Jedna neispričana (tajna) priča

Pre skoro 24 godine, tačnije 2000, posle 5. oktobra, pozvala me je televizija iz Banjaluke da gostujem u emisiji Jugoslavija danas. Odgovorila sam da ne idem u Banjaluku, a onda mi je ponuđeno da dođem u studio u Bijeljini. Prihvatila sam iz sentimentalnih razloga, moj sin je tamo služio vojsku prvih šest meseci i svake nedelje sam sa prijateljima čiji je sin takođe bio u Bijeljini odlazila tamo. Rečeno mi je da će po mene doći beli auto.

Kad sam stigla, pre nego što sam ušla u studio, našla sam se u prostoriji u kojoj je sedeo jedan čovek koji mi se obratio, rekavši da su on i njegova žena bili moji studenti, ali da nikada nisu završili studije. Kad dođem sledeći put vodiće me na večeru. Emisija je trajala jedan sat i kad sam izašla videla sam tog istog čoveka koji me je zapravo čekao, zato je izgleda i došao. Pitao me je da li poznajem Elizabet Ren koja je tada bila specijalna izaslanica UN-a za ljudska prava u bivšoj Jugoslaviji. Rekla sam mu da sam je srela dva puta na nekim skupovima ili u ambasadama, upoznale smo se i ništa više od toga. Onda mi je on ispričao kako mu je ona zapretila: čuvaj se ti Mauzeru, znamo da si vadio naživo zube Muslimanima, na šta sam se ja prestravila. Rekao je da je za vreme rata vodio paravojnu organizaciju Panteri (valjda je to bio naziv). Bilo je sigurno više tih organizacija, za ovu nisam čula. On je mislio da bih ja, ako znam Elizabet Ren, mogla da mu pomognem. Shvatila sam zašto me je čekao.

Verujući da će me nekako „obavezati“ da ga u pravom trenutku spomenem gde treba (naravno da je tako nešto bilo isključeno), počeo je da priča veliku priču. Rekao mi je da je posle tromesečnih demonstracija sredinom februara 1997. i izbora iste godine koje smo Đinđić, Koštunica i ja bojkotovali (o tome drugom prilikom), od početka i sve vreme Miloševićevu državnu bezbednost vodio Jovica Stanišić, sve do 1998. Po rečima Mauzera (Ljubiše), tada je Stanišića smenila Mira Marković i umesto njega postavila svog „porodičnog policajca“ Radomira Markovića i preko njega vodila tu službu. Zvali su ga „porodični policajac“ zato što je nekoliko godina bio zadužen za sina Marka koga je naučio da puca i, pretpostavljam, sličnim veštinama, bolje reći nepodopštinama.

U glavi sam premotala film i setila se da se sve promenilo od te 1998. SPO je napravio savez sa SPS-om i smenio Đinđića sa mesta gradonačelnika (dobio je to mesto nakon priznavanja izborne krađe), zapravo predsednika Skupštine grada. Đinđiću nije bilo mnogo krivo, žalio se da mu je dosadno jer tu nema većeg posla, a on je voleo da radi. Na to mesto je došao arhitekta Spasoje Krunić iz SPO-a. Kad je Zoran smenjen, nastala je obrnuta situacija: sve opozicione stranke organizovale su protest protiv Vuka Draškovića i SPO-a. Održali smo govorancije i krenuli ka Terazijama. Tu nas je sačekala policija naoružana do zuba, Đinđić je probao da probije kordon ali su ga izneli telohranitelji, ni makac se nije moglo napred. Onda je policija pojurila demonstrante, ne sećam se da sam u životu toliko trčala, sutradan nisam mogla da stanem na noge. Kad sam se dokopala Građanskog saveza, naše prostorije su bile prepune sveta koji se sklanjao gde stigne od pomahnitale policije. Sve zgrade u centru grada bile su prepune ljudi. I to je bio kraj. E da je bilo samo to. Sve se promenilo. Donet je zakon o visokom školstvu koji je svim nastavnicima univerziteta nalagao da potpišu izjavu lojalnosti vlastima, otpustili su profesore Pravnog fakulteta a umesto njih je tu doveden profesor Šešelj. Sve to je činila koaliciona vlada SPS-a i SRS-a, Vučić je u njoj bio ministar informisanja, a Šešelj poslanik u saveznoj skupštini.

I tu stajem i vraćam se u Bijeljinu pre 24 godine, gde mi Mauzer priča o smeni Stanišića i dolasku Radeta Markovića i njegove šefice Mire Marković na čelo državne bezbednosti. Rekao mi je da je ona preko Radeta Markovića naredila ubistvo Slavka Ćuruvije aprila 1999. i da su to po njegovom nalogu obavili upravo službenici državne bezbednosti i sam Marković, koje je Apelacioni sud posle 20 godina oslobodio krivice za to ubistvo. Isti scenario, sa različitim izvršiteljima (Jedinica sa specijalne operacije) odigrao se 3. oktobra 1999. u ubistvu na Ibarskoj magistrali članova SPO-a i u atentatu na Vuka Draškovića 15. juna 2000. u Budvi. Po njegovom kazivanju, 25. avgusta 2000. ubijen je Ivan Stambolić, takođe po naređenju Mire Marković sa istim izvršiocima kao na Ibarskoj magistrali. Iako ošamućena i malo uplašena, oslobodila sam se i setivši se da je i Pavle Bulatović, tadašnji ministar odbrane u saveznoj vladi, bio ubijen, pitala sam ko je njega ubio. On mi je rekao to nisu uradili ona i njen tim; po njegovom saznanju on je trgovao oružjem sa Rusima i verovatno su ga oni ubili zbog neplaćenih dugova.

Izašla sam napolje pomislivši pa ja sad jedina znam ko je koga ubio! Čekao me je šofer i rekao mi: Vi i ne znate s kim ste razgovarali, Ljubiša Mauzer je vrlo visoko u državnoj bezbednosti. Posle mesec dana pročitala sam u novinama da je ubijen. Možda je znao da mu se nešto sprema, pa je baš meni ispričao ko je koga ubio u velikoj sezoni nerazjašnjenih ubistava.

Stigla sam kući i nikada nikome nisam ovo ispričala, već evo sada javno, dok i dalje ne znamo ko je ubio Slavka Ćuruviju. Pa sada znamo: rekao mi je Ljubiša Mauzer pre nego što je i sam bio ubijen.

A zašto se to krilo? Pa zato što nikada nije bilo dozvoljeno da padne toliko duga i strašna senka na Slobodana Miloševića i Miru Marković. Znalo se za ratove i ko ih je vodio, skrivao se u Srbiji Milan Lukić za koga se znalo da je pobio 19 Muslimana koji su u Štrpcima skinuti s voza, a i to se saznalo valjda tek na suđenju u Haškom tribunalu.

E, ali za zločine bračnog para, pre svega Mire Marković koju smo intuitivno zvali Ledi Magbet, to nije smelo da se sazna. Porodica Slavka Ćuruvije je ispravno prokomentarisala sramno oslobađanje četiri osobe iz državne bezbednosti ustvrdivši da nikad nismo izašli iz devedesetih. I nismo, zato što su još uvek njihovi na vlasti.

Izvor: Peščanik.net, 06.02.2024.