Janjatović: Dugo sam se opirao da me predstavljaju kao rok kritičara

Od 2003. godine vodite predstavništvo izdavačke kuće „Dallas Records“ za Srbiju.

To je slovenačko-hrvatska izdavačka kuća. Ranije smo bili zvanični licencni zastupnik diskografske kuće EMI, u principu danas imamo dosta hrvatskih, slovenačkih i srpskih izdanja. Recimo, nedavno smo objavili Džibonijev mini album „U po’ ure“, naše su grupe Let 3, Vatra, Pavel, JINX, Nesalomivi, Mikrokozma, imamo dosta zanimljive muzike.

Da li to znači da ste odustali od bavljenja novinarstvom i rok kritikom ili samo pravite pauzu?

Ma odustao sam, naravno, kad je umetnička kritika umrla. Jer, ako ne grešim, nije tako samo kada je muzika u pitanju, već i pozorište, film, televizija, knjiga. Prostor koji je kultura imala u medijima do početka ratova otprilike danas deluje kao zlatni period.

I ljudima, urednicima je prestalo da bude zanimljivo da imaju ozbiljne tekstove, ozbiljne velike intervjue. Desila se još jedna meni neobjašnjiva stvar – postalo je potpuno podrazumevajuće da se za tekstove ne plaća. To je uvredljivo. Ako su me sa 18 godina plaćali za nešto što sam radio u novinarstvu, potpuno je blesavo da računaju kako se sa 65 godina ložim na to da pišem za džabe.

Momenat kada sam počeo da radim u „Dalasu“, naravno, pomogao je da ta promena ne bude previše stresna. Verovatno bih, u krajnjoj liniji, morao da pravim neke blesave kompromise, ovako ostavilo mi je prostora da novinarstvo bude zabava, hobi.

Na nekim promocijama izazivao sam zaprepašćenje kod ljudi kada bih na pitanje kome najviše mogu da zahvalim za to što sam uradio tako veliki posao odgovarao: Slobi Miloševiću

Prvo izdanje EX YU rock enciklopedije čiji ste autor, objavljeno je 1998. godine. Kasnije ste priredili još tri dopunjena izdanja, dodajući period koji je protekao od prethodnog, ali i nove podatke o onom o kojem ste prvobitno pisali, dakle od 1960. godine. Zašto ste se odlučili za tako ogroman posao?

Na nekim promocijama izazivao sam zaprepašćenje kod ljudi kada bih na pitanje kome najviše mogu da zahvalim za to što sam uradio tako veliki posao odgovarao: Slobi Miloševiću. To je istina. Od sredine osamdesetih sam imao u planu pisanje enciklopedije, ali nisam stigao ni reč da zapišem. A onda je došla ’92, godina sedenja kod kuće, a dešavanja je bilo malo. Moja žena je gledala sve vesti, a ja bih, da ne bih čuo ton iz televizora, nabijao slušalice na uši i pisao.

Primetio sam da sutradan ustajem dobro raspoložen, dakle to pisanje je bilo moja terapija.

Poslednjih godina napisan je impozantan broj knjiga na temu muzike. Mnoge su napisane i da bi se od zaborava sačuvao jedan period ili sećanje na nekog umetnika, sistematizovali neki tekstovi. Da li ste vi očekivali da ćete postići neki dobar tiraž ili je bilo primarno nešto drugo?

Kada sam devedesetih pisao knjigu, u tom iskidanom vremenu nikakvih komunikacija, mislio sam da je pišem za nekih 200 istomišljenika, i da je to to. Prvo izdanje knjige objavila je Geopoetika. Kada je moj drugar i kolega Vladislav Bajac odlučio da je štampa u tiražu od 2.000, rekao sam mu da nije normalan. Ali, sve su prodali. I doštampali još 2.000.

