Nadežda Gaće, doskorašnja predsednica Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), jedna je od najintrigantnijih ličnosti medijske scene. Ova Dalmatinka sremskog porekla postala je prepoznatljivo TV-lice još u vreme kada je gledanje Drugog dnevnika bilo porodični ritual, kad su prave zvezde bile Milica L učić Čavić, Gordana Suša, Sonja Đurić, Dušanka Kalanj.
I Nadežda Gaće.
Magična kutija činila je pravi okvir za njenu prirodnost, upornost, znanje i energiju, bez obzira na to što se nije bavila tricama i kučinama, već ozbiljnim ekonomskim i političkim novinarstvom.
Svoju blistavu novinarsku karijeru u jednom, reklo bi se predugom, periodu učinila je nevidljivom širokim masama. Posle TV Beograda, koji je sama napustila ne čekajući da je oduvaju nova politička strujanja, i Jutela, profesionalno privremeno utočište našla je u štampi, na radiju i u publicistici.
Ipak, nije mogla ostati nevidljiva pošto se uvek nalazila u prvim redovima onih koji su se suprotstavljali krvavom raspadu Jugoslavije, ratovima i diktaturi Slobodana Miloševića i mešetarenjima njegovih epigona i pandana u Srbiji i novonastalim balkanskim državicama.
Veliki deo svoje, čini se, neiscrpne energije ugradila je u NUNS, kao jedan od osnivača, a prethodne četiri godine i kao predsednica, jedina u dosadašnjoj istoriji u dva uzastopna mandata.
Razgovor sa Nadeždom Gaće vodimo samo dan posle ispraćaja jedne od njenih miljenica i drugarica po karakteru, uverenju i borbi Biljane Kovačević Vučo. Ta tragična činjenica tužna je uvertira u zanimljivu biografiju, život još u nastanku obeležen otporom i upornošću. Praktično, od samog rođenja.
NADEŽDA GAĆE: Rođena sam u Inđiji, u porodičnoj kući moje bake, mamine mame. Niko nije verovao da ću preživeti zato što je, posle prvog porođaja, moja majka imala velike komplikacije i doktori su joj rekli da nikada više neće ostati u drugom stanju. Ali, to se ipak dogodilo… Moji roditelji živeli su tada ovde u Beogradu i moju mamu su od upale jajnika lečili čuveni ginekolozi. Otišla je u Inđiju kod svoje majke na oporavak i njihov kućni lekar, čuveni deda Krsta, mojoj mami je rekao: „Blago meni, dete, kakva upala jajnika, ti si u drugom stanju!“.
Majka se porodila u šestom mesecu trudnoće, a ja sam rođena sa kilogram i po i doktori su predviđali da neću preživeti. S tim se nije složila moja baka koja me je odmah uzela pod svoje i naredna dva meseca mazala melemom od guščije masti, uvijala u vatu i, na kraju, u jagnjeću kožu, održavajući temperaturu od 27,5 stepeni u sobi. Ona je, zapravo, za mene napravila inkubator. Zato kad neko danas hoće da me iznervira, a to se često dešava, ja pomislim: “Ne mogu oni meni ništa, ja sam dete iz jagnjeće kožice!“
Kao detetu jednog generala u tom još ranom posleratnom vremenu seljenja su Vam bila sudbina. Pričate o Inđiji s ljubavlju, ali već ste negde rekli da vam je Mostar prva ljubav jer odatle potiču Vaša prva sećanja.
Tako je, prva realna sećanja vezana za detinjstvo nosim iz Mostara, gde smo živeli jer je moj otac bio komandant oblasti Mostar. Iako sam imala samo tri godine i danas se sećam Šantićeve ulice, cele u božanstvenom drvoredu. Živo se sećam i Zdravka Greba s kojim sam u Mostaru rasla. Volim i danas Mostar i rado idem tamo, iako mi ožiljci rata ni danas nisu razumljivi.
Zbog očevog posla iz Mostara smo otišli u Makarsku, pa potom u Split, gde sam živela sve dok nisam završila gimnaziju i došla u Beograd na studije i, kako se na moju radost ispostavilo, da živim.
Mnogi s rezervom, a poneko i s pravim traumama, govore o odrastanju u porodici vojnog lica, pa još ratnog generala. Da li je Vaš otac bio strog?
Ne mogu reći ni da je bio strog, ali ni da nije, rekla bih da je bio zahtevan i pravičan. Ako bih mu dobro objasnila zašto nešto hoću ili neću on bi mi odgovorio da po njegovom mišljenju to nije dobro, ali i da mogu da probam ako baš hoću. Uvek je insistirao na čestitosti i moralnosti i bio vrlo misaon čovek. Pre rata je upisao ekonomiju u Zagrebu, ali je nije završio. Neke svoje veoma vredne knjige imam zahvaljujući njemu. On jeste bio presudan u mom životu.
Kad sam bila mala stalno mi je govorio, što tada nisam najbolje razumela, da u životu treba živeti tako da u svakom selu imaš kuću… U vreme raspada naše zemlje shvatila sam na šta je mislio, ali i to da sam ga nesvesno i poslušala. Imao je mnogo prijatelja. Majka moje drugarice Goce Suše, teta Radojka Katić, kaže da je to zato što je i u ratu bio pravi džentlmen – prvi u borbi, poslednji na kazanu, a onda opet prvi, posle bitke, na ogledalu. I u ratu je vodio računa kako izgleda i deluje.
Majka, za razliku od njega i Vas kasnije, nije bila javna ličnost. Posvetila se porodici, mužu, Vašem bratu i Vama. Kakav je bio njen uticaj?
Moja mama je bila jedna usmerena majka, pa donekle i posesivna i opsesivna kada je u pitanju priprema dece za život, posebno mene. Stalno je govorila da moram da znam i da peglam, i da čistim, i da heklam, i da šijem i sve sam to pod njenom budnom prismotrom naučila. I, smem slobodno da kažem, naučila sam se i dobrom građanskom vladanju, iako to u vreme kada sam ja odrastala nije bilo najvažnija stvar.
Nije mi smetalo što sve to moram da učim, ali jeste to što me je ona time davila. Bila je beskrajno pedantna, čemu ja i nisam bila sklona u to vreme. Vreme koje je za nama pokazalo mi je važnost tih kućnih znanja, mada bih bila daleko srećnija da nisam morala da ih, ne učim, nego da ih doslovno primenjujem.
Među prijateljima Vaših roditelja bilo je i mnogo uticajnih i poznatih ljudi iz tog vremena, kao što je Milovan Đilas s kojim ste kasnije i profesionalno sarađivali?
Kuća mojih roditelja uvek je bila prepuna ljudi, ja se ne sećam da smo mi sami ručali. Dešavalo se da mama ostane gladna jer tata ne bi rekao koga će sve dovesti na ručak pa se onda skupi mnogo njegovih prijatelja i pojedu i spremljeno i zalihe.
Tačno je – moj otac je i sam bio uticajan, u ratu komandant Druge dalmatinske brigade, narodni heroj, a posle rata funkcioner s mnogo poznanstava i interesovanja, pa ja od malih nogu poznajem mnogo uticajnih ljudi. Već sam rekla da je u Mostaru na spratu iznad nas stanovala porodica Grebo i da smo Zdravko, sada čuveni profesor u Sarajevu, i ja od tada do dana današnjeg dobri prijatelji.
U našoj kući su se stalno pričale neke političke priče, tako da mi je politički angažman još i u detinjstvu bio normalna pojava.
Moglo bi se zaključiti da vaše interesovanje za politiku datira još iz tog perioda. Jeste li ikada poželeli da se i sami njome bavite?
Ne, ja sam bila duboko ubeđena da se politikom neću baviti, nisam je volela i taj sam odnos kada je profesionalna politika u pitanju zadržala i do danas. Uticaj me, međutim, očigledno nije mimoišao jer sam na Televiziji Beograd ušla u informativnu redakciju i počela da posmatram politiku iz specifičnog novinarskog ugla.
Kao sasvim mala sam govorila da hoću da budem doktorica i stalno sam imala lutke koje bih otvarala da vidim šta je unutra. Kako sam postajala zrelila mislila sam da ću biti slikar, iako danas ne znam na osnovu čega, osim možda na osnovu priče jednog sjajnog slikara koji je bio moj nastavnik likovnog u osnovnoj školi i koji je mojoj mami stalno pričao da ću ja postati ili slikar ili čuvena osoba.
Nisam postala ni jedno ni drugo…
Jeste li uopšte pokušali da slikate, makar kao hobi?
Ne, ako izuzmemo dečije pokušaje, ali slikarstvo i danas volim. Mnogo mojih prijatelja danas su što slikari, što vajari u Beogradu, Splitu, Zagrebu. Oni uvek kažu da nikako nisu mogli i ne mogu da me povežu sa osobom koja je radila na Televiziji i pričala o Savezu komunista i partiji! Volim umetnost zaista, a ne zbog toga što je to danas popularno reći. Moja drugarica Zorka Cerović kaže da bih ja bila sjajan likovni kritičar jer ono što ja vidim na slici ne vide ni čuveni kritičari.
Mnogo slika krasi vašu kuću…
Sve te slike, a ima ih svuda u kući, dobijala sam od prijatelja. Mojim prijateljima slikarima mnogo je jednostavnije da mi za rođendan poklone sliku nego da kupe drugi dar, a ja se tome veoma radujem. U mojoj kući nema nijedne kupljene slike.
Hajde da zaokružimo detinjstvo i ranu mladost. Kako biste ih ocenili?
