ENNakon 1945. godine, bivša Socijalistička Federativna Republika Jugoslavije pala je u maniju podizanja spomenika, a mnogi od njih su bili posvećeni dobijenim bitkama partizanskih snaga protiv fašizma. Pod sloganom „bratsvo i jedinstvo“, ovi spomenici su imali za cilj razvijanje multikulturalnog društva između naroda koji su živeli unutar jugoslovenskih granica.
Danas, ovi spomenici stoje zaboravljeni u srcima glavnih gradova država bivše Jugoslavije. Spomenici Drugog svetskog rata, građeni od završetka rata 1945. godine do osamdesetih, danas su veoma oštećeni i skoro izbrisani iz sećanja.
Na Kosovu neki od ovih spomenika su spomenik partizanskih rudara u Mitrovici, spomenik revolucije na bivšem trgu „Bratstva i jedinstva”, sada „Adem Jašari“ i groblje heroja u Prištini, spomenik u Landovici blizu Prizrena izgrađen u čast i spomen najpoznatijih heroja antifašističkog rata, Bore Vukmirovića i Ramiza Sadikija.
U Srbiji mogu se pomenuti između ostalog memorijalno groblje u Beogradu, spomen park „Slobodište“ u Kruševcu, spomenik obešenim partizanima u centru Beograda, „Šumarice” u Kragujevcu i mnogi drugi.
Nekada su pored ovih memorijalnih centara, spomenika i grobnica održavani skupovi i govori podsećajući na žrtvovanje heroja i antifašističku pobedu, dok su danas ovi spomenici uništeni, bez ikakve institucionalne i društvene brige i poštovanja.
Jedno istraživanje u Beogradu i Prištini ponovno vraća istoriju i skida prašinu zaborava naše nekada zajedničke prošlosti.
„Kada pričamo o spomenicima, obično govorimo o njihovom uništenju i izgradnji novih. Najvažnija stvar za spomenike je da imaju život, da se organizuju dani sećanja. U socijalizmu je postojao državni kalendar, gde smo imali razne praznike, uključujući i praznike zajednica i gradova. ‘Nema stvari koje su nevidljivije od spomenika’, rekao je jedan filozof. I to se dešava kod nas, prolazimo pored njih i ne obraćamo pažnju na njih. Spomenik postaje vidljiv kad pored njega ima komemoracija i govora. Najvažnije je da spomenik stvara vezu između današnje zajednice sa prošlom“, kaže Olga Mihajlović Pintar, doktor filozofije u istoriji, ujedno istraživač na Institutu za noviju istoriju Srbije.
Aljban Bakija, direktor Kosovskog instituta za zaštitu spomenika, u okviru Ministarstva kulture, omladine i sporta, kaže da su neki spomenici posvećeni antifašističkom oslobodilačkom ratu uvršteni u listu kulturnog nasleđa pod privremenon zaštitom od 2015. godine, uključujući Spomen česmu, 1943 (NOB) u Zboru kod Štimlja, Bunker NOB-a u Vreli kod Istoka, Spomenik NOB – a u Ramjanu kod Vitije i spomenik u Rakanovcu kod Uroševca, kuće Narodnih heroja Bore Vukmirovića i Ramiza Sadikija, obe u Peći itd.
Bakija takođe kaže da Savet Kosova za kulturno nasleđe procenjuje spomenike, i naglašava da su oni na privremenoj listi kulturnog nasleđa, prema zakonu o Kulturnom nasleđu Republike Kosovo i da uživaju isti status kao i oni na stalnoj listi.
Na drugoj strani, rukovodilac Saveta Kosova za kulturno nasleđe, Džejlane Hodža kaže da su tek u julu 2015. godine imenovani članovi ovog Saveta, koji su počeli sa radom na proceni i određivanju imovine kulturnog nasleđa u stalnoj zaštiti države za 2015. godinu.
