ENU prošli četvrtak i UNS i NUNS imali su zapažene javne tribine. I to u isto vreme, na istu temu. Javni stav novinara, posebno ako je u neskladu sa poželjnom matricom, postaje opasna avantura. Oni koji još drže do spasonosnog pamćenja znaju da nijedan zločin nad srpskim novinarima nije rasvetljen.
O bombaškim pokušajima ne treba habati reči. Čovek-meta Dejan Anastasijević je sve učinio da ukaže policiji na neke tragove do kojih je lično došao, ali uzaman. Ne znam da li se, po savetu Dragana Kojadinovića, preselio na vrh nekog solitera, pred mogućim naletima „prizemnog” bombaša. Jer, atentator je još na slobodi, isto kao i njegov poslodavac.
Tema dramatičnih novinarskih samita bila je skoro tipična: odnos vlasti i medija. U našem slučaju ta relacija je prepuna krizne nervoze, vrednosne konfuzije i međusobnog nepoverenja.
Mediji bi da budno sačuvaju svoj monopol na (relativnu) istinu, a vlast svoj posednički status nad rodoljubljem. Naravno da bi moglo i obrnuto, jer su ovde laž i izdaja pojmovi koji bukvalno procvetaju u svakom nacionalnom bunilu. Oni mogu da budu odbrana od stvarnosti, način za uzgajanje zabluda, gluposti i utopije. I sve se to može prepoznati svuda, od pijace do svetih mesta gde politička elita stoluje nad našim sudbinama.
Kako o svemu tome izveštavati javnost, a da se ne poludi? To sam više puta čuo, dobro slušajući šta govore ljudi koji su neizbežni posrednici između događaja i javnog mnjenja. U normalnoj državi, to bi bila meka za medije, ali u normalnim društvima sve te stvari ne odvijaju se tako. Zato je povratak ezopovštine možda dobra zamisao, ali to je mučenje i pisaca i čitalaca. „Pazite šta ćete reći našim trudbenicima!”, rekao je Staljin uredniku „Pravde” pri „verolomnom” napadu Hitlera na SSSR. „Mnogo je rana, svi su osetljivi, a vi ste mi lično odgovorni za dušu naroda!”
Veliki majstor ovde se posvetio omiljenoj igri sa dušom naroda i njenim nesaznatljivim svojstvima. Medijska istorija ne može se napisati bez totalitarnih eksperimenata nad njom. Ali ni bez političkih ambijenata haosa, u kojima se prave vrednosti valjaju po prašini, a na vrhu se odvijaju neslućeni obračuni.
Nemajući vremena da se udubljuju u istorijske primere i presedane, srpski novinari su zatražili samo malo pažnje vlasti. I to one koja se tiče njihove zanatske i lične bezbednosti, koja bi mogla da bude ugrožena „nasiljem drugačijeg mišljenja”. Dakle, prava da se slobodno i javno pišu ili govore informacije i iznose stavovi u skladu sa etičkim kodeksima demokratskog društva.
To „pravo” je skupo koštalo neke novinare. Njihov zanat doneo im je onomad batine i poniženje. Ko će drugi, ako ne demokratska vlast da zaštiti javnu reč?
E, na tom nivou logike, šaroliki srpski medijski esnaf sreo se sa apsurdnim protivrečjem. Sa izjavama neuništivog Velimira Ilića, ministra u srpskoj vladi.
Možda bi bilo suvišno ponovo inventarisati Ilićeve podvige. Tukao je i psovao, vređao one koji mu postavljaju nezgodna pitanja, mada je ponekad izgledalo da u svemu tome ima nekog blesavog šarma. Novinari su ga jurili i presretali, što je on bio grublji, mazohistička medijska histerija bila je sve veća. Oblikovao je čobansko-novinarsko-erotsku aferu u kojoj su, navodno, učestvovali neki TV stvaralac i jedan brav iz Ilićevog pitomog tora.
To je moglo da se razume kao đilkoška, zoofilska verzija „Crvenog bana”, gorkohumorni opit sa lascivnim epilogom, iz koga medijima nema izlaza niti spasa. Ovce, to je njihov svet, zašto se uopšte bakću sa drugim stvarima?
Ali, Ilić je suviše zabasao da bi se vratio mirnom ophođenju, njega je „uhvatilo” pijanstvo javne provokacije i on je nastavio, žureći u sve urnebesnije cirkuse. Prvo je obogatio političku teorijsku misao tvrdnjom da je demokratski razbijati. Tu svoju hipotezu dodatno je obrazložio na domaćem terenu, u Čačku.
Šetajući po Knez Mihailovoj, gledajući valjda jesu li popravljene posledice demokratije, Velimir Ilić se oborio na „izdajničke medije i grupe”, koji mogu da očekuju batine ako prekorače (zadate, usvojene?) patriotske kriterijume.
Neko se setio da je rodoljublje opasna igra kad pravila postavljaju vladajuće oligarhije. I Velja beše za neke izdajnik i dezerter, koji se spasavao hajdukujući po planini lepog devojačkog imena: Jelica.
Može biti da je u tim časovima svog bežanja od izdajničke etikete maštao o tome da i on jednoga dana bude kriterijum za ljubav prema otadžbini. Tako je Ilić, ponovo, postao junak svih medijskih čuđenja. „Jesi li čuo šta je rekao Velja?” „Ma, jesam, pusti…!”
Za novinarske organizacije i „izdajničke grupe” problem ostaje. Koju vlast pozvati u zaštitu? Velja je vlast, čovek koji ne hoda po Jelici nego je u centru Srbije, kao ministar neopozive istine.
Ljubodrag Stojadinović