Mnogo lepih slika… Mi smo stalno nešto kolektivno radili, život nam je bio prepun susreta i događanja, išli smo zajedno na izlete, planinarenja. Ponekad pomislim da su moje detinjstvo i odrastanje bili mnogo kvalitetniji i srećniji nego što to imaju današnja deca, ali se onda ugrizem za jezik i zapitam na osnovu čega ja o tome sudim? Ipak, moram da vam kažem da smo se mi tada, recimo, takmičili u čitanju, ko će više knjiga pročitati, i bili smo u stanju satima da se raspravljamo, prepucavamo ko je pametniji, ko je nešto bolje ukapirao… Užasnuta sam koliko mlade generacije danas ne žele da čitaju knjige… Oni recimo odu u videoteku, uzmu „Rat i mir“, odgledaju film i nemaju potrebu da pročitaju knjigu. Ne deluje mi uverljivo objašnjenje da je ovo novo, brže vreme i da nove tehnologije nameću novo ponašanje, pre bih rekla da je, upravo zahvaljujući novim mogućnostima tehnike, na delu nekakva lenjost duha koja postaje opšte pravilo ponašanja. U tom smislu mislim da smo mi tada punije živeli, neću reći pametnije, već nekako bazičnije.
Bila sam beskrajno aktivna u dramskoj i literarnoj sekciji i godinama sam igrala u folkloru, negde sve do trećeg razreda gimnazije, kada sam dobila upalu zglobova i šest meseci ležala u bolnici. Sećam se da su, kada sam došla u Beograd na studije, svi bili zaprepašćeni zbog toga što znam da igram kola, šotu…
Uvek sam bila odličan đak zato što sam shvatila da ću, ako budem imala sve petice, imati veću slobodu. I imala sam je. Pa, eto, hajde da povučemo još jednu paralelu: iako sam bila odličan đak, u drugom razredu gimnazije imala sam jedan iz vladanja na polugodištu. Zvuči neverovatno, ali meni je bilo logično i tada i sada, iako prekršaj za koji sam tako drastično kažnjena danas deluje bezazleno. Naime, ceo razred je pobegao sa časa hemije, neki su priznali da su pobegli, nekima su dolazili roditelji da ih opravdaju, a ja mojima čak nisam ni rekla, niti sam htela da se izvinim profesorki hemije. Tada je ona zvala mog tatu koji je radio u Zagrebu, misleći da će tako nešto postići, ali joj je on odgovorio da je to moj i njen problem i da on ne shvata zašto je njega zvala.
U tom smislu mislim da sam dobro odgojena – da imam pravo da mislim i budem ono šta ja hoću. I da sve ima cenu – profesorka me je, nažalost, maltretirala do kraja gimnazije.
Živeli ste u Splitu koji je mnogima do raspada SFRJ bio druga kuća, omiljena letnja baza. Rat je udaljio Srbiju od Splita i Split od Beograda, danas je većini ljudi tek egzotična razglednica. Kažite nam kakav je bio Vaš Split?
Split je u to doba bio vrlo kreativan, nekako drugačiji. Mnogo pre nego što je Oliver Dragojević to otpevao, ja sam iskreno mislila da je Split centar sveta. I Split se tako i ponašao, bio otvoren, voljan da prihvati i nove ljude i nove ideje. Ali, znate, krajem 60-ih i početkom 70-ih cenile su se druge stvari, bio si deo sveta, nisi bio prinuđen da budeš dete jedne ulice, grada i granica jedne države. Mislim da me je taj rascvetali i radoznali Split kasnije prilično opredelio, pa uvek hoću sve da znam, da se nešto kreće, vrti, pomera, saznaje novo.
Niste otišli u Zagreb na studije, već u Beograd. Ima li neke tajne u tome?
Ma ne, u Zagreb nisam otišla iz čisto klinačkog, buntovničkog stava. Ranije sam krenula u školu i još nisam napunila 18 kada sam pošla na fakultet. U to vreme moj je tata bio potpredsednik Sabora u Zagrebu, tako da bi moj odlazak na studije tamo podrazumevao da živim s njim, što ja, kao i svaka mlada devojka, nisam želela. Kako je moja mama odavde i često sam dolazila u Srbiju, vreme kada svi idu na more, letnji raspust, ja sam provodila u Beogradu i uvek sam ga volela. Zbog toga sam i upisala studije na Filološkom fakultetu, odsek jugoslovenske i svetske književnosti.
Oduvek sam volela književnost i znala sam da ću se baviti nečim što je pisano, ali tih godina nisam mogla ni da zamislim da ću biti politički novinar; bila sam uverena da ću se baviti umetnošću. Upisala sam čak i istoriju umetnosti.
Jedini momenat kada sam pomislila da sam možda upisala pogrešan fakultet bilo je mnogo kasnije, kad sam došla u Televiziju i ušla u montažu. To je mene fasciniralo, to lepljenje sličica, podvlačenje tona, skraćivanje, i tada sam pomislila – zašto ja nisam znala da tako nešto postoji, trebalo je da odem to da studiram!
Prelazak iz Splita u Beograd bio je veliki korak za nekoga tako mladog.
Pošto sam kao mala stalno dolazila u Beograd jedino što je bilo stvarno novo kada sam upisala fakultet je to što sam bila samostalna – živela sam sama i morala da se brinem o sebi. Ali, zauzvrat, niko mi nije stajao nad glavom i to mi se mnogo dopadalo. U vreme kada sam ja počela da studiram brat je završavao fakultet, tako da nisam imala osećaj odvojenosti. Moja majka je uvek govorila da sam ja imala bolje uslove od njega, ali je tatin stav bio da sam ja žensko, da moram imati i više para i biti u boljem stanu od mog brata jer je on muškarac i može da izdrži.
Posle studija brat je ostao da živi u Splitu.
On je zadrti Dalmatinac i za njega je jedino moguće da bude u Splitu i ni u kojem drugom mestu, iako je rođen u Subotici.
Da li Vi imate omiljeni grad?
Meni je svejedno gde živim… Ne vezujem se za mesta, već za ljude. Mislim da me je Beograd najviše oblikovao, jer sam najveći deo života provela u njemu i mnogo ga volim, ali nikada ne bih rekla – Beograd ili ništa. To ne bih rekla ni za Split, iako obožavam more, kamen, maslinu, i stalno mislim da ću kad ostarim ja živeti na moru.
Počeli ste da radite već pri kraju studija.
Da, na četvrtoj godini fakulteta. Zaposlila sam se jer sam uvek imala tu neku potrebu da budem svoja i samostalna, da ne zavisim ni drugih, pa ni od velikodušnih roditelja, htela sam da radim da bih imala više novca. Svog novca, jer sam uverena da je novac koji sam zaradiš najvažniji za samopoštovanje.
Moj prvi posao bio je na Televiziji Beograd. Prvo, naravno, kao povremeni, pa stalni honorarni saradnik i, potom, stalno zaposlena. Mislila sam da ću se baviti kulturom, ali tadašnji urednik kulture Nenad Ristić u jednom momentu mi je rekao kako je bez veze da ostanem u toj rubrici jer ću „uvek da pijem Treći dnevnik“. To je televizijski izraz jer je kultura u to vreme uvek išla u tom kasnom terminu.
Razmislila sam i poslušala ga, prešla sam u unutrašnju rubriku. I tada sam pomislila da sam najgluplje stvorenje na svetu. Ušla sam u redakciju u kojoj su bile veličine kao što su Aca Bulajić i Milica Lučić Čavić koji sve znaju, a ja nemam pojma.
Kako je teklo učenje zanata?
Televizija je malo specifična, slikom i rečju moraš da kažeš sve u jednoj sekundi, ako to ne uradiš stvar je propala. Na sreću, ta redakcija je bila dobra, svi su bili tu da pomognu mladim novinarima, hteli su da ukažu na najbitnije – da u prvoj rečenici moraš da saopštiš ono što je karakteristično. Pored toga, u Zagrebu sam upisala postdiplomske studije – izučavanje ekonomije i političkih sistema. Nisam magistrirala, ali sam svakih 14 dana išla u Zagreb. Imala sam sjajne profesore i tamo sam naučila stvari koje nisam znala.
Novinarstvo je zanat, radiš i naučiš nešto, putuješ, analiziraš.
Televizija je danas uobičajena stvar, u Srbiji ima više TV-prijemnika od odraslih stanovnika. U vreme kada ste Vi počinjali televizija je praktično ulazila u zenit, osvajala svet, kao što to danas čine druge nove tehnologije. Kako biste opisali razlike između Televizije tada i sada?
Upravo zbog toga što je bila najmoćniji medij, Televizija je tada bila i veoma odgovorna. Govorim, naravno, o informativnom programu u kojem sam ja radila. Tada je bio sasvim drugačiji koncept Dnevnika, a sada se sve svodi na vesti, sasvim kratke ili malo duže.
Jedan od tadašnjih voditelja, koji je sada nažalost mrtav, Momčilo Popović, vodio je Nedeljni dnevnik i mi smo danima u hodniku umeli da razgovaramo o tome šta bi bilo dobro pripremiti za taj dnevnik. Iako je, recimo, bila sreda, on je planirao Dnevnik za nedelju jer je hteo da bude drugačiji. Televizija je tada bila kreativnija i, uopšte, bilo je kreativnije vreme, sa više kolektivnog duha i to potpuno obuzme.
Ja sam mislila da nikada neću otići iz Televizije. Da mi je neko 85. ili 86. rekao da penziju neću dočekati na TV Beograd ja bih mu rekla da nema pojma, jer volela sam taj posao i bila ambiciozna.
