ENImajući u vidu činjenicu da je Miloševićevo vreme ostavilo veoma ozbiljan trag na sve nas, pa i na način kako političke i ekonomske elite doživljavaju medije, mi smo često konfrontirani sa paradoksalnom situacijom da su suštinske promene u društvu kozmetičke i krajnje površne i da se u srži problema nalazi nesposobnost elita da promene svoj etos u koji ulaze i pristup medijima generalno, kaže Veran Matić, glavni i odgovorni urednik i predsednik Upravnog odbora medijske kuće B 92, koja danas slavi jubilej – 20 godina postojanja Radija B 92. Umesto o istorijatu i sećanjima na početke, sa Matićem razgovaramo o aktuelnim problemima, a pre svega o napadima na ovu kuću. U delu izveštaja OEBS-a navedeni su, na četiri strane, svi fizički i verbalni napadi na novinare ove medijske kuće, pritisci, pretnje i napadi na imovinu u poslednjih godinu dana, tačnije od 17. februara 2008. do 23. januara ove godine.
Poznato je da su nastanak, delovanje i razvoj Radija B 92, a kasnije i ostalih članova medijske porodice B 92, neodvojivo povezani sa burnim događajima u Srbiji tokom devedesetih, ali i u periodu posle demokratskih promena. Ubrzo po osnivanju, 15. maja 1989. godine „devedesetdvojka” je postala jedan od retkih slobodnih medija u Miloševićevoj Srbiji, dok je za vreme istorijskih previranja u društvu (9. mart, demonstracije 1996/97, 5. oktobar), bila ne samo puki izveštač, već i aktivan učesnik događaja. Kao posledica ovih aktivnosti, Radio B 92 je nekoliko puta bio zabranjivan, pa je program morao da emituje „gerilski” iz privatnih kuća i stanova.
Apsurdno je, stoga, da medijska kuća B 92 i danas doživljava napade i to sa raznih strana.
Gostujući juče u emisiji „Kažiprst”, pročitali ste samo deo spiska napada i pretnji kojima su izloženi novinari B 92. Očekujete li da neko u državi reaguje?
Postoje sporadične reakcije. Pravna država ne funkcioniše. Policija nas je čuvala nekoliko meseci, ali reč je o tome da se iskorene sistemski problemi koji omogućavaju grupama i pojedincima da često otvoreno iznose pretnje i da pokušavaju nasiljem da onemoguće slobodno informisanje. Često i političke elite koje se deklarišu kao poštovaoci slobodnog i nezavisnog informisanja, kao pobornici istraživačkog novinarstva – kada postanu tema ili se nađu u prostoru preispitivanja njihovih aktivnosti i rezultata – postaju veliki kritičari takvog načina rada medija i novinara. Jedan od stalnih fenomena koji krasi B 92 jeste kombinacija respekta i osporavanja vrednosti i principa koje B 92 zastupa. Usudio bih se reći da se političke i one druge opcije približavaju i udaljavaju u odnosu na B 92, što je jedna od naših najvećih tekovina. Ne naginjemo ka opcijama već je situacija obrnuta.
Izjavili ste u „Kažiprstu” da je u Miloševićevo vreme moglo da vam se desi samo da vas ubiju ili zatvore, a da danas praktično napadi mogu da stignu sa svih strana?
Danas ne postoji jedan jedinstven centar moći već ih ima jako puno i najopasnije je što svi oni predstavljaju kombinaciju najrazličitijih grupa okupljenih oko zajedničkih interesa, uglavnom ekonomskih. Stoga, kada doživljavate napade za jednu temu, oni dolaze iz različitih pravaca: političkog, ekonomskog… a ekstremisti to koriste i nastoje da kroz direktno nasilje ostvare neke svoje bolesne ideje paljenja zgrade a odnedavno čujem i da se priželjkuje da se zgrada zabetonira kao sarkofag černobiljski. Teško je boriti se protiv takve „hobotnice” koja je u Miloševićevo vreme imala samo jedan krak.
Vaš stav je da danas medije uređuju više direktori marketinga nego urednici. Kako B 92 to rešava?
Najčešće se kao oblik pritiska koristi uskraćivanje ili smanjivanje budžeta za oglašavanje ako se dirne u interese određene interesne grupe ili korporacije ili političkog centra kojem pripada vlasnik neke kompanije ili tajkun ili jednostavno produžena ruka nekog političkog interesa. Zbog toga se urednici najčešće obraćaju direktoru marketinga i procenjuju da li se sme dirnuti u neku kompaniju i koliki je budžet koji se troši pa se tako procenjuje šteta. U B 92 vodimo računa o našim poslovnim partnerima sa kojima postoji jasan dogovor da uređivačka politika nema veze sa marketingom, a svako od njih će dobiti priliku da kaže svoju verziju i iznese činjenice u programima u kojima se pominje neki od mogućih problema vezanih za tu kompaniju. Takođe, na vreme se obaveste o tome da istraživački tim radi na temi i da bi bilo u zajedničkom interesu da se dobije što više relevantnih informacija. Neko to iskoristi a neko ne. Jedino čije mišljenje nam je važno pred emitovanje programa jeste mišljenje našeg pravnog advokatskog tima i našeg unutrašnjeg i univerzalnog kodeksa. Mislim da do sada nismo izgubili nijedan proces upravo jer smo vodili računa da budemo fer i da baratamo činjenicama i dokazima.
Gordana Popović