„Spomenici Drugog svetskog rata su od posebnog značaja i, naravno, predstavljaju istoriju. Međutim mi čekamo predloge za određivanje i njihovo proglašenje za arhitektonsko kulurno nasleđe u stalnoj zaštiti sa liste sapomenika privremene zaštite koja je ove godine prihvaćena od strane ministarstva“, kaže Hodža
Istorija i aktuelno stanje spomenika Drugog svetskog rata
„Njihov cilj je podsećanje na Narodnooslobodilačku borbu, odavanje časti palim borcima antifašističkog rata, međutim namera je bila i prikazivanje međuetničke ‘zajednice’ između naroda Jugoslavije. Raspadom Jugoslavije i rastom međuetničkih tenzija gasili su se i koncepti međuetničkog jedinstva koji su dominirali nakon Drugog svetskog rata. U ovom kontekstu, za sledeće generacije Albanaca, koncept nekakvog mira između Srba i Albanaca bio je neshvatljiv. Kao posledica, spomenici koji su svedočenje vremena kada su Srbi i Albanci živeli u miru izgubili su svoj smisao“, kaže Mrika Limani, istoričarka Istorijskog instituta u Prištini.
Pintar kaže da su simboli ovih memorijala i spomenika osim partizana i civilne žrtve i ubijeni vojnici tokom brutalnog rata, gde je život izgubilo više od 50 miliona ljudi.
„Osim za partizane, spomenici Drugog svetskog rata su izgrađeni i za civilne žrtve. Smatram da su memorijalni parkovi služili najbolje svom cilju izgrađenja. Bogdan Bogdanović, glavni arhitekta ovih spomenika najbolje je uspeo da prenese poruku, izgradivši sponeke bez komunističkih simbola, kao što je spomenik u Mitrovici posvećen rudarima“.
Pintar ne može da negira činjenicu da su ovi spomenici danas izgubili smisao i da za nove generacije ne predstavljaju neku poruku.
„Ovo se dešava jer nekadašnji sistem vrednosti ne postoji više. Socijalizam je uništen zajedno sa Jugoslavijom. Danas imamo razdvojene narode sa njihovim nacionalnim simbolima. Slogan današnjih dana između naroda bivše Jugoslavije je da ne možemo živeti zajedno nego samo kao susedi“.
„Nepažnja prema ovim spomenicima u uzvišenoj formi pokazuje da je takva tendencija, međutim ova situacija je uvek razumljiva u okolnostima razvoja jedne države u tranziciji. Iako se državne politike menjaju, istorija ostaje takva i činjenice se ne mogu obrisati iz istorije“, nastavlja Limani.
Prema rečima Pintar, najbolji način da se ispriča ova istorija je kada se u Beogradu izgradi spomenik za žrtve u Srebrenici i kada se u Zagrebu izgradi spomenik posvećen žrtvama Jasenovca, najvećeg koncentracionog logora u Evropi gde je tokom rata ubijeno više od 50 hiljada Srba, 20 hiljada Roma, 20 hiljada Jevreja, 12 hiljada Hrvata i bošnjačkih muslimana.
„Kada mi pričamo o zločinu, a ne o etničkoj pripadnosti autora zločina, kada mi u Beogradu pričamo o svemu šta se desilo na Kosovu, onda se suočavamo i prihvatmo našu tešku prošlost“, savetuje Pintar.
Limani naglašava da se istorija mora ispričati novim generacijama, međutim treba biti oprezan da se istorijski kontekst ne meša da sadašnjom političkom situacijom.
„Istorija se uvek treba ispričati verodostojnim istorijskim činjenicama, tako da je više od imperativa da nove generacije znaju ovaj deo istorije. Naravno, u ovim slučajevima treba uzeti u obzir da se stvari konceptiraju unutar istorijskog konteksta a ne projektovanjem sadašnje političke situacije u druge istorijske okolnosti“, dodaje Limani.
Pintar kaže iako su ovi spomenici i memorijalni parkovi pod zaštitom srpske države, domaće nevladine organizacije su one koje organizuju njihovo renoviranje, jer su oni stalna meta vandalizma tinejdžera i marginalizovanih grupa.
Za filozofa Branimira Stojanovića, Drugi svetski rat i revolucija su potpuno zaboravljeni od njegove države. Spomenici u današnje vreme nisu uopšte tema u Srbiji. Prema njemu, država je koncentrisana na kapitalizam, kriminal i privatizaciju.