Volela sam da analiziram ekonomske stvari iz političkog ugla. Ekonomija me je zanimala, a u to doba postojao je jedan sjajan list, „Ekonomska politika“, i svaki novinar koji je želeo da se bavi ekonomijom čitao ga je. Pravili su ga divni ljudi, među kojima su bili Milutin Mitrović i Dragiša Bošković… Umela sam satima da sedim u kafani „Boka“ u Lole Ribara – danas nema kafane, a ulica je Svetogorska – da s njima dvojicom razgovaram o ekonomskim kretanjima, šta će se menjati, kako naterati partiju da pusti nove vetrove u ekonomski život Jugoslavije. Tako sam praktično na izvoru učila zanat.
Split je bio živ, a Beograd? Ima li razlike između Beograda tada i sada?
Ogromna je razlika između Beograda tada i sada. U poslednjih 20 godina Beograd je pokušavao da sačuva imidž kroz, recimo, Bitef, Fest i Bemus, a tada je bilo najnormalnije da dolaze najčuveniji filmski svetski reditelji, pozorišni pisci, kompozitori, čuveni glumci. I štampalo se mnogo dobrih knjiga. Pre dve godine kada se moja prijateljica iseljavala iz Srbije ja sam joj pomagala u pakovanju knjiga; ona se rasplakala nad svakom knjigom, s rečima: „Šta se 80-ih u Jugoslaviji prevodilo!“.
Manje zahtevni ljudi s nostalgijom se sećaju tog vremena, postoji i urbana poskočica „dok je bilo Tita bilo je i šita“. Kakav život, kakvu Jugoslaviju pamtite?
Rado ću rizikovati da me proglase jugonostalgičarkom, jer to izvesno i jesam. Ne zato što žalim za sistemom i prohujalim vremenom, već zato što smo svi zajedno propustili priliku da budemo deo sveta koji pre svega sebi želi bolje, a samim tim i drugima. Bio je to u svemu otvoreniji, liberalniji period, Jugoslavija je bila sasvim otvorena. Tada smo, bez obzira na to što smo živeli u Beogradu, imali utisak da smo građani sveta. Odeš do Londona ili do Rima, pa se vratiš i dobro ti je u Beogradu jer ti se čini da sve što tamo ima imaš i ti kod kuće. Bilo je to naprosto vreme kada si širom otvorenih očiju mogao gledati napred, u budućnost.
Danas vlada uverenje, hranjeno radikalnim antikomunizmom, da je to bilo vreme velikih političkih pritisaka na novinare.
Ne bih se složila s tim mišljenjem generalno. Govorim o vremenu kada sam radila, ne o godinama koje nisam lično iskusila. To je bilo vreme kada se Jugoslavija otvarala i menjala, na Televiziji su bili sjajni urednici koji su nas doslovce gurali u profesiju, pomagali nam i štitili nas kad treba. Mogli smo, recimo, praviti prilog ili komentar tako da 70 odsto bude kritika na račun Saveza komunista Jugoslavije i Centralnog komiteta, a ostatak „pakuješ“ tako da promene ipak neće biti moguće bez znanja najviših organa partije. Mislim da je bilo dosta slobode. Možete li danas, kada su sve vesti obojene nekom, ali uvek jednom, političkom bojom, da zamislite toliko prostora za analizu i kritiku?
Bili ste član Saveza komunista. Da li je ulazak u partiju bio uslov da se bavite novinarstvom ili ste imali neke druge razloge?
Nisam imala posebne razloge, primili su me u partijsku organizaciju informativnog programa verovatno zbog toga što je bilo normalno da novinari koji rade u informativnom programu budu članovi partije. Sećam se da je došao sekretar partije Trtica i rekao: „Znaš šta, Nadežda, bilo bi dobro da uđeš u partiju“, i ja sam pristala. Nisam to doživljavala ni kao nagradu ni kao neku veliku obavezu, niko me nije uslovljavao ulaskom u partiju, bio je to logičan sled događaja.
Da sam odbila, možda ne bih mogla da pratim Centralni komitet Srbije i CK Jugoslavije, ali ne verujem da bih imala nekih drugih problema u radu i da ne bih mogla da napredujem.
Što se tiče članstva, jednom u nekoliko meseci imali smo sastanke na kojima je sekretar govorio o tome kako moramo da budemo vredniji i aktivniji, kako se mora više raditi, stvarati… Niko od nas nije imao utisak da je poseban zato što je član partije, da će zbog toga napredovati, ili da mora paziti šta radi jer nam partija „sedi na glavi“. Čini mi se da je danas u nekim partijama taj unutarpartijski odnos mnogo stroži.
Početak Vaše karijere poklapa se s velikim turbulencijama u SKJ, a posmatrano sa ove distance nedugo posle hrvatskog proljeća i srpskih liberala umro je Josip Broz Tito. Taj ste period aktivno pratili. Šta se desilo sa zemljom i sa partijom?
Posle Titove smrti unutar dela Saveza komunista prevladale su želje za promenama, uspostavljanjem drugačijeg ekonomskog sistema, što je, mislim, bilo dobro. Ti ljudi su prosto osetili da samoupravljanje nije dovoljno efikasno u proizvodnji dobara.
Istovremeno, partija je počela i politički da slabi, u državi je uspostavljeno kolektivno predsedništvo i nije bila monolitna kao pre Titove smrti. Pravi sunovrat nastaje jačanjem republičkih aspiracija koje se vezuju za nacionalne pokrete. Onda je došla Osma sednica, Slobodan Milošević, pa ratovi 90-ih, i sve to urušilo je otvorenost koja je postojala.
Pravi odgovor na vaše pitanje mnogo ranije u knjizi “Život” dao je Dragoslav Jovanović, kome su komunisti sudili za neprijateljsko delovanje jer se zalagao za višepartijski sistem i pluralizam. U svojim zapisima iz zatvora, negde 48 – 49. godine, napisao je da se bivša, stara Jugoslavija raspala zbog toga što je kralj dozvolio više stranaka i hteo da napravi veštačku naciju Jugoslovena, a da će se druga Jugoslavija raspasti zato što je dozvolila više nacija, a samo je jedna partija. Zvuči paradoksalno, ali se pokazalo kao tačno.
Kada su, prema Vašoj proceni, stvari krenule loše, ipak ste bili novinar koji je pratio Savez komunista i imali ste više informacija od običnih građana?
Smatram svojom prednošću to što sam pratila partiju. Građani u to vreme nisu razmišljali o tome šta se dešava unutar SK, mi koji smo bili, da tako kažem, unutra uočili smo prve znake nadolazećeg raspada još 85. ili 86. godine, kada je bilo unutrašnjih previranja i sukoba. Ne treba zaboraviti ni kosovska previranja 81, kada se uspostavila kasnije vidljiva linija razgraničenja koja je posle Osme sednice svima postala jasna.
Uostalom, ni sukob Ivana Stambolića i Slobodana Miloševića nije krenuo 87, već dve godine ranije, ali da stvari idu veoma loše bilo je posve jasno na sednici Gradskog komiteta SK Beograda, kada je smenjen Dragiša Pavlović upravo zbog briljantne knjige o Kosovu…
… A onda je došla Osma sednica. Iako sam bila sam užasnuta načinom rasprave, shvatila sam da je Milošević mudro sve unapred spremio. On je, pošto je postao predsednik CK, dve godine menjao opštinske i okružne sekretare partija i pripremio sebi praktično aklamativnu podršku na Osmoj sednici i za Osmu sednicu.
Postaje li tada vruće u novinarskoj koži? Šta se dešava s Vama profesionalno u to vreme? I dalje ste u Televiziji Beograd?
U početku je bilo nelagode i neizvesnosti, ali ne i otvorenog pritiska. A onda, dva meseca pre Osme sednice, zakazana je zajednička sednica SK i Socijalističkog saveza, koji je fingirao višepartizam okupljajući pod istom kapom omladinu, borce, sindikate… Tada mi je glavni i odgovorni urednik Mihajlo Erić rekao da je sednica veoma važna i da idem da izveštavam. Napravila sam izvagan prilog, uključujući dva tonska snimka jednog i drugog mišljenja. Prilog je bio spreman za emitovanje kada su u montažu došli voditelj Dnevnika Ivan Krivec, generalni direktor Televizije Ratomir Vico, direktor Dušan Mitević i Mihajlo Erić.
Mitević i Vico su tražili da izbacim druga dva mišljenja koja su meni služila kao ravnoteža, ali ja sam rekla da neću, da ga mogu sami premontirati, ali da ja neću govoriti nego će morati spiker da čita. Nastala je ogromna svađa jer sam odbila da poslušam generalnog direktora.
Jeste li imali podršku za takav stav?
Mihajlo Erić mi je samo rekao da je prilog umeren i da treba da branim svoj stav. Nikada mi nije bilo šta naredio, iako je tokom godina postojala priča da jeste. Računalo se da je on bliži opciji Ivana Stambolića, za razliku od ostalih koji su podržavali Miloševića.
Koji je prilog emitovan u Dnevniku?
Moj. Ni oni nisu bili sigurni u konačnu pobedu i ko će nadvladati – Stambolić ili Milošević.
U pola osam emitovan je moj prilog. To i izveštaj u Borbi, čuvenoj Stašinoj (Stanislav Marinković) Borbi, sutradan bili su jedina dva izbalansirana priloga sa sednice, svi ostali mediji navijali su za Miloševića.
Jeste li ipak zbog tog sukoba s rukovodstvom imali problema u daljem radu?