Zahvaljujući tom prvom izdanju, javljali su mi se razni ljudi sa svojim informacijama i ispravkama. Jer, naravno bilo je materijalnih grešaka. Mene je „svrbelo“ da izađe bolje, dopunjeno izdanje, sa boljim slikama, sa više podataka jer su meni, na primer, šezdesete bile veliki problem s obzirom na to da sam tada bio mali. To dopunjeno izdanje sam ja sam objavio.

Četvrto izdanje završava sa 2015. godinom, međutim, vi pripremate i peto koje će nam doneti nove informacije o muzičarima, albumima, pesmama, dešavanjima o kojima ste pisali ali i obuhvatiti period do danas.

Za sledeće izdanje enciklopedije mogu najviše da zahvalim koroni. Ubio sam se od dopisivanja knjige ovih godinu i kusur dana, sa neverovatnim uživanjem sam radio. Poslednjih godina mi se nakupilo dosta knjiga sa EX YU prostora koje se bave lokalnim scenama, i kad stignu malo bi ih prelistao, nisam imao vremena za više. Od prvog dana korone sam ih smireno i sistematski čitao, nije imalo šta da me prekine, nisam imao gde niti mogao da idem. Uneo sam u enciklopedijske jedinice mnogo novih, neodoljivih informacija, nimalo dosadnih za čitanje. I dopisao događaje od poslednjeg izdanja do danas.

U svet novinarstva ste ušli kao gimnazijalac. U kom trenutku čovek sebe može da nazove novinarom?

Zahvaljujući Nikoli Karaklajiću, koji je bio izuzetan pedagog, i Radio Beogradu, ja sam kao deo ekipe emisije „Veče uz radio“ stvarno dobio neke dobre osnove. Posle gimnazije sam upisao studije književnosti, i desilo se da me Nikola odvede u Politiku gde su se osnivale novine Zdravo. Učestvovao sam u početku u pravljenju tih novina sugestijama, imao sam 19-20 godina, koliko i čitaoci.Tako da sam donosio ideje koje su značile mojoj generaciji. Ali, zapustio sam fakultet, što je mog tatu razočaralo.

Sećam se da mi je, kada sam se jedne večeri vratio kući, na pozivnici za neku promociju na kojoj je pisalo „Petar Janjatović, novinar“, a koju mi je ostavio na stolu, stavio tri znaka pitanja. Tek kada mi je prvi put izašla kritika u dnevnim novinama Politika prihvatio je da sam novinar, i da od studiranja nema ništa.

Dugo sam se opirao da me predstavljaju kao rok kritičara. Meni se dopada deviza našeg kolege Aleksandra Žikića, on kaže: ja sam rok afirmator. Mnogo više sam voleo da pišem o albumima koji su mi dobri, i da prosto na njih uputim ljude. Relativno retko sam pisao o pločama za koje smatram da su sranje. Sem kad je neko mnogo veliko sranje pa, kao, hajde, ne mogu da ćutim.

Tek kada mi je prvi put izašla kritika u dnevnim novinama Politika, moj tata je prihvatio da sam novinar, i da od studiranja nema ništa

A i to što me danas predstavljaju kao legendu… ja sam bio jedan od pedeset ljudi koji su u Jugoslaviji redovno pisali o muzici. Nisam bio među najznačajnijima, ali recimo bio sam vredan pregalac koji je radio ono što voli. Valjda su ljudi prepoznavali ko jeste a ko nije sklon.

Pored objavljivanja petog izdanja EX YU rock enciklopedije imate li još nešto u planu?

Razmišljam da radim nešto što do sada nisam, prosto mi je dosadno. Pre nekoliko meseci sam imao zanimljiv poslovni sastanak na koji su me zvali neki ljudi iz Sarajeva i dvoje Amerikanaca koji dugo tamo žive i rade. Ideja im je da se u Sarajevu napravi jugoslovenski rok muzej. Dosta smo pričali, mislim da će naći finansijere, meni je to dobra priča, prijalo bi mi da budem kustos u jugoslovenskom rok muzeju.

CEO INTERVJU SA PETROM JANJATOVIĆEM ČITAJTE U MAGAZINU KARAKTER, KOJI JE NA KIOSCIMA