„Mogu reći da je rehabilitacija Draže Mihajlović unela malo svetlosti o Drugom svetskom ratu. Sad imamo rehabilitaciju ratnih zločinaca i saradnika fašizma. U ovom trenutku, spomenici nisu ni tema diskusije, oni su potpuno beznačajni. Danas je u Srbiji kapitalizam na snazi. Prvo treba da zaustavimo stvaranje kriminalnih elita u zemlji, koje žele biti deo rehabilitacije i da skrivaju kriminalne radnje privatizacije i krađe. Rehabilitacija kaže vrlo jasno, zaboravite revoluciju, komunizam i socijalizam. Ovde se radi samo o kapitalizmu“, kaže Stojanović.
Rehabilitacija četnika
Vrlo problematično pitanje u Srbiji je rehabilitacija kontroverznih ličnosti Drugog svetskog rata. Prema Sretenu Miloševiću, stručnjaku za istoriju bivše Jugoslavije, glavni uzrok fenomena rehabilitacije ličnosti je podizanje glasa protiv komunizma 80-ih godina i stvaranje nacionalnog identiteta.
U maju 2015. godine rehabilitovan je i vođa četnika Drugog svetskog rata, Dragoljub ‘Draža’ Mihajlović, koji je najpre počeo rat protiv fašizma, ali je na početku 1941. godine počeo saradnju sa Italijanima i Nemcima.
„Tada se komunizam optuživao za uklanjanje nacionalnih simbola i identiteta, što nije tačno. Rehabilitacija Draže Mihajlovića znači rehabilitaciju svih četnika. Samo što su četnici bili Srbi, oni su uzeli značajno mesto u ponovnom stvaranju nacionalnog identiteta. Međutim, rehabilitacija nije nimalo dobra, ona podiže svest o nacionalizmu i mržnju prema partizanima i komunistima“.
U 2006 godini, Srbija je usvojila zakon koji dozvoljava rehabilitaciju svih koji su bili optuženi za ratne zločine u Jugoslaviji, uzimajći u obzir činjenicu da je sud nakon Drugog svetskog rata bio politički i ideološki, i da je bilo velikih zakonskih propusta.
„Glavni kriterijum rehabilitacije je činjenica da je tokom sudskih procesa bilo političkih motiva. Svakako da su četnici bili politički protivnik komunizma. Prema ovoj osnovi svako ko je bio politički gonjen, može da se rehabilituje“, rekao je Milošević.
Zakon o rehabilitaciji je izmenjen i elaborisan bolje 2011. godine, ali je opet dozoljavao rehabilitaciju onih koju su izvršili ratne zločine.
Marijana Toma, zamenica izvršnog direktora Fonda za humanitarno pravo u Beogradu izrazila je takođe svoju zabrinutost za proces rehabilitacije. Ona kaže da državne politike žele da obrišu sve što je bilo antifašističko, a da se rehabilituju fašisti.
Problem je, prema mišljenju Tome, i preimenovanje ulica uvek kada se menjaju zvanične politike. Ona kaže da se to radi da bi se obrisali čisti pobednici Drugog svetskog rata. Dve od velikih ulica Beograda Bulevar AVNOJ – a i ulica Iva Lole Ribara menjale su imena nekoliko puta.
„Jasno je da za zvanične politike imena ovih ulica, spomenika i memorijalnih parkova predstavljaju prošlost Jugoslavije i upravo oni to ne žele. Kada danas pričamo o bivšoj Jugoslaviji, o zločinima komunista, mnogi Srbi napadaju Jugoslaviju, govore da je ta država bila taoc za Srbe. Demokrati su još uvek nacionalisti. Spomenici iz tog vremena su zaboravljeni i zanemareni. Političari ne mogu menjati način na koji se ti spomenici percipiraju. Međutim, Srbi nikad ne pričaju o izvršenim zločinima na Kosovu 50-ih godina ili ne znaju ništa o demonstracijama iz 1981. godine“, završava Toma.
Ovaj tekst je proizveden u okviru projekta Kosovo Serbia: LIVE koji sprovodi Nezavisno udruženje novinara Srbije i KosovaLive NGO a finansira Evropska unija u okviru Podrške civilnom društvu za Republiku Srbiju 2013 i Kancelarije za saradnju sa civilnim društvom Vlade Republike Srbije. Sadržaj ovog teksta i stavovi izneti u njemu su isključiva odgovornost autora i ne odražava mišljenja i stavove Evropske unije.