Ne do Osme sednice CK SK Srbije. To se kasnije, kao i još neke stvari koje sam radila, izvadilo iz dokumentacije i meni se u partiji sudilo za, kako se to zvalo, „idejna skretanja“. Ali ne samo meni već, pre svega, Mihajlu Eriću, zatim Gordani Suši i Branki Mihajlović. Tri meseca su svake večeri trajali partijski sastanci. Meni je u jednom momentu bilo dosta tih sastanaka i rekla sam Eriću na hodniku: “Daj, bre, Mihajlo podnesi više ostavku da ovo prestane!“.
Oni su, u stvari, sve vreme njega ciljali, a mi smo bili dokazni materijal za to da je dopustio idejno skretanje u Informativnom programu. On mi je odgovorio: „Ne, u mojoj biografiji mora da piše da sam smenjen!“. Izdržao je do kraja, ali ga je to koštalo jer je dva meseca kasnije imao infarkt. Epilog je bilo raspuštanje partijske ćelije Informativnog programa, ali ne i rasturanje redakcije, jer smo se mi držali zajedno. Samo je nekoliko njih iskočilo i stalo na stranu Ratomira Vica.
Osmu sednicu svi ocenjuju kao međaš dva vremena.
Osma sednica je bila direktno ovladavanje partijom, početak jedne diktature, to jeste bio žestoki uvod u raspad Jugoslavije. Ne znam da li su Kučan i Milošević imali tajne dogovore, ali jasno je bilo da kada se u Jugoslaviji, kakva je bila, toliko snažno zaigra na nacionalnu kartu, kraj ne može biti u operi već na ulici.
Za takvu politiku trebalo je i omamljeno javno mnjenje, što je Milošević postigao smenjivanjem svih glavnih i odgovornih urednika u centralnim republičkim medijima i postavljanjem ljudi koji su gurali tu pogubnu, primitivnu, nacionalističku politiku Srbije. To je i rezultiralo valom napisa u novinama i knjiga u kojima je Srbija veličana kao pobednica s najviše žrtava u prošlim ratovima, da sve ostale republike žive na njen račun, da se Slovenci nikada nisu borili za Jugoslaviju, da su Hrvati uvek bili samo ustaše, muslimani balije, Albanci iredenta.
Mnogi i danas Slobodana Miloševića veličaju kao političara koji je Srbiji vratio dostojanstvo, drugi mu sude kao pravom nacionalisti, a treći kao karijeristi koji je i partiju i državu i naciju iskoristio da ostvari svoje lične ciljeve. Gde Vi vidite istinu?
On je bio iskonski diktator. Ja mislim da je on hteo da bude predsednik Jugoslavije onakav kakav je bio Josip Broz Tito, ali da ostale republike i partijska rukovodstva zapravo nisu hteli da mu tetoše. Ubeđena sam da je on manipulisao nacionalizmom jer je to bila moćna karta za pokretanje ljudi. Kad ti neko tri godine poručuje da si ugrožen, da si siromašan zato što drugi žive na tvoj račun, da te iskorišćavaju, da si gubitnik, ako nemaš unutrašnje mehanizme odbrane naprosto počneš tako da se osećaš.
Ljudi su gledali vesti u pola osam i to je za njih bila istina, a Milošević je znao da mora da osvoji medije kako bi sproveo svoju, kako smo se osvedočili i još više osetili, pogubnu politiku.
Znate, još davnih 80–ih, kad sam pitala Milovana Đilasa da mi napravi razliku između Tita i Miloševića, nasmejao se i rekao da je Tito bio lepršavi, folklorni diktator koji je voleo da mu se aplaudira, da mu bacaju cveće na automobil, da mu pioniri mašu zastavicama, a da je Milošević zapravo suštinski diktator. I to je istina, Miloševića nije interesovalo ništa van njegovog sveta i sve oko sebe je podredio jednom cilju – da se održi, bez obzira na cenu.
Šta se dešava s Vašom karijerom nakon toga?
Posle Osme sednice bila sam suspendovana. Partijska komisija koja je ocenjivala bila je dobronamerna, dobila sam poslednju opomenu pred isključenje, ali na Televiziji sam suspendovana na šest meseci, nisam imala pravo da se pojavim ispred kamera niti da mi se čuje glas iz off-a.
Išla sam na posao svakog dana, a nisam radila.
Jedan detalj iz tih dana ostao mi je veoma upečatljiv. Mesec dana posle sednice prišla mi je Veroslava Tadić, koja je 70-ih bila glavna i odgovorna urednica, a u vreme liberalizma smenjena je i premeštena u redakciju naučnog programa. Pitala me je da li ću, posle svega, ostati na Televiziji i rekla da se mi, koji smo tada već bili suspendovani, nikada nećemo vratiti u sjaju koji smo ranije imali. Navela je sopstveni primer – trebalo joj je 13 godina da dobije pravo da joj se glas čuje u programu!
Pitala sam je gde da odem.
Ipak ste otišli.
Ne odmah. Već u decembru odlučila sam da počnem da radim za slovenačko Delo, ali još nisam napustila Televiziju. Taj period smatram dragocenim u svojoj karijeri jer je tako i nastala knjiga „Suočavanje sa sudbinom“.
Značajan deo tekstova i priloga krajem osamdesetih godina napisali ste o Demokratskoj alternativi, njihovim idejama, predlozima i ciljevima. Kako je uopšte došlo do prvog kontakta s njima?
Demokratsku alternativu, ne naravno ovu kasniju Čovićevu stranku nego pokret vrhunskih intelektualaca odanih domovini, ali ne i režimu nastalom posle rata, osnovali su ljudi koji su 1945. godine otišli iz zemlje jer se nisu slagali s partijskom diktaturom i bili istinski zagovornici partijskog pluralizma. To su Ljuba Sirc, Vane Ivanović, Desimir Tošić, Adil Zulfikarpašić…
Na jednom kongresu sociologa 1987. godine upoznala sam Ljubu Sirca i pošto sam se složila sa svim što mi je predočio, tražila sam da mi pošalje dokumenta i posle dvadesetak dana na kućnu adresu stigao mi je paket knjiga. Fascinirao me je jedan detalj – sve su bile pažljivo spakovane i umotane u onu pucketajuću prozirnu, zaštitnu foliju. Taj detalj mi je slikovito pokazao koliko Ljuba veruje i želi promene – da Jugoslavija ostane, ali drugačija.
Zapravo, članovi Demokratske alternative napravili su 1963. godine u Engleskoj program za Jugoslaviju u čijoj su osnovi višepartijski, pluralni parlamentarizam i decentralizacija koja bi svakom delu zemlje dala značaj, premrežila je i uvezala. Primera radi, imali su ideju da u Sloveniji bude jedno ministarstvo, u Hrvatskoj drugo, da Vrhovni sud bude, recimo, u Sarajevu ili Skoplju, centralna banka na trećem mestu.
Sasvim razumljivo, Jugoslavija ih je doživljavala kao pretnju, pri čemu zapravo mislim na partiju, ne na narod, građane. Bili su veoma imućni ljudi, uticajni u inostranstvu i koristili su svaku priliku, a imali su ih mnogo i svuda, da ispričaju drugačije stvari od onih koje su se mogle čuti u govorima naših delegacija. Koliki je bio zazor od njih svedoči i to što sam prve policijske smetnje imala baš zbog njih, dešavalo se da mi obiju kuću a da ništa ne nedostaje. Kasnije mi je, negde 1995. ili 1996. godine, jedan čovek koji bio vrlo visoko rangiran u vlasti rekao da im je veliki problem bio to što sam ja u svojim tekstovima i prilozima promovisala Demokratsku alternativu, njih i njihove ideje.
To vas nije omelo da napišete nekoliko knjiga u kojima ste temeljno predstavili i njih i njihove ideje, pomenimo knjigu-razgovor koji ste Vi i Milovan Đilas vodili sa „Bošnjakom Adilom Zulfikarpašićem”, pa takođe knjigu intervju Adila Zulfikarpašića i Vas sa France Bučarom “Sudbonosni događaji”, biografiju Vaneta Ivanovića “Dugo zvono”…
Bio je to izazov kojem nisam mogla odoleti, a nisam ni htela. Naprotiv, ja sam po prirodi takva da idem uz maticu. Teže je, donosi mnogo više lepote i zadovoljstva od prepuštanja talasima. Tako sam, radeći ih, mnogo saznala i dobila neprocenjivu dragocenost – drugovanje s tim izuzetnim ljudima i niz divnih sličica koje čine jedan od najvrednijih mozaika mog života.
Prva knjiga o Adilu Zulfikarpašiću nastala je kroz razgovore koje smo on, Milovan Đilas i ja vodili u Budimpešti. Adil je bio veoma zadovoljan i knjiga je prevedena na mnogo jezika, uključujući engleski, nemački, francuski. Onda je prirodno došla ideja za drugu knjigu sa Adilom i Francom Bučarom. Mada mi se činilo da je nekako prebrzo, otišla sam u Vans u Francuskoj gde je Adil imao kuću. I eto jedne od tih sličica – odmah pored kuće nalazila se kapela koju je oslikao Pikaso. Na jednoj strani su ratnici, na drugoj strani oni koji su za mir, i na kraju se sve spoja u jednu crtu. Slika šalje jasnu poruku – da ratnici mogu da postanu mirotvorci i obrnuto. Dok sam gledala tu kapelu shvatila sam kako ću raditi taj paralelni intervju i na kraju je odlično ispalo.
