno uznemiravane. Osim priče o Mileni Radulović, donela sam priču i o Ivi Ilinčić, ali i o „devojci broj 3“ i „devojci broj 4“, koje su se našle u optužnici protiv Miroslava Aleksića. Važno je da ih nikada ne zaboravimo, nijednu ženu koja je glasno rekla „ja sam silovana“ ili „ja sam seksualno zlostavljana“. Tektonske promene su donele ovom društvu. Teško su mi pale obe priče, ali ona o Aleksiću mnogo teže, jer su u pitanju mnogo teža dela i mnogo mlađe žrtve, od koji su neke i maloletne.
U slučaju Jutka, postojala je fizička distanca, pa sam svakodnevno bila na vezi sa Marijom i sa ostalim devojkama i njihovim porodicama. Više sam bila operativac, morala sam da mislim brzo i da radim efikasno. Plašila sam se za njih, žive u maloj sredini, konstatno su dobijale pretnje, nije mi bilo svejedno… U ovom drugom slučaju, gledala sam te devojčice u oči, osetila sam njihovu patnju, bila sam emotivno slomljena. Slušala sam strašne stvari, jeziva svedočenja devojčica, plakala sam…
DOSIJE: Nakon odluke da javno progovore ove žene o preživljenom nasilju koje dolazi od moćnih muškaraca, dobijamo i njihova imena. Zbog toga je Jutka odslužio tri meseca u zatvoru, Miroslav Aleksić čeka suđenje sa nanogicom, a žrtve dobijaju sve veći prostor da govore i da im se veruje. Da li je pravda zadovoljena, da li je probijen zid ćutanja?
MASTILOVIĆ JASNIĆ: Pravda ne može biti zadovoljena odjednom, ali su ove devojčice, devojke i žene, napravile ogroman korak ka tome da silovanje i zlostavljanje više ne budu zabranjene teme. Marija, Snežana, Sandra, Daniela, ali i Milena, Iva, devojke broj 3 i 4 i sve ostale, učinile su ogromnu stvar za moju ćerku, za sve devojčice, devojke, žene, dečake, mladiće, muškarce, i ja ću im zauvek na tome biti zahvalna. Učinili su da ovo društvo postane bolje i sigurnije. I to ćemo tek videti.
DOSIJE: Optuženi Milutin Jeličić i Miroslav Aleksić, podneli su tužbe protiv Vas, te se javnost nalazi u jednoj vrsti limba: da li je to strategija odbrane ili novi vid pritiska?
MASTILOVIĆ JASNIĆ: I jedno i drugo. Jutki nije prošlo, pa je, uprkos tužbama, osuđen na tri meseca zatvora. Neće, nadam se, ni Aleksiću. Pokušavaju da se operu, ali i da me zastraše, zaustave. Naravno da neće uspeti. Na šta bi ličilo da ja sad kažem: „Odustajem, više ne mogu!“
DOSIJE: Da li to onda predstavlja novi vid zastrašivanja koji nam potajno govori da su seksualni predatori zaštićena vrsta? I kakve to posledice onda ostavlja po naše društvo, a najviše na žrtve nasilja?
MASTILOVIĆ JASNIĆ: Lako je meni. Ja radim za Blic. Moja kuća, moji urednici, kolege – svi stoje iza mene. Moje je samo da radim, da vodim priču. Zamislite kako je kolegama na lokalu, u malim medijima koji nemaju stabilne finansije. Kako bi se oni borili sa 40 tužbi? Da, to jeste zastraživanje, iživljavanje, demonstracija moći koja im je jedina ostala. To je stvar koja mora da se uredi, mora da se stvori bolji ambijent, da novinari rade na miru svoj posao, da ne odustaju zbog straha od pritisaka, pretnji, tužbi…
DOSIJE: Jeste li posumnjali u sebe i svoj rad kada su počele da Vam pristižu tužbe?
MASTILOVIĆ JASNIĆ: Ne. Nikada.
DOSIJE: Kako je sve to uticalo na Vašu percepciju u kakvom okruženju žene, devojke i devojčice žive?