Franc Bučar je bio pravnik, profesor fakulteta koji se 70–ih sukobio s partijskim strukturama i na kraju otišao u disidentstvo. Razgovor se završio tako što se Franc Bučar rasplakao zbog jedne moje opaske. On je pričao o tome da mladi, napredni ljudi u Sloveniji nemaju slovenački naboj već odlaze iz zemlje i pitao se zašto su se svi oni mučili da Slovenija dobije sve, ako će najkreativniji otići. Suze su mu krenule kada sam odgovorila da su stvorili malu zemlju i da ljudi zbog toga odlaze, jer se ni intelekt ni znanje ne mogu vezivati unutar granica.
Ipak, osnovna tema svih knjiga bila je Jugoslavija, čije ste i bukvalno dete. Ako nije tajna, kako se danas, mnogo godina od stvarne smrti te zemlje, izjašnjavate?
Nije tajna – kao eks-jugoslovenka. Zaista mislim da je taj jugoslovenski okvir bio savršen i da su svi prošli mnogo gore stvarajući sopstvene države u kojima je doslovno gušena kulturna matrica zajedničkih stvari i veoma bih volela da se to počne ceniti. Danas se dešava da ljudi stasali u međuvremenu ne znaju šta je ta Jugoslavija zapravo bila, a ja mislim da niko nema prava i ne može da osporava svoju istoriju, nezavisno od toga da li mu je draga i slaže li se s njom.
Zastali smo kod Vašeg odlaska iz Televizije Beograd. Otišli ste u prvu samostalnu produkciju JUTEL, koji je osnovao tadašnji reformski nastrojen savezni premijer Ante Marković.
To je bio prirodan izbor za mene krajem te 1989. godine. Ante Marković je predložio da se napravi televizija u Sarajevu, kako bi se na prostoru Jugoslavije moglo čuti i neko drugačije mišljenje od onog koje je plasirano na TV Beograd, TV Zagreb ili u Ljubljani. To je bila prva samostalna televizijska produkcija na ovim prostorima, a iz TVB su u JUTEL prešli Goca Suša, Jasmina Teodosijević, Goran Milić. Neki su bili stalno u Sarajevu, a ja sam tamo išla jednom u 15 dana.
Žao mi je što nemam neke stvari koje sam radila za JUTEL, kao što je prilog o tome koliko je bilo žrtava rata u Jasenovcu. Jugoslavija je, posle rata do 1963. godine, popisala žrtve rata, a onda su na osnovu druge, mnogo veće brojke, dobili reparacionu odštetu. Srbi su, recimo, tvrdili da je bilo 1,7 miliona žrtava Srba u Drugom svetskom ratu, a zapravo je stradalo 1,2 miliona ljudi sa teritorije cele Jugoslavije. Žao mi je i što nemam intervju sa Mesićem i još neke…
Bio je to dobar program, ali je kasno nastao. Onda je počeo rat u Bosni i Goca Suša i ja smo se 6. aprila 1992. godine poslednjim avionom vratile iz Sarajeva u Beograd. Sećam se kako smo svima govorile da je počeo rat, a niko nam nije verovao.
Živo pamtim i jednog dobrovoljca iz be-ha rata koji je, kada mu se ratovanje smučilo, odlučio da s porodicom ode u Kanadu, da se iseli. Nije tražio pomoć onih koji su ga na rat ohrabrivali i u rat gonili, već je u Beogradu potražio mene. I znate šta mi je rekao dok smo čekali da odleti: „Bila si u pravu, ali nemoj se radovati, nemaš čemu, ti si pobednica u porazu. Svi smo mi pobednici u jednom velikom porazu“. I bio je potpuno u pravu, svi smo mi lažni pobednici a stvarni gubitnici koji su, bez obzira na ratne i posleratne pobede, ogoljeni i orobljeni.
Kako ste preživeli po povratku u Srbiju?
Bukvalno zahvaljujući Manju Vukotiću koji je posle nekoliko meseci Gocu i mene pozvao u Borbu koja je nedugo zatim morala postati Naša borba, u trenutku kada je Milošević shvatio da mu ekipa koja je u tim novinama radila smeta. Okupirao je Borbu pa smo napravili Našu borbu, uništio je i nju pa smo otišli ja u Danas od osnivanja, Goca u VIN. Radila sam dugo kao saradnik Radija Slobodna Evropa i RFI.
U Beogradu ste bili u vreme velikog pospremanja državne televizije, čistke na RTS, kada je 1.200 vaših kolega dobilo otkaz posle dolaska Milorada Vučelića na njeno čelo. Tada je počelo snalaženje, otvaranje novih kanala informacija, stvaranje medija na kojima se mogla čuti „druga strana“, ona koje nije bilo u Drugom dnevniku, Politici, Novostima…
Počeli smo da osnivamo alternativne mreže i počelo je okupljanje u jedan, kako ga ja zovem, građanski civilni pokret otpora. Bili su tu Dušan Makavejev, Borka Pavićević, Biljana Jovanović, Biljana Kovačević Vučo, Nikola Barović, Mirko Kovač i mnogi drugi. Pokušavali smo da se nekako društveno angažujemo, putovali smo po Srbiji i građanima objašnjavali da nije baš sve tako kako čuju na televiziji.
Često smo nazivani izdajnicima, ali ipak je bilo nekog efekta. Strahovita zatvorenost koju je Slobodan Milošević uradio svom narodu isto je kao da je izvršio kolektivnu lobotomiju nad njim. Srbi su postali stanovnici jedne ulice i u tim uslovima nisu ni mogli da misle. Narod je svakog dana slušao samo laži koje su postale opšte mišljenje i zvanična istina. Jer, kao što kaže kineska poslovica, izgovorenu laž ne možeš stići ni sa četiri konja.
Tada nastaje i NUNS, posle višegodišnjih neuspešnih pokušaja da Udruženje novinara Srbije otrgnete iz političko-propagandne mašinerije.
Dugo su vođeni teški pregovori unutar tada jedinog postojećeg udruženja novinara, ali ja nisam u njima učestvovala pošto mi je odavno postalo jasno da su se vođe UNS-a, a bogami u velikoj meri i članstvo, odrekli profesije. Kada je ta katastrofalna činjenica postala kristalno jasna formiran je NUNS, marta 1994.
Osnivački skup održan je u Domu omladine, a koliko je taj korak bio važan pokazao je RTS koji je uoči njega emitovao emisiju kojom je hteo da umanji značaj najavljenog udruženja. Gosti su bili Hari Štajner, koji je bio za NUNS, a sa suprotne strane trojica poslušnika RTS-a. Taj navalentni, primitivni govor koji se čuo proizveo je potpuno drugačiji efekat od onoga što im je bio plan, jer se sutradan ispred Doma omladine okupilo 500-600 ljudi, ne samo novinara, već slobodnih, mislećih ljudi koji su došli da nas podrže kako je ko znao i mogao.
Znala sam da ćemo uspeti kada je šef kafane „Zora“, u koju smo posle Skupštine otišli na večeru, u ponoć zatvorio kafanu i častio nas.
Prošlo je dve decenije od početka previranja i punih 16 godina od stvaranja NUNS-a, koji je i prema mišljenju nepristrasnih analitičara i kritičara s obe strane imao nezaobilaznu ulogu u procesu osvešćivanja koje je dovelo do petooktobarskih promena 2000. godine. Kako se to dogodilo?
Jednostavno, NUNS je bio najaktivniji u podržavanju i formiranju nezavisnih medija. Milošević je napravio veliku, verovatno i presudnu grešku kada je dopustio formiranje tih medija, misleći da će se utopiti u hiljadu njegovih. Grdno se prevario jer, kako kaže Marfi, kad iz konzerve jednom pustiš crve, ja bih radije rekla mrave, ali ne menja stvar, nikada ih više ne možeš sve vratiti unutra. U početku sem prvog privatnog nedeljnika Vreme i dnevnog lista Borba, u Srbiji nije bilo drugih novina za drugi glas, a Studio B i B92 bili su jezgro te naše druge reči i Milošević je loše procenio da nisu dovoljno uticajni i da se ne mogu suprotstaviti mašineriji koju je imao.
Kasno je shvatio zabludu. Zaoštravanjem politike i vraćanjem fokusa na Kosovo otvoreno je definitivno političko raslojavanje u Srbiji koje je praćeno žestokom kontrolom nezavisnih medija. NUNS je odigrao važnu ulogu katalizatora te loše, naopake režimske politike koja je htela da uguši slobodnu reč. Kao skup veoma uglednih ljudi imao je mogućnost privlačenja novca od međunarodnih asocijacija zaduženih za slobodu medija. U neku ruku NUNS je bio i prava socijalna ustanova koja je i bukvalno pomagala ljudima koji su u to vreme ostali bez posla da prežive.
Kako ste animirali javnost koja je prethodno bila uspavana da se probudi i pre svega poželi promene?
Dugo je to trajalo, do otrežnjenja javnosti došlo je tek posle rata na Kosovu, prvog koji se odigrao na našoj teritoriji, i bombardovanja. Ljudi su polako počinjali da shvataju da TO, ali i sve drugo, nije moralo da se dogodi. Nezavisni mediji u zemlji, među kojima kao svetionik ističem „Našu borbu“, ali i RFE, RFI, Glas Amerike, animirali su uspavanu javnost. Mravi su se razmileli i počeli su da nastaju i drugi nezavisni mediji, a presudan je bio njihov nastanak na lokalu. Zahvaljujući tim novim medijima, koji su radili u često neljudskim uslovima, i civilnom društvu koje je u međuvremenu ojačalo i podržavalo ih, 5. oktobar i pad režima Slobodana Miloševića postali su mogući i stvarni.
Šta ste očekivali kao prvi korak nove, demokratske vlasti posle tih promena 2000. godine kada su mediji u pitanju? Lustraciju?
Naravno. Svi smo mislili da se mora napraviti neka nulta priča, bar kada je u pitanju RTS – da se jednokratno svi otpuste, pa onda oni koji su kvalitetni i neokaljani ratnom i političkom propagandom ponovo vrate i da se zaposle neki drugi kvalitetni ljudi. Međutim, Srbija je i tada bila, kao što je i sada, rob nekim čudnim koalicijama koje su kamen oko vrata i blokiraju promene. To se nije dogodilo.
Vama je tada ponuđeno da se vratite na RTS, ali ste to odbili. Zašto?
Ne samo meni, bilo je to ponuđeno i Gordani Suši, Ofeliji Backović i Lili Radonjić. Ja jednostavno nisam mogla da dođem posle 13 godina i nastavim da radim kao da se ništa nije dogodilo. Čak sam imala otpor da uđem u zgradu i sretnem neke ljude koji su još tamo radili.
Time se, međutim, nije završio Vaš angažman na RTS?
Pristala sam da budem član Upravnog odbora koji je tada formiran, sa predsednikom Dejanom Mijačem. Odgovorno tvrdim da je to bio najbolji UO RTS-a, apsolutno nestranački. Pokušali smo da utičemo na promenu unutrašnje strukture RTS-a koja je bila urušena ne samo bombardovanjem i tehnički, već duboko moralno. Sećam se da smo Stojan Cerović, koji je takođe bio u Odboru, i ja dobili zadatak da razgovaramo sa sindikatima i to sam doživela kao pravu noćnu moru. Bilo ih je bezbroj sa različitim prefiksima, ali svi su govorili nešto što je, čini mi se, bilo ponižavajuće za njih a uvredljivo za nas koji smo slušali. Kao, „dok su neki radili za strance“, a to se odnosilo na nas dvoje, „oni su čuvali zgradu RTS-a“.
U razgovoru s ljudima koji su sve vreme radili u Televiziji videlo se propadanje njihovog misaonog sklopa. Posle jednog od tih sastanaka rekla sam Stojanu Ceroviću da, iako nisam mislila da ću ikada reći nešto pohvalno o Slobodanu Miloševiću, moram jedno da priznam – sve to što mi se desilo posle Osme sednice i njegovog dolaska na vlast, kada sam otišla sa TV Beograd i radila za Delo i JUTEL, nateralo me je da naučim da se borim i sačuvam svoje mišljenje.
Upravni odbor je posle ubistva Zorana Đinđića podneo ostavku.
Uradili smo mnogo u prvo vreme, toliko da je skočila gledanost Dnevnika sa četiri na 24 odsto. Onda je ubijen Đinđić i nastao je veoma loš period, vreme kada su svi koji su bili skrajnuti u RTS posle 5. oktobra, mislili da će biti prevrata i da će opet doći njihovo vreme.
Dva meseca posle 12. marta, kada je Koštunica dekretom postavio Aleksandra Tijanića na mesto generalnog direktora, mi smo podneli ostavku. Nismo hteli da podržimo tu veliku samovolju na delu.
Državna televizija je najvidljiviji medij, neka vrsta političkog piplmetra, ali šta je bilo sa ostalim medijima, štampanim i elektronskim. Ponekad se čini da nisu mnogo odmakli od propagande.
Mediji nisu postali slobodni uprkos pokušajima mnogobrojnih redakcija. Vremenom su svi odustajali jer su na delu bili novi, suptilniji, ali po suštinu medija opasniji pritisci. Ne treba imati iluzije – svaka država, svaka vlast, kao hobotnica pruža pipke ka medijima. Posle 5. oktobra bilo je pokušaja da se iskoči iz te matrice zavisnosti od države, a kada je došao taj grozan trenutak ubistva Zorana Đinđića, kada je Srbija zaustavljena, zaustavljeni su i ti dečiji koraci u oslobađanju medija.
Moram priznati i jednu svoju naivnost kada je vlasništvo nad medijima u pitanju, iako i dalje duboko verujem da mediji moraju biti privatni i što dalje od kape i kase države. Poverovala sam, naime, da će kupci medija više držati do profesionalnosti i moralnosti, ali pokazalo se da je višedecenijski odgoj učinio svoje i da su mnogi kupovali medije kako bi preko njih vladali, prali prljav novac ili postali bliski nekoj stranci ili ministru.
Deluje simbolično da ste prvi put izabrani za predsednicu NUNS-a 11. marta 2006, na dan kada je umro Slobodan Milošević. Šta vas je motivisalo da se latite tog, kako se pokazalo, teškog posla?
Bili smo u Sava centru gde je tada bio naš Medija centar i samo što smo počeli da radimo javljeno je da je umro Milošević. Zamalo da nam i mrtav rasturi Skupštinu, jer su novinari iz dnevnih redakcija morali hitno na posao. Ipak, bilo je to na izvestan način šokantno, pa sam u prvom obraćanju članovima rekla: „Eto, morao je Slobodan Milošević da umre da bih ja postala predsednica NUNS-a“.
Kažete da ta činjenica, taj 11. mart, ima simboliku. Nažalost, vreme koje je kasnije došlo pokazalo je grotesknu simboliku jer se u novom obliku Miloševićeva ideja vratila, prvo tiho, naizgled bojažljivo, a onda otvoreno do besrama. I bez vidljivijih otpora i van medija i u njima.
Da se vratim pitanju. Pre nego što sam postala predsednica Udruženja bila sam predsednica Suda časti koji je mnogo radio. Ne samo da smo imali snage da pojedine ljude koji nisu bili dostojni da budu članovi udruženja isključimo iz NUNS-a, već smo reagovali na sve na šta se profesionalno moralo reagovati. A toga je bilo mnogo.
Onda su pojedini članovi Izvršnog odbora i bliski prijatelji počeli da lobiraju da se kandidujem. Iskreno, mislila sam da mi posle svih tih godina i napora nešto tako zahtevno ne treba, ali prevagnula je ozbiljna priča, da ne kažem pretnja, da će NUNS preuzeti novinari koji su bliski jednoj konzervativnijoj partijskoj opciji – Demokratskoj stranci Srbije. To je bio presudan momenat da odlučim da se kandidujem.
Šta su bili prvi potezi kada ste postali predsednica Udruženja?
Zatekla sam umrtvljenost koja mi se nije dopadala, organizacija se svela na saopštenja i prigodna gostovanja predsednika u medijima. Nije bilo pulsiranja, posebno u unutrašnjosti. Mislim da smo za protekle četiri godine mnogo uradili po tom pitanju, Izvršni odbor se potrudio da budemo prisutni svuda u unutrašnjosti, razvili smo i druge oblike delovanja, ojačali i kadrovski, pa i finansijski. Ne postoji nijedna važnija društvena anomalija na koju nismo reagovali, odlazili smo na lice mesta. Reći ću vam i nešto što se mnogima neće dopasti – kad bismo u jednoj knjizi poređali naša saopštenja u protekle četiri godine, dobili bismo pravu hroniku naše stvarnosti, posebno medijske.
To se odnosi i na naš časopis Dosije, koji analitički i kritički skenira medijsku scenu u Srbiji. Mislim da ne postoji bolji tekst o Radovanu Karadžiću od onog koji je objavljen u Dosijeu u kojem su naše koleginice Ivana Jovanović i Mirjana Pantić precizno pokazale kako su mediji u Srbiji uleteli u zamku zamene stvarnosti i pisali i pričali priče o tome kako je Karadžić glumatao psihijatra, kolika mu je bila brada, gde je stanovao, s kim izlazio. U moru tih trivijalnosti izgubila se notorna činjenica da je on optužen za teške ratne zločine i da mu je mesto u sudnici.
Na moju veliku žalost, novinari u Srbiji ne vole da čitaju, pa je uticaj NUNS-a preko Dosijea nedovoljan, ako izuzmemo tekstove posvećene ulozi medija i novinara u ratnim sukobima.
Roditelji Dade Vujasinović izjavljivali su u više navrata poslednjih godina da je do značajnog pomaka u istrazi njenog ubistva došlo zahvaljujući insistiranju NUNS-a, a najviše Vama lično. Pokrenuli ste pitanje svih istraga novinarskih ubistava s mrtve tačke. Zbog čega se niko time nije bavio?
Zato što svi vole da im kosturi koje nisu na vreme pokopali budu zaključani u ormaru, ušuškani ispod prnja ili, još bolje, sjajne garderobe. Novinari nisu u tome izuzetak, neki zato što kriju i poneku svoju koščicu, a neki zato što su već zamoreni.
Mesec dana posle izbora, u dogovoru sa Izvršnim odborom, pozvala sam kolege advokate koji već zastupaju porodice ubijenih novinara Slavka Ćuruvije, Milana Pantića i Dade Vujasinović da se dogovorimo kako im možemo pomoći i šta ćemo dalje. Blago je reći da su bili iznenađeni, bili su šokirani što se neko setio da se to mora isterati do kraja. Usledili su gotovo svakodnevni kontakti, a često i odlasci kod tužilaca i tih advokata, pa je tri godine kasnije Tužilaštvo naložilo policiji da utvrdi okolnosti ubistva Dade Vujasinović, ne samoubistva, već ubistva, punih 15 godina pošto je ta mlada, darovita žena ubijena.
Tragično je, međutim, što i pored svih naših napora nema pomaka u istragama ubistava Slavka Ćuruvije i Milana Pantića, za nesumnjivo državno ubistvo Slavka ni 11 godina kasnije nema optužnice, a slučaj Milana Pantića još nije ni stigao u Tužilaštvo, drži ga jagodinska policija i, koliko sam obaveštena, ništa ne radi.