MASTILOVIĆ JASNIĆ: Ne bih govorila o okruženju, pre o izopačenim pojedincima koji mogu biti svuda, i što je najstrašnije, vrlo često su silovatelji i nasilnici ljudi iz najbližeg okruženja žrtava, što dokazuju i dva slučaja o kojima sam pisala.
DOSIJE: Šta je održavalo ova dva slučaja u fokusu javnosti?
MASTILOVIĆ JASNIĆ: Neskromno ću reći da sam priču o Jutki održala – ja. Sigurna sam da bi vam isto rekle i Marija Lukić, Snežana Bojić, Sandra Milanović, Daniela Vukajlović. Mesecima smo imali problem da kolege iz ostalih medija prenesu našu priču. I ako bi preneli, bila bi to vest ili kraći tekst. Kada sam shvatila da moram sama, počela sam intenzivnije da pišem, znala sam da ne smem da ostavim devojke, da su – nakon što su progovorile javno – na meti nasilnika i da nisu bezbedne. Skoro sam listala arhivu, od 17. marta 2018, kada sam objavila prvi tekst, do 15. aprila 2018. napisala sam 20 tekstova. I tako, sličnim tempom dve godine. Žrtve su mi javljale za sva dešavanja, pretnje, pritiske, pokušaje da ih podmite kako bi povukle prijave. Razgovarala sam sa njima i sa njihovim porodicama, pratila sam šta Jutka radi, izveštavali smo sa suđenja, skretali pažnju javnosti na to da se Jutka ruga pravosuđu izbegavajući ročišta. Posle pola godine, priključili su se i drugi mediji, i tada je, priznajem, bilo lakše. U slučaju Miroslava Aleksića, bilo je lakše, jer su akteri poznati široj javnosti. Iste večeri kada se pojavila naslovna strana na kojoj je bila ispovest Milene Radulović, u roku od pola sata, svi mediji u zemlji i regionu preneli su priču, društvene mreže su doslovno eksplodirale, devojke su dobile na hiljade poruka podrške, zahvalnosti. Tako da se ova priča održala sama. A mi je pratimo i pratićemo je do presude.
DOSIJE: S obzirom na to da se žrtvama ne veruje, ili se ispituju namere zašto sada progovaraju, šta novinarski esnaf može da učini da bi se to poverenje stvorilo?
MASTILOVIĆ JASNIĆ: Novinari moraju da podrže žrtve, da se drže činjenica, dokaza, da grade poverenje sa žrtvama silovanja ili zlostavljanja, da ne zadiru previše u intimno, da paze na svaku reč da ih ne povrede i da ih nikada do okončanja sudskog postupka ne ostave. Ni posle toga.
DOSIJE: Šta je potrebno da društvo učini da bi se jednog dana nedvosmisleno verovalo žrtvi i da li je taj dan blizu?
MASTILOVIĆ JASNIĆ: Ogromna većina ljudi i danas veruje žrtvama. Oni drugi su malobrojni, ali su glasni. Pa, onda iz te galame i beskrupuloznosti dobijemo izjavu bivšeg fudbalera Dušana Savića kako je „napad na Miku Aleksića napad na Srbiju i kako iza tog napada stoji britanska služba MI- 6“. I to izgovori na televiziji sa nacionlanom frekvencijom. Zamislite, neke devojčice su silovane i zlostavljane, a on govori o teorijama zavere. Tata, deda, ili bolje rečeno – bruka.
Ova publikacija je nastala u okviru projekta „Civilno društvo za unapređenje pristupanja Srbije Evropskoj uniji“ koji Nezavisno udruženje novinara Srbije realizuje u partnerstvu sa Beogradskom otvorenom školom i uz podršku Švedske. Stavovi i mišljenja autora izneta u ovoj publikaciji ne predstavljaju nužno i mišljenje partnera i donatora.
Projekat Slobodni novinari – temelj profesionalnog izveštavanja se realizuje u okviru projekta “ Civilno društvo za unapređenje pristupanja Srbije Evropskoj Uniji“ koji se sprovodi u saradnji sa Beogradskom otvorenom školom.