Ništa se ne radi ni u slučaju napada na Dejana Anastasijevića, a stalno prsitižu novi drastični napadi. Brankica Stanković ne sme da se kreće bez službene pratnje, lokalna vlast u Čačku koristeći uticaj na sudstvo progoni Stojana Markovića, Vukašinu Obradoviću, njegovoj porodici i novinarima Vranjskih prete sumnjiva lica. Kikindske Željka Bodrožića i Danas, da pomenem samo neke, toliko su iscrpljeni plaćanjem kazni pre i posle 5. oktobra da to ozbiljno dovodi u pitanje njihovo funkcionisanje.
Zašto novinari uglavnom ćute i to trpe?
Zato što su ili nesolidarni ili uplašeni. Ne zaboravite i da su mnogi zalutali u profesiju pa ne žele da se zameraju jer im to može omesti potragu za unosnijim poslom. Međutim, ti prolaznici mene ne interesuju, interesuje me zašto oni koji svoje zanimanje vole da pišu s velikim N ne reaguju na nevolje kolega, zašto su neosetljivi na tuđe nevolje. I, napokon, zašto očekuju solidarnost drugih kada sami ne pružaju podršku kolegama u nevolji.
Poslednjih nekoliko nedelja bilo je javnih prepucavanja između UNS-a i NUNS-a, a povod je bio predlog da neke ulice u Beogradu i Jagodini ponesu imena ubijenih kolega.
Lično pokušaj UNS-a ne doživljavam kao opasnu priču kada su u pitanju sudbine naših ubijenih kolega, ali ne znam otkud gospođi Ljiljani Smajlović prepotencija da misli kako svojim likom može da izbriše sve što je to udruženje radilo i da ugledom koji ima u nekim krugovima može da ispegla prošlost?
Da razjasnimo jednu stvar, nemam ništa protiv imenovanja ulica i trgova imenima Dade, Slavka i Milana, ali to je stvar koju treba učiniti na kraju, onda kada njihove ubice i nalogodavci tih smaknuća budu u zatvoru. Malo je reći da bih se osećala nelagodno koračajući ulicom Dade Vujasinović ili Slavka Ćuruvije kojom slobodno koračaju i njihove ubice. To je zalivanje njihovih grobova asfaltom. Već se užasavam devete godišnjice ubistva Milana Pantića na trgu koji nosi njegovo ime. Zar taj trg sme da abolira njegove ubice.
I da vam još nešto kažem: UNS se do danas nije izjasnio u slučaju Dade Vujasinović. Mislite li da je to slučajno, da nije u pitanju koketiranje sa snagama koje su bile i jesu iza njenog ubistva?
Namere i ciljevi NUNS-a jasni su od prvog dana – ubistva i napadi moraju biti razotkriveni, ne samo da bi naše kolege počivale u miru, već i da bi sve kolege mogle da rade slobodno, ne strahujući da će ih neka hulja, kriminalna ili politička, smaknuti. Ili, kako bi rekao bivši ministar policije Dragan Jočić, zastrašiti kao što su zastrašivali Milana Pantića.
Sa UNS-om ste se razišli i po pitanju prošlogodišnjih izmena i dopuna Zakona o informisanju.
Bilo je to mučno leto za NUNS, ne zbog toga što nismo bili u pravu, već zato što smo se suočili s moćnom negativnom kampanjom koja je pretila da nas vrati u vreme za koje se nadam da je zauvek prošlo. Nijednog momenta niko iz rukovodstva NUNS-a nije podržao predložene izmene i dopune Zakona, naprotiv, iako nam se to neprestano imputiralo. NUNS nije učestvovao u pisanju tih izmena, niti smo znali za njih sve dok predlog nije objavljen. Odmah smo reagovali i izdali saopštenje u kojem smo jasno i utemeljeno nabrojali sve članove koji nisu dobri i izvršili snažan pritisak da se promene.
Naš stav bio je da se 2009. godine ne ide na ulicu, da se ne bojkotuje bojkota radi, već da se mora delovati kroz institucije sistema, i to smo i uradili, razgovarali smo s predstavnicima svih relevantnih institucija i političkih partija i uspeli da svi zajedno unesemo veoma bitne izmene u odnosu na prvobitni predlog. Desilo se čak i do tada nezamislivo – da vladajuća koalicija glasa za amandmane radikala.
Inače, lično mislim da je bilo potpuno pogrešno što se taj zakon delimično menjao i to odredbama koje mora regulisati neko drugo zakonodavstvo. Smatram, kao i Skupština NUNS-a koja je to naložila novom rukovodstvu, da se mora sprovesti temeljna reforma medijskog zakonodavstva. Udruženja i mediji ne treba da pišu zakone, ali moraju da budu konsultovani.
Ako mi dozvolite još jednu konstataciju – uverena sam da smo upravo pritiskom kroz institucije uspeli te institucije da vratimo temeljnom demokratskom načelu u radu – javnosti – i sigurna sam da nikome više neće pasti na pamet da tajno, preko noći, menja medijske zakone.
Sve što ste govorili javnosti nije bilo dostupno, a da se ne slažu pokazale su i neke Vaše kolege peticijom za Vašu smenu. Izvršni odbor nije prihvatio tu inicijativu i izglasao vam je poverenje koje je praktično potvrdila i Skupština nekoliko meseci kasnije. Kako se osećate danas, budući da su peticiju pokrenule i neke Vaše dugogodišnje kolege?
Mene je to mnogo pogodilo, i ljudski i profesionalno. NUNS je u centru Beograda, potpisnici te peticije su ljudi koji žive u Beogradu i mogli su u svakom momentu da dođu u prostorije i kažu šta im smeta i predlože šta raditi. Jedini koji je došao jeste rade Rade Veljanovski, ali ni on nije imao ideju šta raditi sem govoriti NE, unisono sa UNS-om. Umesto svega toga, krenule su zakulisne igre i to sam s pravom doživela kao podmetanje kukavičjeg jajeta.
Peticija je pokazala eroziju profesije, pa i faktičko neznanje. Sva ta ugledna imena nisu naprosto znala da je zakonski rok bio gotov mnogo ranije i da se ništa nije moglo promeniti u smislu njegovog povlačenja iz procedure. A, da vam ne pričam da sam posle svega, kada je zakon prošao, saznala da su četvorica glavnih i odgovornih urednika uticajnih medija za zakon znali mesec dana pre nego što je usvojen na Vladi i složili se s njim nadajući se, valjda, da će im te surove odredbe ukloniti konkurenciju. I ćutali su čitavog leta kao da ih se to ne tiče. Zaprepastili biste se i kad bih vam rekla od koga sam doznala, pred svedocima, za tu poražavajuću činjenicu, ali neću jer je to za mene ispričana priča iako me ta hipokrizija, licemerje i amoralnost još bole.
Neki od tih ljudi koji su bili inicijatori peticije bili su Vaši prijatelji. U kakvom ste sada odnosu?
S nekim od tih ljudi jesam bila bliska, ali sada se jednostavno ne pozdravimo kada se vidimo. Mislim da bi oni meni morali da kažu svoje razloge zbog čega su tada sa mnom komunicirali preko novina, a ne lično. Kada bi mi to objasnili možda bismo mogli da nastavimo gde smo stali.
Jedan od uslova LDP-a za podršku tim izmenama Zakona jeste bilo i obećanje da će se, do kraja 2009. godine, napraviti medijska strategija i pripremiti zakonodavna reforma koju spominjete. Da li se osećate iznevereno što do toga nije došlo?
NUNS je takođe bezbroj puta postavljao to pitanje Ministarstvu kulture i LDP-u. Utešno je što je Ministarstvo unajmilo eksperte iz Evropske unije koji su bili u Srbiji, temeljno i ozbiljno su razgovarali i s nama i nadam se da će uskoro, već tokom maja, biti štampana uporedna analiza medijskog zakonodavstva EU i Srbije koja bi trebalo da postavi okvir reforme.
Niste više No.1, ali NUNS je Vaš i Vi ste njegovi. Šta treba Udruženje dalje da radi?
Od prvog dana NUNS je važan kolegama koji drže do svog moralnog, etičkog i profesionalnog stava i oni će u Udruženju uvek imati mesto gde će imati zaštitu. NUNS treba takav i da ostane.
Velika nevolja NUNS-a je što nema svoju imovinu pa se velika energija troši u pronalaženju i realizaciji projekata kako bi se obezbedila osnova za funkcionisanje Udruženja. Zbog toga smo i pokrenuli postupak preispitivanja svojinskih odnosa nad Domom novinara u Resavskoj ulici. Ne postoji niti jedan ozbiljan razlog da jedno udruženje ima celu zgradu a drugo ništa. Prošle godine smo od Vrhovnog suda dobili presudu kojom se postupak vraća na početak i nadam se najboljem ishodu. Kada NUNS bude imao svoja sredstva moći će bolje da funkcioniše i pomaže novinarima, redakcijama, pa i da mlade talentovane ljudi šalje na usavršavanje u inostranstvo.
Tada će i naš Fond za edukaciju i pomoć novinarima i medijima moći lakše da diše i da pomaže kolegama u nevolji bez sponzora, kojima se inače najtoplije zahvaljujem na dobroj volji da u krizi odvoje sredstva i za nas.
Vlada uverenje, a to je potvrđeno i u anketi Blica i pre nego što ste postali predsednica NUNS-a, da ste jedna od najuticajnijih žena u medijima u Srbiji, a važite i za prvoklasnog lobistu. Kako to komentarišete?
Ne bih se složila, tim pre što su me mnogi optuživali da sam kod donošenja izmena i dopuna Zakona o informisaju lobirala za stranke vladajuće koalicije. To apsolutno nije tačno, nisam lobirala ni za DS ni za G17 plus. S druge strane, spadam u veoma druželjubive ljude i poznajem mnogo ljudi – što političara, privrednika, ali i ljudi iz umetničkog života. Znam mnogo ljudi, a imam i mnogo godina…
Sada kada više niste predsednica NUNS-a imaćete više slobodnog vremena. Čemu ćete se posvetiti?
Čitaću još više nego do sada i mislim da je to fundamentalno za svakog dobrog novinara da što više čita. Možda ću i pisati – razmišljaću o tom eks-jugoslovenskom prostoru, ali ne državotvornom. Posle 20 godina sazrelo je da se u svakoj sredini drugačije komunicira o onoj drugoj sredini.
Ovaj razgovor vodimo dan posle sahrane Biljane Kovačević Vučo. Mnogi ljudi, počev od Biljane Jovanović pa eto do Biljane Kovačević Vučo, s kojima ste radili i prijateljevali, više nisu s nama. Da li Vam se čini da su njihove ideje izneverene ili su mogle biti brže i bolje realizovane?
Prečesto sam ostajala bez dragih ljudi. Tog jutra kada mi je Nikola Barović javio da je umrla Biljana Kovačević Vučo razmišljala sam o svom životu od Biljane do Biljane i o tome šta se dešavalo u proteklih 20 godina. Ne mislim da će nestati ono što su one utemeljile. Njihova opredeljenost, snaga, hrabrost, otvorenost i beskompromisnost utemeljeni su kod mnogih mladih ljudi. Recimo, Milan Antonijević je jedan od njih i neće dozvoliti da Biljin Jukom nestane.
Biće teško bez Biljane onima kojima je ona bila bliska, a u društvenom smislu ostali smo bez velike podrške i inspiracije jer je ona odmah reagovala na pravi način, ne kalkulišući i ne mareći za posledice.
Ipak, ne mislim da se njihove ideje mogu zatrti. Naprotiv, uverena sam da će vremenom sve ono što su moje dve Biljane zagovarale snažiti. Dobre ideje su kao dobro vino, godine im daju novu snagu.
Da li je Srbija mogla brže da hoda u budućnost? Možda, mada mislim da smo svi mi bili naivni, nismo shvatali da je Srbija bila toliko urušena , bremenita problemima koji se ne mogu rešiti preko noći, ni za godinu, ni za deset godina.
Znate kada ću odahnuti i odmarati se? Onda kada budem gledala predizborni duel poslaničkih kandidata kakav sam pre neku noć gledala na BBC-ju između Gordona Brauna, Nika Klega i Dejvida Kameruna, utemeljen, oštar, ali pre svega uljudan.
Antrfile
TUŽBA RAZDORA
Prošle godine NUNS je podneo tužbu protiv NN lica u medijima odgovornih za podsticanje na ratne zločine. Čini se da Vam je ta inicijativa donela mnogo više protivnika nego zlosrećni Zakon o informisanju. Zašto ste toliko insistirali i insistirate na tome?
NUNS je prošle godine početkom jula podneo tužbu Tužilaštvu za ratne zločine protiv NN lica za podsticanje i organizovanje genocida i ratnih zločina. Podneli smo tužbu protiv NN lica ne zato što nismo svesni ko bi to bio, već zato što NUNS nema mandat da se bavi dokazivanjem i prikupljanjem dokumentacije – za to postoji Tužilaštvo. To, uostalom, ljudi u Tužilaštvu, ali i van njega u politici, znaju pa je ta osetljiva istraga počela pre naše tužbe. Nadam se da shvatate kako jedan tako važan i delikatan posao ne bi mogao da se otvori da nije postojala odgovarajuća politička odluka.
Što se NUNS-a tiče, od samog nastanka nije bilo upitno da li se moraju skinuti svi velovi sa najsramnijih stranica srpskog novinarstva. Zato smo 2007. bili jedan od aktera velikog regionalnog skupa u Dubrovniku koji je bio posvećen ulozi medija u ratnoj propagandi i tamo smo zastupali najjasniji stav da se za to može odgovarati.
Samo podnošenje tužbe izazvalo je duboku polarizaciju u društvu, veliki strah u UNS-u, ali i neke otpore u samom NUNS-u, ali ne zato što to ne podržavaju. Mislim da su i tu mnogi zamoreni pa pitaju zašto posle toliko godina, ali još je više licemera koji kobajagi neće da budu obeleženi kao novinari koji sude novinarima. Uopšte mi nije jasno otkud im pravo da se kriju iza profesije i zašto bi oni koji su kršili zakone bili amnestirani. Hoće li tražiti da budu oslobođeni i odgovornosti za neratne zločine, ubistva, pljačke, napastvovanja?
Odluka Izvršnog odbora NUNS-a bila je jednoglasna, a tu su sedeli ljudi koje nije moguće naterati na bilo šta sa čim se ne slažu. Takođe, niko od nas nema potrebu da bilo koga šalje u zatvor, ali imaju potrebu da se neko bar pet minuta oseća sramno zbog onoga što je radio i zato što je zloupotrebio profesiju.
Lično pripadam novijoj školi koja zastupa stav da postoji govorna istorija i da se ne mora čekati 50 ili 100 godina da se izmaknemo iz događaja i da ih analiziramo. Ovo je doba moderne komunikacije, nismo u kamenom dobu ili u XVI veku kada su ljudi bili nepismeni, sve je zabeleženo perom i kamerom.
Duboko sam uverena da ljudi čine vreme i da o onome što se događa u našem vremenu mi moramo govoriti. Nemamo pravo da teret prebacujemo na one koji dolaze.
Upravo zbog te tužbe našli ste se, i NUNS ali i Vi lično, na meti napada. Ko su najglasniji zagovornici suprotnog stava?
Bilo je velikih napada, pre svega od strane UNS-a, ali i od strane intelektualaca koji su pripadali miljeu Slobodana Miloševića, a danas pripadaju krugu desničarskih stranaka. Kao i kada je reč o ubistvima naših kolega, smatram da oni koji pokušavaju površinskim akcijama da govore o tome zapravo ne žele da se bilo šta reši i da iz ličnih interesa koče proces.
Tako su i o tužbi prvi progovorili najodgovorniji. Kažu da se zakasnilo, ja tvrdim da nije jer zločin tih razmera ne zastareva, a treba imati u vidu da je Tužilaštvo za ratne zločine formirano tek 2004. godine i da je moralo prevladati mnoge otpore, jer ljudima omamljenim zvaničnom istinom nije bilo jasno zašto treba suditi krvnicima sa Ovčare i drugih stratišta.
Meni je uvredljivo to što oni koji su protiv naše inicijative imaju toliko prostora, što o tome govore u onome što se samo zove žuta štampa a upravo je duboko politička tvorevina sa jasnim konceptom. Mi smo krivi što smo dozvolili onima koji su činili jezgro moći zla da se ne samo opuste, već i osmele da pričaju kako sve treba zaboraviti i razmišljati o budućnosti. Pitam ja njih kako će graditi tu budućnost. Ako se ne zna dobro šta je nedavna prošlost, neće se znati ni šta je bliska budućnost.
Napokon, mi ne govorimo o kolegama novinarima koji su izveštavali, o ljudima koji su iz različitih razloga možda morali da rade tamo gde su radili, već govorimo o onima koji su bili na rukovodećim položajima. Mnogi od njih istovremeno su bili članovi Glavnog odbora Socijalističke partije Srbije ili predsednici skuštinskih odbora i dobro su znali šta i zašto rade. Oni su odgovorni što, kako je pokazalo opsežno ispitivanje javnog mnjenja koje je sproveo Stratedžik marketing, aprila 2001. godine više od 70 odsto ljudi nije znalo koliko je ljudi pobijeno u Srebrenici 1995, štaviše što su čak i oni koji su znali većinom mislili da niko ne treba da odgovara.
Za njihovo neznanje krivi su, sem intelektualne i političke elite koja ih je vodila u smrt i do zaborava, i mediji koji su stvarali paralelnu stvarnost, onu u kojoj su sami jedni žrtve, a svi ostali đavoli. Ti koji su tako kreirali javno mnjenje naneli su i nenadoknadivu štetu samoj profesiji zato što su izjednačili novinarstvo s propagandom, gurnuli ga u sunovrat, poništili standarde. Mi mislimo da je došlo vreme da se ti profesionalni standardi uspostave, da se jasno zna šta onaj ko sebe smatra novinarom ne sme raditi, bez obzira na situaciju u kojoj se našao.
Granica dopustivog je na mnogo višoj koti od one koja je uspostavljena devedesetih i to svima mora biti jasno.
Lično sam veoma zadovoljna što je Skupština NUNS-a 11. aprila jednoglasno podržala sve što je rađeno, a posebno utvrđivanje istine o ulozi novinara i medija u ratnim sukobima na području bivše SFRJ, pa i rasvetljavanje ovog slučaja i pokušaja da se zaista sazna ko je šta radio. Kao i ja, i oni su duboko ubeđeni da Slobodan Milošević ne bi bio to što je bio da nije ovladao medijima kojima su rukovodili njegovi ne samo poslušnici, nego i istomišljenici. A ne zaboravimo – Milošević je stigao do Haga.
Izvor: Magazin STATUS, jun 2010. godine
